среда, 24. април 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Српски Васкрс - или смрт Србије?!
Куда иде Србија

Српски Васкрс - или смрт Србије?!

PDF Штампа Ел. пошта
Стеван Гајић   
петак, 12. април 2019.

Слушајући пре неколико дана председникове бајке о сусрету са, како их је назвао, јединим лeгитимним представницима српског народа са КиМ, о инвестицијама на Косову које треба да преобразе српске средине (ваљда као утешну награду за “свеобухватни споразум”, о чијем потписивању у Берлину на Васкрс сазнајемо из албанске штампе), сетих се радикалске крилатице настале после њиховог преузимања власти 1996. у општини Земун ”да све српско буде ко земунско”. Ово обећање је у доброј мери испуњено, посебно кад је реч о неукусној градњи, мимо прописаних процедура, силеџијски, новцемнедовољно јасног порекла. Ако смо деведесетих година имали ружне кућерке и киоске по парковима општине Земун, сада у центру Београда ниче Дубаи за сиромашне који, у склопу са девастацијом центра града и његовог главног симбола тврђаве Калемегдан,  прети да заувек унакази Београд.

Програм који влада Србијом данас у суштиније савремени титоизам, а  титоизам је у основи хабзбуршка дресура Срба у режиму Бењамина Калаја у Босни и Херцеговини. Срж Калајеве политика заснивала се на идеји да Србе у Босни подели према верском принципу и тиме агресивно блокира тежњу народа истог језика и порекла са две обале Дрине да се природно уједини као и други народи Европе. Генијалност Јосипа Броза као владара и душманина Срба састојала се у томе што је доследно спроводио Калајеву националну политику, све славећи Младу Босну и Гаврила Принципа. Док је Сафет Исовић могао да пева о Гавриловом делу, ни један Југословен није могао политички да се оствари као Југословен у Југославији, већ искључиво као припадник неког од конститутивних народа ”своје” република.

Ово је наравно хабзбуршка подвала и није српска идеја. Идеја модерне Србије била је обнова Душановог царства. А шта је било то царство ако не претендент на преузимање наслеђа тада, у 14. веку, падајуће Византије – Источне римске империје. А империја према дефиницији подразумева мултинационалност. Дакле, српска идеја није етнофилетска и зато су Срби једини били у стању да на развалинама две империје, Османске и Хабзбуршке, створе две Југославије. На жалост, у обе је убачен хабзбуршки, односно калајевски вирус, при томе у другу наглашеније него у прву.

Да све српско буде србијанско је прави програм СНС, она ”бела књига” коју смо чекали две године после распада радикала. Ова политика се доследно спроводи, од уређења државе и тајне дипломатије, до тајног урбанистичког плана и насилног мењања и анатомије Београда и имена његових улица. Отуда претња да се уклони споменик Војводи Вуку из паркића код Варош капије и, на иницијативу садашњег председника, промена назива Охридске у Улицу Бране Црнчевића, а Задарске у Улицу Добрице Ћосића.

Војвода Вук, српски четник који је преживео Брозову Југославију у центру Београда поред зграде државне телеграфске агенције Танјуг, незгодан је подсетник да се за српску ствар некада борило на простору Старе Србије (Косово, Метохија и Вардарска Македонија). Задар и Охрид, пак, морају се уклонити из колективног сећања Срба, док се име једној од тих улица подмукло даје Ћосићу – октроисаном оцу нације, а заправо оцу идеје о некаквом разграничењу Срба и Албанаца, дубоко расистичке идеје која подразумева да Срби не могу живети са Албанцима. Ћосић је поред овога дао нову интерпретацију победе у Првом светском рату. Наратив победе уклесан у гордим споменицима попут Милутина у Краљеву, Ибарским јунацима на путу од Краљева ка Новом Пазару, или у књигама попут Живота човека на Балкану Станислава Кракова, замењен је кукњавом Времена смрти која нас је подсећала само на Албанску голготу, тифус, шпањолку и коначно смрт. Култ живота и победе замењен је култом смрти и пораза до тада својствен само народима које смо победили у Великом рату, попут суседа Мађара и Бугара, што се може јасно видети поређењем са њиховим споменицима. Наши гордо победнички стоје на својој земљи, док су њихови лежећи, мртви, напаћени, умирући војници безнадног погледа које често у наручју држи жена као метафора за мајку нацију. 

Стога и не чуди стално кукумавчење, прво тадашњег председника Томислава Николића, па онда и садашњег, о томе како ”немамо децу за ратове”, а са друге стране јуначење како смо најјача војна сила у региону. Онда се дода и како нам нема помоћи јер нико неће да угрози свој комфор и није спреман за рат. Као да у тренутку мобилизације државе питају регруте да ли су расположени за рат. Наравно да не питају, него дезертерство кажњавају. Ово одсуство солидарности са сународницима и лажна брига за децу заправо се завршава у трагедији. Последњи пут када смо ту причу чули 1994. формирани су ЈУЛ и Пинк, Слободан Милошевић је увео блокаду сународницима на Дрини, да би 1995. наступило тадашње ”златно доба” започето укидањем спортских санкција а завршено колонама избеглица, све уз крилатицу са РТС-а да ”мир нема алтернативу”. Садашња владајућа партија, чије име се не мора ни спомињатикао ни оне Титове, на неки начин је синтеза ЈУЛ-а и радикала, подржана Пинковом естетиком.

Недавно је управитељ Београда Горан Весић током посете дугогодишњег градоначелника Љубљане Зорана Јанковића са одушевљењем примио поклон Словеније, споменик аустријском државном цензору Јернеју Копитару, данашњим језиком речено шефу обавештајне аналитике за православне Словене, задуженом да осмисли најефикасније методе њиховог удаљавања од Руса и Русије и превођења у унију с Ватиканом. Другим речима, у српској престоници ваља подићи споменик човеку који је цео живот посветио да развеје вечити хабзбуршки страх од хегемоније Русије на Балкану, што подразумева кроћење Срба уништавањем њиховог идентитета. У исто време напредњаци из Новог Сада, на основу претходног договора двојице председника приликом посете Србији Петра Порошенка, подижу споменик Тарасу Шевченку уз помоћ украјинске амбасаде. Не руске већ украјинске, а званични Кијев од Шевченка (уз ноторног нацисту Степана Бандеру) увелико прави оца нације који је (уз Копитареву великодушну помоћ) на рачун руског изумевао нови језик, украјински.

Копитару је Шевченку био потребан да помоћу украјинског језика део руског народа одвоји од руског националног тела. На сличан начин Копитар је утицао на измене у српском језику, о чему читалац може подробније да се информише из књиге Меше Селимовића За и против Вука. Можда не треба да чуди данашња блискост српског режима са аустријским канцеларом Себастијаном Курцом и председником Александером Ван дер Беленом. Као и у време краља Милана Обреновића и његове Тајне конвенције, данас имамо тајне преговоре за предају Косова и Метохије.

Ако је нешто остало од Томе Николића код савремених напредњака, то је гробљанска естетика, односно љубав према споменицима. Подигнуто их је доста и нису баш сви неумесни. Док је Томина моћ још опстајала, 2014. је, на стоту годишњицу почетка Првог светског рата, Србија намирила велики дуг цару Николају II Романову подижући му споменик на месту некадашњег здања посланства царске Русије.

Но и споменици су, као све друго, симулакрум код напредњака: потписаћемо предају Косова, заузврат ево спомен-соба погинулима и несталима у згради ”Београђанке”; спремамо се да на Васкрс потпишемо велеиздајнички документ и коначно погазимо устав на који смо се заклели, али ево пара за довршетак Храма Светог Саве; ту је и споменик херојима Кошара, опет више у ћосићевском стилу естетике времена смрти и лађе француске.

Берлински самит требало би да буде круна којом би на Васкрс била потписана велеиздаја и до краја остварен Калајев и Брозов сан да све српско буде србијанско.

Крајње је време да се Русија директнои без устручавања укључи у овај кошмарни процес и то не (само) из алтруизма према Србима већ због одбране сопствених виталних интереса. Источно питање поново је Русији наметнуто и она га не сме игнорисати. Сада има посла са повампиреним титоизмом, који ће, као и онда Тито, да се куне на верност до последњег, апосле потписа, као и 1948. године, следи историјско ”НЕ”, подразумевајуће и формално увођење санкција, као и улазак Србије у НАТО, у коме је Југославија практично већ била 1952. кад се прикључила Балканском савезу са две чланце НАТО Турском и Грчком. Увлачењем Србије НАТО би у потпуности заокружио читав простор Балкана и од Балтика до Јадрана (да употребим омиљени израз Колинде Грабар Китаровић) према Русији створио санитарни кордон. Суштински, Руси и Срби су се као и 1914. суочили са истим непријатељем. Као што је носилац антисловенског и антиправославног била Хабзбуршка монархија, данас је то НАТО, не ”Америка”, већ баш НАТО као отуђени центар моћи који гута једну по једну српску земљу а истовремено се опасно ближи Русији. Мука Срба је додатна и опасност много злокобнија јер савезници тог центра моћи воде Србију у безусловну капитулацију и раздржављење које се не довршава искључиво захваљујући отпору српског друштва.

Берлин и Брисел су се показали као потпуно пристрасни ”посредници”. И Русија сада има пуно право да осујети међународну конференцију коју Брисел, Париз и Берлин планирају без ње, и усудио бих се рећи против ње, и, зашто да не, активно предложи сопствени формат преговора. Наравно, важно је да народ Србије, који упркос стравичним притисцима и угрожавању физичке и економске безбедности храбро протестује, успе да се избори заслободне изборе и слободу медија као предуслов демократских избора. Да није протеста, уосталом, ”правно обавезујући споразум са Приштином” био би већ потписан.Поштени изборни услови ће на првим демократским изборима одувати неокалајевску политику и довести власт која ће, хтела-не хтела, морати на потпуно другачијим основама да дефинише спољну политику.

Аутор је научни сарадник Института за европске студије у Београду и професор Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО)

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да је пожар у катедрали Нотр Дам у Паризу избио случајно или је подметнут?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер