Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija
Kuda ide Srbija
Kuda ide Srbija

Zašto su Srbi omraženi

Emil Vlajki   
četvrtak, 27. april 2017.

Sve u svemu, za Zapad, kada srpske manjine u dijaspori traže svoja prava, onda je to barbarstvo. A kada manjine u Srbiji žele da se emancipiraju (na primjer, mađarske, muslimanske, albanske, a sutra možda rumunjske i bugarske), onda je to njihovo „demokratsko“  i „ljudsko“ pravo.

 
Kuda ide Srbija

Srpsko-rusko savezništvo u velikoj Evroaziji

Vladimir Kršljanin   
subota, 24. decembar 2016.

Tema priključenja Evroaziji i novoj istoriji, nije dakle tema samo za Srbiju, već je pitanje opstanka i za 28, pardon 27 zemalja koje čine EU. Ključni igrač nove istorije, svetski katehon, jeste Rusija. Rusija se danas sve više rukovodi pravoslavnim moralnim načelima i pravilima privređivanja

 
Kuda ide Srbija

Olimpijada i politika

Zoran Grbić   
nedelja, 21. avgust 2016.

Što se tiče pokušaja blokade Ruskih olimpijaca ove godine, oni su fasični i smešni na više nivoa. Pre svega, Ruska Federacija nije isto što i SR Jugoslavija. Ne samo zbog toga što je Rusija svetska ekonomska i vojna sila, nego i zbog toga što je Rusija i međunarodna sportska sila.

 
Kuda ide Srbija

Patriotizam u začaranom olimpijskom krugu

Aleksandar B. Đikić   
subota, 13. avgust 2016.

 Da se uozbiljimo i zapitamo: a gde to kod nas ima patriotizma? Da li ga ima u spoljnoj politici koja nam redovno prenosi šamarčine iz Brisela, Vašingtona, Zagreba, Sarajeva  ili Prištine?

 
Kuda ide Srbija

Zašto je „Politika“ prećutala obeležavanje 75-godišnjice osnivanja logora u Jasenovcu

Marinko M. Vučinić   
sreda, 04. maj 2016.

Čitaoci Politike nisu imali prilike da pročitaju ove izuzetno značajne reći koje su izrečene na skupu održanom u SANU povodom 75 godišnjice od osnivanja logora Jasenovac. Ali zato je političkom delovanju velikog pomiritelja Muarema Zukorlića posvećeno pola stranice.

 
Kuda ide Srbija

Srbija pred raspadom

Emil Vlajki   
ponedeljak, 15. februar 2016.

Hajde da vidimo, zašto sadašnji „evropski put“ znači istovremeno i raspad Srbije. U ovom času, evropskim srbomrscima je najviše stalo da Srbija kroz odgovarajuća Poglavlja faktički i bespovratno prizna samoproklamiranu Republiku Kosova.

 
Kuda ide Srbija

Teror i prostitucija u Srbiji 2000–2016.

Emil Vlajki   
sreda, 03. februar 2016.

Bankarski sistem je namjerno uništen. Najjače su strane banke koje sve profite prenose u svoje matične zemlje. Odliv "mozgova" se nastavlja a oni koji ostaju moraju se prostituirati da bi mogli preživjeti. Nezaposlenost je na nivou od preko 30%.

 
Kuda ide Srbija

Jugoslavija: neprežaljena otadžbina ili neoprostiva greška

Iz arhive NSPM - Nikola Tanasić   
utorak, 01. decembar 2015.

Pre sto godina, Kraljevina Srbija bila je pretesna za ono što su njeni odgovorni, obrazovani i rodoljubivi građani doživljavali kao „otačastvo“ – današnjim građanima kao i da je ova, avnojevska Srbija prevelika.

 
Kuda ide Srbija

Solidarišem se sa žrtvama, ali ne i sa zemljom koja je učestvovala u bombardovanju Srbije i koja je priznala Kosovo

Radojka Tmušić Stepanov   
nedelja, 15. novembar 2015.

Da podvučem žao mi je nevinih žrtava i terorizam je nešto najgore što se jednoj civilizaciji može dogoditi, ali se u najmanju ruku ne slažem sa selektivnom solidarnošću sa žrtvama terorizma.

 
Kuda ide Srbija

Zašto su zemlje bez mora siromašnije?

Goran Nikolić   
petak, 09. oktobar 2015.

Posmatranje Srbije kao ekstenzije Rusije svakako je u poslednja dva   veka uticalo na stav zapadnih sila po pitanju izlaska Srbije na more. Ovde se ne radi o inherentno anti-srpskom stavu, nego je ta pozicija uslovljena zapadnom percepcijom srpske politike. 

 
Kuda ide Srbija

Srbija u postzapadnom svetu

Vladimir Kršljanin   
subota, 08. april 2017.
Veoma je među Srbima voljen i poštovan Sveti Vladika Nikolaj, ali se vlastodršci na njegovo učenje ne obaziru. Sve što je on, zatočen u logoru Dahau rekao o Zapadu i o Evropi, za nas jednako i još više važi sada, posle svega što smo od Zapada i EU doživeli krajem 20. i početkom 21. veka.
 
Kuda ide Srbija

Rusija u srpskim medijima – između srpskih mitova i zapadne propagande

Nikola Tanasić   
petak, 11. novembar 2016.

U vreme komunizma Jugoslavija nije imala naročito prijateljske odnose sa Sovjetskim Savezom, i jugoslovenske vlasti su veoma aktivno koristile elemente zapadne antiruske propagande u cilju suzbijanja euforičnog odnosa sopstvenih građana (pogotovo Srba) prema Rusiji

 
Kuda ide Srbija

Heraldička sramota - "Istorijski simboli Vojvodine" kao smokvin list

Dušan Kovačev   
nedelja, 21. avgust 2016.

Pokrajinska vlada Igora Mirovića podnela je Nacrt odluke o izgledu i korišćenju „tradicionalnih simbola“ AP Vojvodine. Nameravaju da istorijski grb Srpske Vojvodine iz XIX veka proglase vojvođanskim „tradicionalnim grbom“ kako bi prekrili autonomašku heraldičku sramotu iz 2002. godine, omogućili joj da opstane i da zauzme mesto „istorijskog simbola Vojvodine“. Srpska istorijska znamenja ne smeju postati „smokvin list“ za prikrivanje likovnog svedočanstva autonomaške jezuitske politike.

U hramu nad Milošem i Markom

uokvirte zlatom na oltaru žarkom

pečate plave i rumene,

žute i crne i šarene.

Pečate plave i rumene

žute i crne i šarene,

ljubičaste i zelene.

Pečate ustava i prava,

zakona i štatuta,

privilegija hiljadu puta,

obećanja i fermana,

pohvala sa svih strana,

naroda mog:

da vidi Bog.

Miloš Crnjanski (Groteska)

U nekoliko navrata sam se obraćao javnosti povodom autonomaških „simbola Vojvodine“ tvrdeći da njen tzv. „grb“ i tzv. „zastava“ nisu nikakvi simboli Vojvodine, već nakarade[1]. Današnji „grb“ Vojvodine nema ni tačan, ni reprezentativan karakter kada je u pitanju današnja Vojvodina. Srpska Vojvodina je 1848. godine nastala ujedinjenjem ustanova srpske personalne autonomije u Kraljevini Ugarskoj sa nizom lokalnih, regionalnih i municipalnih autonomija, a ne ujedinjenjem upravnih oblasti i plemićkih samoupravnih tela feudalnih varmeđa Kraljevine Ugarske. Potonje Srpsko Vojvodstvo i Tamiški Banat, od 1849. do ukidanja, nikad nije predstavljalo autonomnu oblast, već policijsku upravu u političkom sistemu Bahovog apsolutizma. Tokom trajanja Kraljevine SHS (potom Kr. Jugoslavije) javnost na prostoru današnje Vojvodine nije bila zainteresovana za heraldičku posebnost ove oblasti. Javnost SAP Vojvodine u doba SFRJ uopšte nije mislila o heraldici Vojvodine.

Heraldika Vojvodine se kao tema pojavila pred javnošću tek kada je srpski heraldičar Mirko Stojnić[2] 1992. godine objavio vlastiti predlog grba Vojvodine. Stojnić je koncepciju heraldike Vojvodine prikazao na grbovima istorijskih upravnih oblasti Kraljevine Ugarske (Bačke, Banata, Baranje i Srema) na kojima se prostire današnja APV. Na toj osnovi je izgradio nacrt grba u čijem centru je asimilacijom uneo simbol srpskog naroda, a u vrhu nacrta postavio je austrijsku imperijalnu krunu (Österreichische Kaiserkrone) Rudolfa II Habsburga. Stojnićev predlog grba tadašnja vlast APV nije ni uzela u razmatranje. Međutim, Stojnićev pristup je bio pogrešan u suštinskom smislu koji je van heraldike. Naime, istorijska Kraljevina Ugarska je bila izraziti protivnik postojanja autonomne Srpske Vojvodine, pa je sasvim neumesno da današnju srpsku Pokrajinu predstavljaju simboli njenih upravnih oblasti.

Domaća javnost svakako zna da je predsednik LSV Nenad Čanak veoma opterećen istorijom  „vojvođanskih grofova“ o čemu je čak i knjigu pisao. Međutim, malo ko je svestan koliku ulogu u njegovoj političkoj motivaciji ima sopstvena predstava o porodici Habsburg. Valja znati da je Čanak još daleke 1990. godine, dok je LSV bila samo vojvođanska podružnica Saveza reformskih snaga Ante Markovića izneo stav kako bi za Predsednika R. Srbije trebalo kandidovati Ota Habsburškog[3].

Čim su autonomaške vlasti u Vojvodini na čelu s LSV 2002. godine preduzele munjeviti  poduhvat usvajanja „grba“ Vojvodine, protiv svega je burno reagovala domaća javnost. Likovni izgled tog autonomaškog talona je lišen svih srpskih simbola uprkos činjenici da su upravo Srbi konstitutivni narod u Vojvodini. Bila je to nevešta ligaška imitacija ideje Mirka Stojnića o kombinovanju heraldike ugarskih istorijskih oblasti  sa teritorije Vojvodine, ali uz ignorisanje simbola konstitutivnog, srpskog naroda. Da stvar bude gora, uprkos autentičnoj heraldičkoj građi, tvorci „grba“ Vojvodine rukovodili su se jednim popularnim albumom sa samolepljivim sličicama koji je izdat u Zagrebu sedamdesetak godina ranije.

Od početka se o grbu APV vodio spor pred Ustavnim sudom Republike Srbije, ali je nakon usvajanja Ustava Republike Srbije 2006. godine „grb“ Pokrajine bez ikakve izmene konvalidiran. Pitanje simbola Srpske Vojvodine je u naučnom smislu bilo zanemareno vek i po, sve do 2009. godine kada je ovu temu naučno obradila dr Ljubomirka Krkljuš[4]. Međutim, u tom radu ona se nije osvrnula na simbole srpskog vojvode. Simboli Srpskog Vojvodstva i Tamiškog Banata do danas su ostali naučno neobrađeni. Ipak, bez obzira na poznate činjenice o heraldici Vojvodine i rad Ljubomirke Krkljuš, autonomaški režim je tvrdoglavo ostajao pri ligaškom „grbu“ koji je ponovo propisan Pastorovim statutom iz 2014. godine, uz pripisani utešni dodatak o „tradicionalnom grbu“ Vojvodine.

Autonomaško neuko brzeljanje u izradi „grba“ Vojvodine

Ono što su Ligaši upotrebili radi izrade „grba“ Vojvodine je počelo davno, nevino i naivno, inicijativom udruženja nemačkih ekspresionista Die Brücke (osnovano 1905. g), koji su, između ostalog, nameravali da po Evropi popularišu regionalnu i municipalnu heraldiku. Već 1913. godine je društvo Die Brücke bankrotiralo i raspalo se, ali je nakon Prvog svetskog rata Kaffee Handelsgesellschaft AG po uzoru na njihove ideje počelo da izdaje tematske heraldičke slikovnice po evropskim državama, radi široke popularizacije heraldike. Bili su to albumi heraldičkih lepljivih sličica u filatelističkoj formi. Na žalost, to štivo za popularizaciju heraldike vojvođanski autonomaši su prihvatili kao važan izvor svog heraldičkog poduhvata.

Mirko Stojnić je o autonomaškom „grbu Vojvodine“ još 2002. godine  pisao: „Stvarni problem leži u neznanju, krajnjem šarlatanstvu, diletantizmu i iznad svega, nesavesnom pristupu zadatku[5]“. Stojnić je dokazao da „grb“ APV nije nikakav grb, već je po svojstvima para-heraldičko obeležje (talon[6]). Čak ga javnosti nije predstavila pokrajinska ustanova već gradska. Naime, u ime Muzeja Novog Sada (izostavljen je Muzej Vojvodine) direktor Ilija Komnenović je dan pred usvajanje odluke o „grbu“ Vojvodine u Skupštini APV predstavio likovni izgled tog obeležja[7]. Predlog Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka je munjevito usvojen kao „grb“ Vojvodine, pošto je naišao na podršku dovoljnog broja heraldičkih analfabeta u Skupšitini sklonih brzeljanju. Sve je sprovedeno u inat srpskoj tradiciji, pošto je odluka o „grbu“ APV doneta na Vidovdan (28. juna 2002. g). Izrada „grba“ obavljena je bez prethodne izrade i objave blazona i drugih bitnih elemenata postupka izrade grba (ad solemnitatem). „Grb“ APV je prikazan i usvojen na prepad, bez javne rasprave. Do dana današnjeg osnovno heraldičko znamenje Pokrajine ostalo je nešto što nije čak ni pravilno sastavljen emblazon

Problem autonomaške „građe“ upotrebljene radi izrade „grba“ Vojvodine

Stojnić je posebno ukazao na skandaloznu činjenicu da elementi talona Vojvodine nisu preuzimani iz referentne heraldičke građe, već iz „propagandne  slikovnice „Grbovi Jugoslavije“ zagrebačke podružnice Bremenske firme za trgovinu kolonijalnom robom „Kava Hag“ (Kaffee Handelsgesellschaft AG) koja je izdata nakon 1930. godine. Istorijska „objašnjenja“, bolje reći tekstove komentara heraldičkih sličica dali su „dr Rudolf Horvat i Emilije Lašovski ravnatelj Kraljevskog državnog arhiva u Zagrebu“, a  „crteže grbova radila je Vjera plem. Bojničić-Zamola[8], hrvatska poznata slikarka, kći Ivana Bojničića[9]. Ivan Bojničić je umro još 1925, njegova ćerka Vjera Bojničić Zamola je slikala heraldičke sličice, a Emilije Lašovski je nacrte izrađivao isključivo na osnovu pečata ili već poznatih grbova. Međutim, ni autori slikovnice nisu uopšte uvažili stvarno heraldičko nasleđe Srpske Vojvodine, već su ga predstavili neuko i ignorantski. Naime, „grb Vojvodine“ u slikovnici „Kave Hag“ nalikuje formi nacionalnog grba srpskog naroda: u vidu crvenog štita sa jednakokrakim krstom i četiri ocila srebrne boje (heraldika poznaje srebrnu i zlatnu, a ne belu i žutu boju, a ocila na srpskom grbu su zlatna). Stojnić je izričito naveo da autori slikovnice nisu poznavali heraldiku Vojvodine. „U nedostatku podataka, Vojvodina (a i neka naša mesta) ima za grb – grb Srbije, sa krstom i ocilima.[10]“ Time su autori slikovnice, suprotno istorijskoj istini i dokumentima, lažno prikazali istorijsku srpsku regionalnu autonomiju simbolom nalik na znamenje srpskog naroda koje je u Kraljevini Ugarskoj bilo heraldički korišćeno kao izraz personalne autonomije Srba. 

Vredi navesti šta je Rudolf Horvat pisao o Vojvodini u štivu „Kave Hag“ iz čega se vidi njegovo namerno pogrešno „predstavljanje“ Vojvodine. Naime, po Horvatu se ništa vredno pomena na teritoriji Vojvodine nije dešavalo pre Majske skupštine u Sremskim Karlovcima. Srpska Vojvodina i patrijarh su za Horvata pojmovi koje stavlja pod znake navoda, a patrijarh Josif Rajačić je za njega tek „metropolita“. Horvat je u svom štivu grubo falsifikovao volju srpskog naroda na Majskoj skupštini, stvarajući utisak da su Srbi Vojvodine sami sebe podveli pod hrvatsku vlast: „Ova će Vojvodina biti najuže spojena s kraljevinom Hrvatskom, jer Srbi traže savez s jednokrvnom i jednoplemenom braćom Hrvatima“. Ni reči o tome da su Srbi zahtevali da Srpska Vojvodina bude posebna krunska zemlja. Horvat čak otvoreno laže da su Srbi odlučili kako će srpskog vojvodu „birati Sabor u Zagrebu“. Legendarne vojskovođe i branitelje Srpske Vojvodine, poput vojvode Stevana Knićanina, Đorđa Stratimirovića, Petra Bige (legendarnog branitelja Srbobrana), Jovana Stefanovića Vilovskog, Tanasija Ćurčića, Zarija Jovanovića Čiče i Milivoja Petrovića, Horvat uopšte ne pominje. Umesto svih junaka Srpske Vojvodine, setio se da pomene kako „nakon poraza Košutove vojske prvim upraviteljem u Temišvaru postade podmaršal Ivan grof Koronini, ponjemčeni Slovenac iz Gorice“. Naime, Ivan Koronini je imenovan za bana Hrvatske nakon Josipa Jelačića. Najzad, Horvat direktno laže da je Vojvodina „u 1918. pripala Kraljevini Jugoslaviji“. Iako savremenik tih događaja, prećutkuje da je Veliki narodni zbor u Rumi podneo zahtev o neposrednom prisajedinjenju Srema Srbiji, a odmah zatim je i Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji donela odluku o prisajedinjenju Srbiji. Pišući o Bačkoj, navodi da su u njoj Hrvati starije stanovništvo od Srba, a Bunjevce i Šokce nedvosmisleno naziva Hrvatima. U Baranji Srbe i ne pominje, već samo Šokce koje smatra Hrvatima. Toliko o lažima i ignoranciji Rudolfa Horvata prema Vojvodini i srpskom narodu, čijim štivom se ispomagala savremena heraldika vojvođanskog autonomaštva.

Heraldički masakr nad simbolima Banata, Bačke i Srema u „grbu“ Vojvodine

Sve sličice za katalog „Kava Hag: Grbovi Jugoslavije“ izrađene su u koloru i u filatelističkoj formi. Autonomaški autor je direktno iz tog albuma grb sremačkog sela Grabovo  (naziva se i Planinsko Grabovo) kod Beočinaupotrebio kao uzor za grb Banata[11]. Grabovski grb ipak ne sadrži hladno oružje poput motiva na grbu Banata[12], pre liči na lavicu nego na lava, ali je grafička sličnost obe predstave zaista upadljiva i ukazuje na ugledanje anonimnog heralda. Možda su se autonomaši pred umišljenom taštinom evrointegracija stideli odsečene glave turskog Arslan-bega kojom se banatski lav ponosi. Isti motiv izostaje i na Stojnićevim predlozima, pa su ga autonomaši jednostavno prekopirali odatle. Čanak, njegovi ligaši i autonomaški istomišljenici pojma nisu imali da u Banatu postoji živo heraldičko predanje o junaštvu drevnog banatskog četovođe Janka Halabure. Ovaj hrabri Lugošanin je tokom srpskog ustanka u Banatu 1549. godine porazio turskog zapovednika Vršačke kule Arslan-bega koji ga je izazvao na dvoboj, kako vojske ne bi stradale uzalud. Desnica i sablja krivošija hrabog Lugošanina i glava Arslan-bega nalaze se na grbu Vršca i Kikinde. Glava Arslan-bega i sablja krivošija bili su integralni elementi grba Banata, dok ih odatle nisu proterali vojvođanski autonomaši Čankove LSV, „naoružavši“ banatskog lava handžarom. Otkud handžar u simbolici Banata na „grbu“ Vojvodine? Ondje ljudsko zapire poznanje.

Stojnić je ukazao i na nepravilno predstavljanje Sv. Apostola Pavla u mrkoj, umesto crvenoj odori i sa knjigom[13]. Da su autonomaši samo pregledali ugarsku heraldičku građu, kad već tol`ko vole da crtaju „grb“ Vojvodine, videli bi da je Sv. Pavle predstavljen sa šticom, a ne knjigom u desnoj ruci.

Autonomaši su na „grbu“ Vojvodine ponovili heraldičke greške Huga Gerarda Štrela u opisu grba Srema (ubacivanje plave umesto srebrne boje na poljima i zamenu jablana čempresom). Grb Srema je „neodgovorno, krajnje diletantski iskasapljen, da bi ga uklopili u donje polje.[14]

Protođakon Vladislav Vulović je pre svih obavestio javnost o izgledu grba Srpske Vojvodine sa otiska pečata okružnog odbora belocrkvanskog iz 1849. godine[15]. Upozorio je da je grb Hrvatske Vukovarsko-srijemske županije skoro istovetan heraldičkoj predstavi Srema na „grbu“ APV (mada su Hrvati ispravili heraldičku grešku Huga Gerarda Štrela koju su neuki Čankovi autonomaši ponovili)[16]. Vulović je upozorio na još jedan fundamentalni propust na „grbu APV“: „Desna heraldička strana, prema heraldičkom pravilu, predstavlja pozitivnu stranu, a leva predstavlja negativnu stranu. Na priloženom, usvojenom, primeru Sveti apostol Pavle predstavljen je kao negativan simbol, s obzirom da se ljudska figura kod nehrišćanskih naroda, suprotno heraldičkim pravilima, pojavljuje izobražena u suprotnom pravcu. Heraldički lav i jelen su izobraženi heraldički pozitivno, za razliku od Svetog apostola Pavla (!?).[17]

„Hrvatski zmajevi“

Pošto je „grb Vojvodine“ razvijen na osnovu rada veoma „osobitih“ hrvatskih heraldičara, čije delo je finansirala „Kava Hag“, domaća javnost mora da bude upoznata sa udruženjem „hrvatskih zmajevima“ - kako su oni sebe nazivali.  Naime, Emilije Lešovski (poljskog porekla, a pripadnik Hrvatske starokatoličke crkve) sa Velimirom Deželićem Starijim proglasio se „obnoviteljem“ udruženja „Braća hrvatskog zmaja“ (Ordo fratres draconis croatici, osnovano 1905. g). Lešovski je podrškom društva kojeg je okupio proglašen „velikim meštrom“. Istom udruženju su pripadali i Ivan Bojančić i Rudolf Horvat. Bez obzira što istorija ne poznaje ni jednog Hrvata koji je bio član istorijskog Ordo equestris draconis Žigmunda Luksemburškog, sopstvena taština ih je uverila kako je njihova mašta istorijska činjenica, i da su baš oni ti na koje je prešao „duh“ umišljenog hrvatskog „zmajstva“.

Pravilima reda „hrvatski zmajevi“ su propisali: „Osnovna zadaća družbe je kao i nekada sačuvati Hrvatsku katoličku kulturu i domovinu od nevjernika i krivovjeraca“. Rad udruženja je prekinula već NDH 1943. godine, pošto ustaškoj vlasti nije odgovaralo postojanje takve „Braće hrvatskog zmaja“ čiji je osnivač bio Poljak, pa još i član Hrvatske starokatoličke crkve poput bana Ivana Šubašića, predsednika izbegličke Vlade Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Kada je po oslobođenju Hrvatske ovaj red obnovljen, Brozove vlasti su Udruženje ukinule i konfiskovale mu imovinu 1946. godine.

Družba „Braća hrvatskoga zmaja“ je u Zagrebu „reosnovana“ 1990. godine, a smatra sebe naslednikom „Braće hrvatskog zmaja“ i ponosi se svojim počasnim članovima kojima dodeljuju „zmajska imena“ i „zmajske znakove“ nakon ceremonijalne inicijacije koja se zove „zazmajenje“. Nama poznati „zazmajeni“ hrvatski velikani bili su Franjo Tuđman (Zmaj od Hrvatske), kardinal Franjo Kuharić (Zmaj Kaptolski), Vladimir Šeks (Zmaj Dravski), Oto fon Habsburg – Lotringen (Zmaj od Otave), itd. Čak je i kardinal Alojzije Stepinac bio „Zmaj od Bakačeve kule“ u doba „Braće hrvatskog zmaja“. „Hrvatski zmajevi“ su 1999. godine podigli spomenik hrvatskom rasisti Anti Starčeviću (sledbeniku ideja Artura Gobinoa) proglasivši ga posthumno „Zmajem od Sv. Ivana“[18]. Družba ima svoj blog na Vordpresu: http://dbhz.hr/wordpress/. Sa stanovišta rimokatoličke crkve je „hrvatsko zmajstvo“ prihvatljivo, uprkos doktrinarnim teškoćama koje nosi sa sobom. O  tome svedoči slučaj fra Tomislava Glavnika. Ovaj zagrebački franjevac, popularni savremeni duhovnik, daje onlajn odgovore na duhovna pitanja preko sajta klubprijatelja.laudato.tv na stranici pod nazivom „Pitaj svećenika“ 2013. godine. Fra Tomislav Glavnik je tada tvrdio da je „za kršćane zmaj uvijek slika đavla“, „smišljena varka s mistikom zmaja“, da je „zlorabljen i predsjednik F. Tuđman koji je bio član Družbe“, a čak naveo podatak da se družina na čijem čelu je bio Emilij Lešovski „na kraju priče odijelila od Katoličke crkve te uvezli u Hrvatsku tzv. starokatolicizam.[19]“ Groteskno, isti fra Tomislav Glavnik se već 2015. godine pojavljuje kao član Družbe „Braća hrvatskog zmaja“ koju je ranije oštro kritikovao. Naime, primljen je u tu Družbu kao jedan od „hrvatskih zmajeva“. Fra Glavnik je „zazmajen“ pod imenom „Zmaj Svetoduški[20]“.

Međutim, činjenice o ličnosti Rudolfa Horvata svedoče o istini koja je mnogo gora od njegove „zazmajene“ sujete. On je autor štiva na osnovu kojeg su autonomaši izradili „grb“ Vojvodine, i saradnik Pavelićevog ustaškog režima. Rudolf Horvat je bio „Zmaj Koprivnički“ (od 1907. do 1937, a potom se „razzmajio“ da bi osnovao sopstveno društvo „Hrvatski rodoljub“). Inače, „Zmaj Koprivnički“ nije bio sposoban za vojnu službu Austrougarskoj, pa je od nje oslobođen tokom Prvog svetskog rata. Vlastiti politički rad je počeo kao inicijator osnivanja HSS, a potom postao rizničar stranke.  Brzo se razišao sa Stjepanom Radićem da bi se približio radikalnim hrvatskim ekstremistima - ustašama. Postao je 1942. godine čak član ustaškog „Sabora“ NDH. Iste godine, u sred genocida kojeg je NDH vršila nad Srbima, Jevrejima i Romima izdao je knjigu „Hrvatska na mučilištu“ o „progonu“ ustaša u Jugoslaviji. Tokom okupacije postao je predavač istorije na Domobranskoj akademiji i Zastavničkoj školi NDH (najpre Vojnoj akademiji). Pavelićeva vlast ga je 1944. godine imenovala za profesora istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Horvat je uhapšen 1945. godine i osuđen pred Sudom nacionalne časti zbog učestvovanja u vlasti NDH. Osuđen je na gubitak građanske časti, robiju i oduzimanje građanskih prava. Umro je 1947. godine na robiji, a imovina mu je konfiskovana[21]. Hrvatski istoriografi i biografi redovno prećutkuju činjenicu da je Rudolf Horvat bio sin predsednika Hrvatske stranke prava Andrije Horvata u čijoj je advokatskoj kancelariji počeo svoju karijeru Ante Pavelić kao notar  1915-1918. godine.

O „hrvatskim zmajevima“ i njihovoj „zmajologiji“ javnost u Vojvodini i Srbiji do danas  pojma nije imala, a  Čankova LSV je predlog „grba“ Vojvodine izradila upravo upotrebom njihovih heraldičkih rešenja. Pokrajinska skupštinska odluka APV o „grbu“ Vojvodine iz 2002. je uprkos brojnim kritikama novelirana 2009. godine kako bi bila usklađena s neustavnim Korhecovim statutom.[22]. U tom aktu je propisan njegov smisao: „Grbom se predstavlja Autonomna pokrajina Vojvodina i izražava pripadnost Autonomnoj pokrajini Vojvodini, kao savremenoj evropskoj demokratskoj regiji.[23]“ Ovakav smisao „grba“ nema osnova čak ni u danas važećem Pastorovom statutu (čl. 9), a ni u istorijskoj stvarnosti, pošto je njegov koncept proizašao iz talona s jednog komercijalno-propagandnog proizvoda hrvatskih „velesujetnika“ koji su veoma želeli da budu ono što nisu, niti su mogli biti. 

Ko god i dalje smatra da je povezivanje Pavelićevog ustaštva s vojvođanskim autonomaštvom maliciozno, treba da bude svestan da „grb Vojvodine“ iz 2002. godine nije jedina veza obeju pojava. Mnogo eksplicitnije o vezi autonomaštva i ustaštva govori činjenica da je tačno na „jubilej“ istorijskog proglašenja ustaške NDH i Pajtićeva Vlada podnela Skupštini APV  predlog svog prvog otvoreno separatističkog akta (10. aprila 2013. g). U pitanju je Predlog deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine, čijom sadržinom je Pajtićeva pokrajinska vlada otvoreno iznela niz pretenzija na suvereni položaj[24]. Deklaracija je 20. aprila 2013. godine usvojena u Skupštini APV[25] i do danas nije ukinuta, ali je na njenom osnovu Skupština APV formirala skupštinski odbor za ustavno-pravni položaj APV. Upravo je ovaj odbor kreirao ideju da se pored grba i zastave (koje se Pokrajinskom skupštinskom odlukom nazivaju „istorijskim znamenjima“) paralelno upotrebljavaju i  „tradicionalna“ znamenja[26].

Ka stvarnom grbu Vojvodine

Naravno, pod izrazom „tradicionalna znamenja“ autonomaši kriju stvarna istorijska znamenja Vojvodine, kako bi svoje nakarade proglasili „istorijskim znamenjima“.  Znamenja Kneževine Srbije koja su upotrebljavana u Srpskoj Vojvodini 1848-1849. godine autonomaši hoće da pretvore u „tradicionalna“, pa su njihovi elementi  pravnim propisima preimenovani u „vojvodske“  Pastorovim statutom[27].

 

Ljubomirka Krkljuš[28] je dokazala da upotreba nacionalnih znamenja u srpskom političkom pokretu u Ugarskoj počinje još pre Majske skupštine 1848. godine.  Podaci o dešavanjima u Sremu, Novom Sadu, srednjem i severnom Banatu marta i aprila 1948. godine svedoče da je upotreba ovakvih simbola bila izraz srpske opštenarodne volje: Zahtevanja obštestva rumskog da se upotrebljuju „poslovni i sudejski pečati i zastave narodnje“. Na zasedanju pravoslavne opštine sremsko-karlovačkih Srba usvojen je grb Kneževine Srbije koji je predstavljen kao  „vojvodski“ i odluka o  tome je objavljena u vidu letka[29]. Glavni odbor osnovan na Majskoj skupštini je doneo odluku o donošenju svog Ustava prema kojem bi se ustrojio Odbor naroda Srpskog i Pododbor koji će delovati do dolaska vojvode, kao i o pečatu Pododbora „sa grbom srpskog naroda, bez natpisa“ koji je bio istovetan sa grbom Kneževine Srbije[30].  Uputstva deputaciji, koje je slao patrijarh Josif Rajačić carskoj vlasti, sadržala su i zahteve da se utvrde obeležja Vojvodine – zastava i grb. Ambiciju da zastava i grb budu državna obeležja otkrivaju Ustavni nacrti koji izražavaju nastojanje da Srpska Vojvodina postane krunovina, ali centralna vlast ništa od tih zahteva nije usvojila[31]. Već Stefan Radičević (otac Branka Radičevića) porfiru na grbu tumači kao „carsku“, a Ustavni nacrt komisije, koji je februara 1849. godine izrađen po nalogu patrijarha J. Rajačića, svodi grb na „beo krst na crvenom polju sa četiri ocila između krakova krsta“[32]. Jasno je da u burno ustaničko doba Srbi baš nisu vladali heraldičkim pojmovima, na šta ću se vratiti kasnije.

Grb srpskog vojvode početkom obnove centralne vlasti imperije izradio je Pavle Čortanovački i dokumentovan je na novčanicama (asignatima[33]), pasošima i drugim dokumentima koje je izdavalo njeno praviteljstvo, pa čak i na zastavama tog doba. Uprkos prividnoj složenosti upotrebe i razlikovanja simbola u istorijskoj heraldici Srpske Vojvodine[34], standarta srpskog vojvode ipak nije istovremeno mogla biti i zastava Srpske Vojvodine, pošto je srpski vojvoda bio vršilac vojne vlasti habsburškog imperatora i bio njegovom voljom imenovan, a ne komandant narodne vojske čiji položaj bi ustanovila srpska regionalna autonomija. Zastava inokosnog imperatorskog zastupnika koji vrši službu vrhovne vojne vlasti nije zastava srpske nacionalne regionalne autonomije, pa ni grb istaknut na njoj nije grb Srpske Vojvodine. Asimilacijom uneti simbol srpskog naroda ili Srpske Vojvodine u imperatorski grb jednostavno znači da je vojska Srpske Vojvodine okupljena po nacionalnom načelu pod vrhovnom vlašću imperatora, a on njome upravlja preko srpskog vojvode kojeg je imenovao. To se vidi i po zastavama jedinica narodne vojske, koje su na bojama srpske trobojke isticale heraldičke simbole carske, ređe kraljevske vlasti. Postojanje „posebne heraldičke definicije grba Srpskog Vojvodstva kao grba vojvode[35]“ koju je uočio Dragomir Acović, posledica je sukoba dva načelna pravna shvatanja. Jednog zastarelog, feudalnog, koje ignoriše postojanje pravne ličnosti ili je vezuje za službenu funkciju konkretnog inokosnog lica (u ovom slučaju srpskog vojvode), i novog, revolucionarnog shvatanja slobodnog građanskog društva koje zahteva priznanje samostalnog pravnog subjektiviteta Srpske Vojvodine kao pravne ličnosti.

Proklamovana Srpska Vojvodina je na Majskom saboru 1848. godine odlučila da prihvati simbole Kneževine Srbije kao simbole srpske narodnosti i Srpske Vojvodine. O tome svedoči grb na pečatu Srpske Vojvodine, grb Srpske Vojvodine na Službenom biltenu Vojvodine i 1848. godine, kao i grb na okružnom pečatu Bele Crkve iz 1849. godine. Tokom revolucije, ti simboli su upotrebljavani na aktima srpske regionalne autonomije. Mora se znati da imperator Austrije i kralj Ugarske nikad nije konačno legalizovao već samo tolerisao postojanje Srpske Vojvodine, a 1849. godine, preko opunomoćenika generala Ferdinanda Majerhofera, izvršio likvidaciju narodnih ustanova Srpske Vojvodine i njenih pravnih posledica. Drugim rečima, u feudalnom pravu Habsburške imperije i tolerisanje je bilo legalni pravni status, iako taj status nije imao pravno dejstvo konačnosti. U kojoj meri je Majerhofer zatekao raspad ustanova centralne vlasti na teritoriji Srpskog Vojvodstva nakon predaje Košutove vojske svedoči činjenica da je hitnu meru poništavanja srpskih asignata morao da verifikuje pečatom jedine centralne ustanove koja je opstala – „Kraljevskog ureda za monopol soli i carinske dažbine – Zemun[36]“. Tek nakon poraza Košutove pobunjeničke vojske kod Vilagoša (14. avgusta 1849. g), austrijski imperator je izvršio definisanje Srpskog Vojvodstva i Tamiškog Banata (18. 11. 1849. g) sa vrlo ograničenom autonomijom. Međutim, definisanje (određenje) nije konstituisanje (ustanovljenje) i ni ono nije bilo konačno, pošto je pravno dejstvo autonomije ex tunc suspendovalo ustanovljenje organa autonomije (upravnim propisima Bahovog policijskog apsolutizma). Takvo stanje je trajalo nešto više od decenije, da bi po osnovu političkih pregovora sa visokim mađarskim plamstvom (magnatima) bilo potpuno ukinuto restituisanjem srednjovekovnog županijskog sistema Kraljevine Ugarske (17. decembra 1860. g) i bilo je izraz imperatorove dobre volje prema Natio Hungarica[37].

Svi simboli koji su se javljali nakon Majskog sabora u teškom dobu borbi za odbranu autonomije i spas naroda od Košutovih pobunjenika svedoče o heraldičkom procesu asimilovanja znamenja srpske nacije u austrijske i ugarske heraldičke simbole monarhije  kao simbole centralnih vlasti. Najupečatljiviji primer toga procesa je grb na standarti srpskog vojvode iz 1849. godine koja je sačuvana u Pančevu. Grb čiji nacrt je izradio Pavle Čortanovački nalazi se na asignatima i pasošima Srpske Vojvodine, ali na pančevačkoj standarti srpskog vojvode nalazi se asimilacijom unet kompletan grb Srpske Vojvodine. Delimično modifikovan carski grb zbog municipalnih potreba nalazio se na ustaničkim zastavama srpskih jedinica. Ovakva upotreba heraldike likovno svedoči da je Srpska Vojvodina poštovala regalna prava habsburškog imperatora na proklamovanoj teritoriji u skladu sa suverenim domašajem imperatorske (odnosno kraljevske) vlasti: finansija, spoljnih  poslova i vrhovnog rukovođenja vojskom. Moraju se razlikovati grbovi koji predstavljaju centralnu vlast u Srpskoj Vojvodini od grba Srpske Vojvodine koji je uvek isti. Pitanje  „velikog“ i „malog“ grba Srpske Vojvodine je zabluda, usled nepravilnog tumačenja rečenice „Zastava C. i K. Vojvodstva Serbskog 1848. g“ na pomenutoj standarti srpskog vojvode koja se čuva u  Narodnom muzeju u Pančevu[38]. Pošto se radi o heraldičkom simbolu inokosnog zastupnika imperatorove vojne vlasti a ne autonomne Srpske Vojvodine, Ljubomirka Krkljuš se u svom radu nije bavila tim simbolom, jer je bio van teme njenog rada.  Ni na jednoj drugoj sačuvanoj predstavi istog grba se ne javlja moto kao heraldički element. U stvari, iako ima formu kao „moto“, radi se o definiciji grba Srpske Vojvodine koji je asimilacijom unet u centar vojvodskog grba na standarti. Heraldički motiv na zastavi Zemunske narodne garde (ponekad se takođe tumači kao „veliki grb“ /Acović[39]/) simbolički je izraz odanosti Srba četiri ugarske županije kralju Ugarske, što je habsburški imperator takođe bio. Naime, Zemun je 1848. i 1849. godine pretvoren u veliki zbeg srpskog naroda koji se ka Sremu i Srbiji slivao bežeći  pred nemilosrdnim  Košutovim pobunjenicima.

Koliko god istorijska heraldika i veksilologija Srpske Vojvodine delovala zamršeno, postaje sasvim jasna u svetlu činjenice da su Srbi svo vreme poštovali ustanove legalne centralne vlasti dvojne monarhije (kako imperatorske, tako i kraljevske), i poštovali pravnu granicu domašaja svojih privilegijalnih, municipalnih i autonomnih prava i sloboda pod vladarskim suverenitetom. Njihove deputacije, zahtevi i molbe bili su izraz nade da će biti ustanovljena Srpska Vojvodina kao ravnopravna krunovina ili bar autonomija u Kraljevini Ugarskoj. Sve te narodne nade su definitivno izneverene priključenjem Srpske Vojvodine i Tamiškog Banata Ugarskoj 1860. godine. Kratkotrajni period prestanka funkcionisanja centralne vlasti u proleće i leto 1848. godine, kada je proglašena regionalna autonomija pod nazivom Srpska Vojvodina, praćen je odlukom Skupštine da simboli Srpske Vojvodine budu istovetni sa simbolima Kneževine Srbije. Obnova centralne vlasti je počela ubrzo, angažovanjem austrijskih visokih oficira, razvijala se postepeno i taj proces je ostavio jasne tragove u heraldici datog doba.

Srpska heraldika kao „smokvin list“ za sramotu vojvođanskog autonomaštva

U proleće 2014. godine kritikovao sam heraldičko rešenje ustavnnih i zakonskih propisa[40] o upotrebi simbola Vojvodine u nacrtu Pastorovog statuta kao zbrku simbola „evropske regije“ i Kneževine Srbije[41]. Članom 9. Pastorovog statuta su najvišim propisima Pokrajine konvalidirani autonomaški grb i zastava kakve je predložila LSV Nenada Čanka 2002. i 2004. godine[42]. Međutim, u nastavku člana 9 navode se i „tradicionalni simboli AP Vojvodine“, što propis čini kontradiktornim samom sebi. Naime, ako su „simboli AP Vojvodine zastava i grb“  koje Statut propisuje opisujući ih u stavu 1-4, šta su onda „tradicionalni simboli AP Vojvodine“ koji se takođe nazivaju zatavom i grbom, ali su sasvim drugačiji?

Iz opisa onoga sasvim drugačijeg što se potom ponovo naziva „Zastava AP Vojvodine“ proizilazi da se radi o srpskoj trobojci koja je istorijska srpska zastava i njen opis uopšte ne sadrži nikakav grb na sebi. Iz opisa onoga što se ponovo naziva „grb AP Vojvodine“ jasno je da izgleda istovetno sa grbom istorijske Kneževine Srbije 1848. godine. Heraldički je potpuno nemoguće propisano postojanje motiva „vojvodske porfire“ (koja se naziva i „plaštom“[43]), pošto porfira nije obeležje vojvodskog dostojanstva. Ni Stevan Šupljikac na sačuvanim litografijama nije predstavljen ogrnut porfirom, već pelerinom koja je deo oficirske uniforme. Najzad, potpuno je nemoguće postojanje „vojvodske krune“. Vojvodskih regalija jednostavno nema niti može biti jer je vojvodski status vid službe a ne samostalne vlasti, a heraldika „vojvodsku krunu“ i „vojvodski plašt“ ne poznaje, pošto vojvoda ne može biti nosilac regalnih prava niti nosilac regalija[44]. Članovi odbora nisu sve ovo znali, loše su se raspitali ili su loše shvatili, pa im je naprosto palo na pamet da obeležja kneževske vlasti „zavojvode“. Ponovili su istu drevnu grešku Jakova Živanovića u njegovom „Osvetljenju iskanja naroda serbskog u Austriji u ovo vreme“ o „znacima otličitelnim“, koji govori o „vojvodskoj porfiri“ i „vojvodskoj kruni zatvorenoj, na dva dela razdeljenoj“.

Protagonisti „tradicionalnih simbola“ Vojvodine poveli su se potrebom „kompromisnog“ rešenja pitanja simbola Vojvodine[45], pa su ponovili osvedočeno beznadežni neuspeh Jakova Živanovića koji je novembra 1849. godine pokušao da Srpsku Vojvodinu predstavi kao Herzogturm[46]. Već tokom 2015. godine je potpredsednik Skupštine APV Dušan Jakovljev (LSV) uprkos iznošenju svojih neutemeljenih stavova o „poricanju multietničnosti“ pokazao da je svestan Živanovićeve greške[47].

Slobodan Orlović, koji je bio predsednik komisije za izradu Pastorovog statuta je tek godinu dana kasnije javnosti pokušao da objasni šta se htelo trapavim krpljenjem  pitanja heraldike Vojvodine: „Važeći `prvorođeni` vojvođanski grb je od usvajanja kritikovan iz mnogih razloga. Heraldički - suprotno standardu te nauke on je prost i neuk spoj tri feudalna grba Bačke (1699), Srema (1747) i Banata (1799), uz to i neautentičnog izgleda. Istorijski - ta tri grba predstavljaju habzburške županije a ne Vojvodinu. Politički -  grb je donet po inicijativi i pritisku manje stranke u pokrajinskoj vlasti pa otuda i ime `Čankovi simboli`. (...) Statut Vojvodine nastoji da prevaziđe takvu netrepeljivost prema pokrajinskim simbolima upravo uvođenjem i tradicionalnih simbola - grba Srbske Vojvodovine i trobojke iz 1848. godine. Oni su po slovu, duhu i cilju statutarnih normi jednakovredni sa dotadašnjim obeležjima. Uz to, heraldički, istorijski, politički i nacionalno tradicionalni simboli „popravljaju“ od ranije postojeći pokrajinski grb i zastavu.[48]

Zapamtite dobro, Orlović istorijske grbove županija Kraljevine Ugarske naziva grbovima „habsburških županija“, a stvarni istorijski simboli Srpske Vojvodine su mu izričito „jednakovredni“ kao autonomaške nakarade. Sem toga, Orlović je autonomaške simbole APV, vek i po mlađe od simbola Srpske Vojvodine, takođe izričito nazvao „prvorođenim“.

Istorijski simboli Srpske Vojvodine kao pastorčad Autonomne Pokrajine Vojvodine

Na stranu što Orlović heraldiku naziva naukom iako je ona tek pomoćna naučna disciplina, a Banat smatra županijom iako je istorijski bio banovina. Pokazalo se da protagonista trapavog heraldičkog rešenja uopšte nije imao pojma o stvarnom poreklu svega onoga što naziva „Čankovim simbolima“, čim govori o „prevazilaženju netrpeljivosti“ i njihovom „popravljanju“.

Ma kakvi „Čankovi simboli“? Kakvo crno „popravljanje“? Do danas su autonomaški simboli APV kompromitovani ugledanjem na rad Pavelićevog saradnika Rudolfa Horvata i ostali su isti. Autonomaški simboli se neće promeniti pretvaranjem stvarnih istorijskih simbola Srpske Vojvodine u vojvođansku pastorčad! Njihovo drugorazredno isticanje neće rešiti, već će samo zakomplikovati problem. Šta više, problem simbola Vojvodine će postati skaredan. Kako da „prevaziđemo netrpeljivost“ i prihvatimo kao „istorijski grb Vojvodine“ nakaradu razvijenu na brljanju Pavelićevog saradnika, koju je orezala i prekrojila LSV, pa ubedila neuke poslanike DS i ostale voljne da takav njihov talon prihvate kao „grb Vojvodine“? Čak ni činjenica da je stvarne istorijske simbole Vojvodine preuredio Vladimir Labat[49] neće umanjiti zlo.

Neverovatno, ali istinito, u situaciji u kojoj već deceniju Vojvodinu sramoti  autonomaški politički grb izveden iz žvrljanja zazmajenih Hrvata, Orlović je predlog „tradicionalnih simbola Vojvodine“ pokušao da učini prihvatljivim sramnim sugerisanjem da oni „nisu isuviše srpski[50]“ iako oni jesu par exelence srpski. Naravno, autonomaška većina je 2015. godine najpre obećala[51], pa izigrala[52] nadu snishodljivog Slobodana Orlovića da će Pokrajinsku skupšinsku odluku o „tradicionalnim simbolima Vojvodine“ usvojiti u Skupštini APV. Jednostavno, simboli za koje je Orlović izjavio da su „prvorodni“, autonomašima su „jedinorodni“. Ligaši nisu propustili priliku da se posle svega narugaju Orlovićevoj ekvilibristici po heraldici: „Razlog zbog kojeg se insistira upravo na ovakvom tzv. tradicionalnom grbu, a ne na nekom drugom prisutnom tokom 1848–1849, jeste činjenica da on nije ništa drugo do grb Kneževine Srbije, korišćen od 1839. do 1882. Jedina razlika je u tome što se u opisu grba navode `vojvodska porfira` i `vojvodska kruna`, a u opisu grba Kneževine Srbije `kneževska porfira` i `kneževska kruna`. Dakle, simboli Kneževine Srbije iz 19. veka postali bi, ako bi se ovaj predlog usvojio, simboli današnje Vojvodine, dok se oni istovremeno ne koriste kao `tradicionalni simboli` Republike Srbije, sa kojom imaju nesporni istorijski kontinuitet.[53]“ Naravno, ligašima deceniju i po uopšte nije smetalo što je njihov „grb Vojvodine“ razvijen iz autorskog koncepta „hrvatskog zmaja“, istoričara i propagandiste NDH.

Od inata nema gorega zanata

Vojvođanski autonomaši istrajno koriste metode koji su odavno poznati pod nazivom „jezuitska politika“. Upravo ovaj izraz je upotrebio 1965. godine Milan Bačkalić tokom Vojvođanske svađe u rukovodstvu Vojvodine[54]. Za pola veka su svoj metod usavršili i računaju na uspeh spretno manipulišući srpskim brzeljanjem, neukošću, lakovernošću i inatom.

Nepromišljenošću je 2002. godine većinska DS u Skupštini APV prihvatila ligaški predlog nakaradnog „grba“ Vojvodine. Heraldičkom neukošću članova Komisije za izradu Pastorovog statuta 2006. godine, istorijski simboli Kneževine Srbije su propisani za „tradicionalne simbole Vojvodine“, a lakovernošću predlagača 2015. godine je predloženo da se o njima naknadno donese i Pokrajinska skupštinska odluka. Pošto je većina u Skupštini APV to odbila, a ligaši sve ismejali kao falsifikat[55], desilo se još gore. U pokrajinskom SNS-u se uprkos deceniju i po iskustva probudio tvrdoglavi inat i predlog istih „tradicionalnih simbola Vojvodine“ je 2016. godine ponovo podnet Pokrajinskoj skupštini.

Ubrzo pošto je Igor Mirović formirao Vladu Vojvodine, „odmah je opovrgao sumnje da će skinuti zastavu Vojvodine sa zgrade pokrajinske vlade aludirajući na pojedince koji su počeli da prave selfije ispred tog zdanja u želji da sačuvaju uspomenu na taj simbol Vojvodine. „Moći će da prave selfije, ali sa novom, pravom zastavom Vojvodine, onom iz 19. veka (...)  Tradicionalna zastava i grb Vojvodine koji imaju simbole srpskog slobodarskog duha iz XIX i s početka XX veka ugrađeni su u Statut pokrajine, ali bahatošću ovih koji su bili pre nas ta odluka nikada nije primenjena. Mi ćemo poštovati Statut i već u narednih desetak dana ćemo formirati odbor pokrajinske vlade za izradu odluke o korišćenju pokrajinskih simbola. Kada ta odluka bude usvojena, već od jeseni će ljudi moći da se fotografišu sa tradicionalnom zastavom Vojvodine i tradicionalnim grbom. E to će biti pravi selfi.[56]

Čini se da je Mirović zaboravio s čime ima posla. Poput Orlovića, starije simbole naziva novima. Simboli Srpske Vojvodine iz 1848. godine su vek i po stariji od autonomaških nakarada (iz 2002 i 2004. godine) i ne mogu postati „mlađi“ samo zato što je Slobodan Orlović tek 2014. nekako uspeo ih ugura u Pastorov statut! Šef ligaša je davno zabacio turbok, a unapređeni radikal na čelu Pokrajinske vlade se posle deceniju i po upecao misleći da su autonomaši zaluđenici koji jure pokemone preko GPS. Mirovićeva Pokrajinska vlada je brže-bolje ponovljeni Predlog pokrajinske skupštinske odluke o „tradicionalnim simbolima“ poslala Odboru Skupštine APV za ustavno-pravni položaj Vojvodine[57], sasvim zaboravivši da se radi o telu kojeg su Pajtićevi autonomaši osnovali radi pokrajinske uzurpacije republičkih ustavno-pravnih ovlašćenja[58]. Naime, radi se o telu koje je prethodni autonomaški režim ustanovio[59] iz razloga sprovođenja „Rezolucije od deseti travnja[60]“!

Vođen sopstvenim samouverenim inatom, Mirović se odmah po stupanju na čelo Pokrajinske vlade zapetljao u heraldičku mrežu autonomaške jezuitske politike kao pile u kučinu. Očigledno nije u stanju da shvati kako upravo on radi na afirmaciji onoga protiv čega je pre tri godine svu Vojvodinu digao na noge. Sada tvrdoglavo gura ka cilju konačnog pretvaranja stvarnih istorijskih simbola naše Vojvodine u neistorijske, pod autonomaškom legendom „tradicionalnosti“. Kad jednom kognitivno shvati šta je uradio, hoće li priznati sebi da su ga autonomaši pretvorili u svoje oruđe? Hoće li tada početi da se inati samom sebi u ime naše Vojvodine? Ako to učini, stvarni istorijski simboli Vojvodine postaće gore nego „smokvin list“. Služiće da se  njima otire ljaga ustaškog uzora u stvaranju autonomaške nakarade prozvane „istorijskim grbom Vojvodine“.

Izlaz iz svega naravno postoji. Skupština Vojvodine morala bi, pre svega, staviti van snage čl. 4. pokrajinskog Statuta kojim su zazmajeni simboli istorijskih oblasti Krljevine Ugarske jezuitskom politikom proglašeni simbolima Vojvodine. Naravno, mora biti ukinuta i Pokajinska skupštinska odluka o njima. Potom bi pokrajinske vlasti u saradnji s nadležnim ustanovama i pojedincima (a ne stranački angažovanim anonimnim heraldima, PR i IT menadžerima) morale sprovesti postupak definisanja grba i zastave Vojvodine zasnovane na stvarnim i nespornim osnovama, a ne na slikovnicama velećiftinskih firmi i zamislima Pavelićevog velesujetnika. Međutim, po onome što vidimo nade su male. Između jezuitske politike autonomaša i naprednog inata Mirovićevih sledbenika malo je prostora za razumno rešavanje problema.

 


[1] Znamenja autonomaške sramote, Fond Slobodan Jovanović, 12. 4. 2011. (dostupno na Archive.ec). Mijušković, Miroljub – (Ne)sporni simboli Vojvodine, Politika, 8. 7. 2016. g.

[3] Čanak, Nenad – Sredstvo političke borbe, Lični stav, Vreme, 30. 12. 2009. g.

[5] Stojnić, Mirko J– Laički urađen grb Vojvodine, Dnevnik, 6. 8. 2002. g. (Dostupno na sajtu Centra za izučavanje pravoslavnog monarhizma).

[6] Izraz „talon“ sam u tekstu upotrebio uslovno, jer se prema svojstvima odnosnog obeležja mogao upotrebiti izraz amblem, bedž, značka ili impresa. U talonu mogu biti opisani elementi blazona grba.

[7] Štit grba Vojvodine složen je iz tri polja u kojima su smešteni grbovi Bačke, Banata i Srema. - Odlukom pokrajinskog parlamenta, Autonomna Pokrajina Vojvodina dobila je juče grb, kao istorijsko znamenje Vojvodine, kojim će se ona predstavljati kao savremena evropska regija. Ovu odluku podržalo je 68 poslanika, protiv su glasali poslanici DSS-a, dok su uzdržani bili poslanici Nove demokratije i Koalicije "Vojvodina". Inicijativu za donošenje ove odluke pokrenuo je predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak, kao poslanik, dok predlog poslaničke grupe KV o formiranju privremenog odbora za izbor znamenja APV - grba, zastave i svečane pesme - koji je prihvatilo i Izvršno veće, nije uvršćen na dnevni red, uz obrazloženje da Poslovnik ne predviđa mogućnost formiranja privremenih skupštinskih odbora. Izgled grba poslanicima je prezentovao direktor Muzeja grada Novog Sada Ilija Komnenović na video-bimu u skupštinskoj sali. On je tom prilikom rekao da ovo znamenje predstavlja sintezu obeležja koja je Vojvodina imala od 18 do prve polovine 19 veka. Štit grba Vojvodine složen je iz tri polja, dva uspravna i jednim položenim, u kojima su smešteni grbovi Bačke, Banata i Srema. U levom uspravnom polju smešten je grb Bačke, s apostolom Pavlom koji drži u desnoj ruci mač, a u levoj knjigu. U uspravnom desnom polju je grb Banata na kojem je zlatni lav sa sabljom u desnoj šapi. U položenom polju je grb Srema tri trake koje predstavljaju Bosut, Savu i Dunav, uz jelena i čempres. Predviđeno je da grb Vojvodine bude u obaveznoj upotrebi u sastavu pečata i štambilja organa APV; u službenim natpisima na zgradama organa APV i organa lokalne samouprave; na poveljama, diplomama i drugim javnim priznanjima koje dodeljuju pokrajinski organi; na predmetima koji se daju u reprezentativne svrhe, memorandumu, koverti, zvaničnoj pozivnici i vizit kartama pokrajinskih funkcionera; na službenim vozilima koja koriste pokrajinski funkcioneri; na diplomama i svedočanstvima o školovanju završenom na teritoriji APV, kao i na legitimacijama pokrajinskih poslanika i članova PIV-a. Grb će se isticati i zajedno s grbom Republike Srbije, te kao sastavni deo amblema ili znaka uz prethodnu saglasnost Izvršnog veća. Odlukom su propisane i kaznene odredbe za prekršaje u pogledu korišćenja i upotrebe grba Vojvodine, koje za pravna lica iznose od dve hiljade do sto hiljada dinara, a za odgovorna lica od sto dinara do pet hiljada dinara. Videti. Vojvodina dobila grb, Dnevnik, 28. 8. 2002. g.

[8] Galović, Tomislav - Leksikon hrvatske heraldike – hrvatski heraldičari (6): Vjera Bojničić-Zamola (1883. – 1963.), sažetak dostupan na stranicama Hrvatske znanstvene bibliografije.

[9] Acović, Dragomir M – Heraldika i Srbi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008. g.

[10] Stojnić, Mirko – Laički urađen gb Vojvodine, Dnevnik, Novi Sad, 6. 8. 2002. g (dostupno na sajtu Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma).

[11] Stojnić, Mirko – Laički urađen gb Vojvodine, Dnevnik, Novi Sad, 6. 8. 2002. g (dostupno na sajtu Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma). Navod „Grabovac“ umesto „Grabovo“ je u Stojnićevom članku doslovno preneta greška za koju su odgovorni autori albuma.

[12] Stojnić, Mirko – Laički urađen gb Vojvodine, Dnevnik, Novi Sad, 6. 8. 2002. g (dostupno na sajtu Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma).

[13] Stojnić, Mirko – Laički urađen grb Vojvodine, Dnevnik, Novi Sad, 6. 8. 2002. g (dostupno na sajtu Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma).

[14] neodgovorno, krajnje diletantski iskasapljen, da bi ga uklopili u donje polje. 

[15] Vulović, Vladislav – Istina o grbu Vojvodine, Pogledi (dostupno na sajtu Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma).

[16] Odlukom o grbu i zastavi županije Vukovarsko-srijemske, od 6. avgusta 1993. godine i rešenjem Ministarstva uprave Republike Hrvatske, Br. Kl. UP/I-017-02/93-01/12, Ur. br. 515-04-03/1-93-2, Zagreb, 8. septembra 1993. g. o davanju "suglasnosti za upotrebu grba i zastave", grb Županije "u osnovi je jednak grbu Srijemske županije iz 1748. godine kojeg je dodijelila Marija Terezija: u plavom polju tri srebrne grede i preko svega na zelenom otoku pored drveta sjedi jelen u prirodnoj boji sa zlatnom ogrlicom. Tri bijele grede predstavljaju tri srijemske rijeke - Dunav, Savu i Bosut. Zlatna ogrlica na jelenu znak je bogatstva, a slavonski hrast simbol prirodnog bogatstva kraja. U originalnom grbu iz 18. stoljeća na mjestu hrasta nalazilo se drvo čempresa, dok su rijeke bile predstavljene valovitim rezom. Osim toga grb je bio nadvišen zlatnom krunom".  O mogućim komplikacijama koje mogu proisteći iz činjenice da je u grb Vojvodine ugrađen potpuno istovetan grb koji su Hrvati već uzeli u opticaj i zakonski zaštitili, može se samo naslućivati. Međutim, ono što je neosporno i nepobitno, to je činjenica da je heraldički znak grba i zastave Vukovarsko-srijemske županije potpuno istovetan mađarskom heraldičkom predlošku sa zvanične karte Sremske županije, po kojoj Srem, kao županija Austro-ugarske monarhije, nije srpski, a granica mu se završava u Zemunu. Da li to znači da se mi odričemo onoga što je naše, ali smo saglasni sa tuđim pretenzijama, kojih se drugi nisu nikada odricali! Videti: Vulović, Vladislav – Istina o grbu Vojvodine, Pogledi (dostupno na sajtu Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma).

[17] Vulović, Vladislav – Istina o grbu Vojvodine, Pogledi (dostupno na sajtu Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma).

[20] 19.12.2015. – Nazočnost na Božićnom koncertu u franjevačkoj crkvi na Sv. Duhu u Zagrebu kojega je organizirao fra Tomislav Glavnik, Zmaj Svetoduški,. Videti: Družba „Braća Hrvatskoga Zmaja“.

[21] Mihelčić, Goran – &=. godišnjica smrti povjesničara i političara Rudolfa Horvata, Pro tempore, , Časopis studenata povijesti, g. IV, br. 4., Zagreb, 2007. g.

[24] Kovačev, Dušan - O predlogu deklaracije o ustavnom položaju Vojvodine, Fond Slobodan Jovanović, 11. 4. 2013. g. (dostupno na ličnom blogu autora).

[26] Pokrajinska skupštinska odluka o upotrebi istorijskog znamenja Autonomne Pokrajine Vojvodine, Sl. list AP Vojvodine, br. 10/2002 i 18/2009.  (Dostupo na sajtu Skupštine APV).

[33] Kovačev, Dušan - Asignati srpske Vojvodine, Dinar, Numizmatički časopis; br. 19 i 20, 2002/2003. g. (Dostupno na ličnom blogu autora).

[34] Videti: Acović, Dragomir M – Heraldika i Srbi, str. 634, 546, 550-557, 629, 631-632, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008. g; Babac, Dušan M – Srbi i revolucija 1848-1849, str 72-79, Evro Đunti, Beograd, 2013. g.

[35] Acović, Dragomir M – Heraldika i Srbi, str. 550-557, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008. g

[36] „Zamenjeni asignati poništavani su u Zemunu okruglim austrijskim pečatom s tekstom: KÖNIGL / SALZ UND / DREYSSOGST / AMT / SEMLIN“. Videti: Kovačev, Dušan - O predlogu deklaracije o ustavnom položaju Vojvodine, Fond Slobodan Jovanović, 11. 4. 2013. g. (dostupno na ličnom blogu autora).

[37] Veoma je značajna činjenica da je već u predgovoru svog rada Dušan M. Babac tačno ukazao na značaj poznavanja pravnog statusa Srpske Vojvodine i dokument kojeg je imperator Ferdinand Habsburški uputio Srbima novembra 1848. godine u svojstvu kralja Ugarske. Videti: Babac, Dušan M – Srbi i revolucija 1848-1849, str 8-11, Evro Đunti, Beograd, 2013. g.

[38] Babac, Dušan M – Srbi i revolucija 1848-1849, str 78-79, Evro Đunti, Beograd, 2013. g.

[39] Dragomir Acović je ukazao na činjenicu da u imperijalnom sistemu Austrije Vojvodstvo nije moglo da postoji, pošto je moglo samo da postoji Veliko Vojvodstvo (Grossherzogturm) i ukazao na analogiju Srpske Vojvodine sa statusom Venecije pod vlašću Habsburga.  Acović, Dragomir M – Heraldika i Srbi, str550-557, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008. g.

[40] „Autonomne pokrajine utvrđuju simbole pokrajine i način njihovog korišćenja.“ Ustav Republike Srbije, Teritorijalno uređenje, Nadležnost autonomnih pokrajina, čl. 183, st. 4. Videti: Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 98/2006, 2006. g; „AP Vojvodina utvrđuje simbole AP Vojvodine i način njihovog korišćenja, u skladu sa Ustavom i Statutom.“ Teritorija i simboli AP Vojvodine. član 4, stav 6. Odlukom Ustavnog Suda ovaj stav nije ocenjen kao protivustavan. Videti: Zakon o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine, Sl. glasnik RS", br. 99/2009 i 67/2012 - odluka US.

[41] Crtanje „Pastorovog statuta“, Fond Slobodan Jovanović, 11. 4. 2014. g (dostupno na ličnom blogu autora).

[42] Simboli AP Vojvodine

 član 9

AP Vojvodina utvrđuje svoje simbole i način njihovog korišćenja na osnovu Ustava.

Simboli AP Vojvodine su zastava i grb.

Zastava AP Vojvodine sastoji se od tri boje, crvene, plave i bele, položene vodoravno u srazmeri 1:8:1. U sredini plavog polja nalaze se poređane u krug tri zvezde žute boje.

Grb AP Vojvodine je štit složen iz tri polja, dva uspravna i jednim položenim na kojima su smešteni istorijski grbovi Bačke, Banata i Srema, gledajući sa leva u desno. U uspravnom polju levo smešten je istorijski grb Bačke - Apostol Pavle na modroj, kraljevski plavoj boji stoji bosonog na zelenom polju ogrnut braon plaštom, sa zlatnim oreolom oko glave i drži u desnoj ruci mač bele boje sa zlatnim rukohvatom i odbojnicima za ruku, okrenutim na dole, a u levoj ruci drži knjigu crnih korica. U uspravnom polju desno smešten je istorijski grb Banata - na crvenom polju nalazi se uspravno postavljen zlatni lav okrenut na desno sa sabljom u desnoj šapi. U položenom polju je istorijski grb Srema - u modrom, kraljevski plavom polju tri srebrne trake - reke Bosut, Sava i Dunav, ispod druge trake na zelenom polju odmara se jelen sa zlatnom ogrlicom oko vrata, a iza njega raste čempres.

Tradicionalni simboli AP Vojvodine su:

- Zastava AP Vojvodine jeste tradicionalna trobojka sa horizontalnim poljima istih visina crvene, plave i bele boje, odozgo na dole. Razmera zastave je 3:2 (dužina prema visini).

- Grb AP Vojvodine jeste tradicionalni grb iz 1848. godine sa crvenim štitom na kome je srebrni krst između četiri zlatna ocila, bridovima (ivicama) okrenutim ka stubu krsta. Štit je opasan otvorenim vencem sastavljenim od, s leve strane žirove, a s desne strane maslinove grančice prirodnih boja koje su dole vezane plavom pantljikom. Štit leži na vojvodskoj porfiri (plaštu) sa tri nabora, visećoj ispod zatvorene vojvodske krune, na dva dela razdeljene, koja pokriva srednji nabor porfire.

Određena pitanja u vezi sa izgledom i korišćenjem simbola i tradicionalnih simbola uređuju se pokrajinskom skupštinskom odlukom.

Videti: Statut APV, ("Sl. list AP Vojvodine", br. 20/2014, 2014. g.

[43] „Imam bluzu, al` je zovem rekla“ (Stara Banastska poslovica).

[44] Dragomir Acović u svom kapitalnom piše o „samostalnoj formi“ grba „Srpskog Vojvodstva“ i iznosi  sud o „identičnosti njegovog grba sa grbom Kneževine Srbije“ uz izričiti navod o „kneževskoj kruni i porfiri“. Videti: Acović, Dragomir M – Heraldika i Srbi, str. 550-557, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008. g

[47] „Jakovljev je rekao da je problem i u činjenici da simboli koji su proglašeni `tradicionalnim` uopšte to nisu, jer da bi nešto bilo tradicionalni simbol, moralo je biti institucionalno usvojeno kao takvo, što nikada u istoriji nije bio slučaj sa predloženom zastavom i grbom. `Ti simboli jesu bili korišćeni s vremena na vreme polovinom 19. veka, ali oni nikada nisu bili institucionalizovani. Jedini grb i zastava Vojvodine su ovi koji sada postoje i koje je usvojila Skupština Vojvodine, kao jedina ovlašćena za to, 2002. i 2004. godine`, objasnio je Jakovljev.“ Videti: Simboli će poništiti multietničnost, Beta, 15. 3. 2015. g. „Naime,  i 1848, kada je ustanovljena Srpska Vojvodina, postojalo je nekoliko predloga izgleda simbola, pa je jedan ponudio Stefan Radičević, otac Branka Radičevića, drugi partijarh Rajačić... Međutim, nijedan od njih na kraju nije usvojen. Stoga je naš utisak da se sada do izbor „tradicionalnih simbola”, koji su praktično identični simbolima Kneževine Srbije iz 1835, došlo proizvoljno, na osnovu ličnog ukusa predlagača, što je za LSV apsolutno nedovoljno – navodi Jakovljev, uznapomenu da Ligi nije jasno ni zašto se u XXI veku insistira na simbolima koji govore o Vojvodini XIX veka.“ Stajić, Miroslav – Dušan Jakovljev Simboli Vojvodine neće ugroziti koaliciju, Dnevnik, 15. 3. 2014. g.

[50] Orlović, Slobodan – Zastava i grb nisu „isuviše Srpski“, Srna, 17. 3. 2015. (Dostupno  na Jadovno).

[54] „Ocenjujući da se već dugo u Vojvodini vodila `jezuitska politika` i da su vladali uslovi `perfidnih razgovora u četiri oka i veštački stvorene nenormalne situacije` Bačkalić je izneo svoja saznanja o neuspešnom kandidovanju“ Videti: Bjelica, Slobodan – Sporovi oko autonomije Vojvodine, Knjiga prva, 1961-1974, str. 158, Službeni glasnik, 2015. g

[59] Kovačev, Dušan - Petnaest Pajtićevih pajtaša sudi ustavnosti, Fond Slobodan Jovanović, 25. 4. 2013. g (dostupno na ličnom blogu autora).

[60] Kovačev, Dušan - O predlogu deklaracije o ustavnom položaju Vojvodine, Fond Slobodan Jovanović, 11. 4. 2013. g. (dostupno na ličnom blogu autora); Doneta Deklaracija o zaštiti prava Vojvodine, RTV, 20. 4. 2013. g.

 
Kuda ide Srbija

Novija srpska istorija između Prve i Druge Srbije – postoji li treći put u istorijskoj nauci?

Stefan Radojković   
ponedeljak, 06. jun 2016.

Srbi kao narod, nisu inherentno antisemitski nastrojeni. Uostalom, nijedan narod to nije. Istorijska istina je da je antisemitizam bio prisutan kod svih evropskih naroda i jedino je pitanje u kojoj meri.

 
Kuda ide Srbija

O suočavanju sa realnošću ili metafizika propagande

Petar Gordić   
nedelja, 28. februar 2016.

Slažem se, treba se suočiti sa realnošću. Ali ako se to ne uradi na pravi način, onda će rezultat suočavanja biti gori nego u slučaju da do suočavanja nije došlo. 

 
Kuda ide Srbija

Rehabilitacija Nedića i ideološki paradoksi našeg vremena

Miloš Mišić   
sreda, 10. februar 2016.

Ovo sve govori o dubokoj ideološkoj i vrednosnoj konfuziji, gubitku duhovnog i moralnog kompasa naše intelektualne i političke elite, njenoj selektivnosti, arbitrarnosti, težnji da se sačuvaju sopstvene privilegije i pozicije u društvu i na prvom mestu – konformizmu. A nažalost i o nama samima kao narodu.

 
Kuda ide Srbija

Interesi jednog čoveka ne smeju biti važniji od građana i države

Sanda Rašković Ivić   
subota, 05. decembar 2015.

Jasno je da nema političkog osnaživanja bez ekonomskog, niti Srbija može biti snažna država, a u isto vreme ekonomska kolonija. To je sistem spojenih sudova, a preduslov razvoja je zaustavljanje rasprodaje državne imovine i neobnovljivih resursa i odustajanje od mera koje nameću međunarodne finansijske institucije.

 
Kuda ide Srbija

Srbija i 1915. ili zamke pobede

Jovan Babić   
nedelja, 29. novembar 2015.
Uhvaćena u zamku pobede nad Austrougarskom u ovom lokalnom ali za Srbiju veoma važnom ratu (III balkanski rat), kao i u geostrateške sheme koje su drmale Evropu, Srbija je uskočila na voz velikih rizika, stavljajući na ulog svoj narod i svoju budućnost.
 
Kuda ide Srbija

Kako bi se mogao podići natalitet u Srbiji

Goran Nikolić   
utorak, 10. novembar 2015.

Nažalost, dubina demografskog pada Srbije tako je velika da bi intenziviranje već postojećih mera za subvencionisanju vrtića, jaslica i plaćenog roditeljskog odsustva, bilo definitivno nedovoljno. Dakle, potrebna je snažnija, odnosno radikalnija mera.

 
Kuda ide Srbija

Jubilej „Svedoka“ - hiljadu života jednog umiranja

Milan i Vladan Dinić   
sreda, 23. septembar 2015.

Sve ovo što smo prošli za oko 20 proteklih godina izlaženja, od Miloševićevog do demokratskog mraka, od fizičkih pretnji do ekonomskih ucena – preživeli smo deleći sudbinu naših čitalaca i ljudi u Srbiji.

 
<< Prva < Prethodna 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Sledeća > Poslednja >>

Strana 1 od 15
SVI TEKSTOVI U RUBRICI

Anketa

Da li mislite da su protekli predsednički izbori bili fer i demokratski?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner