Данас се у Демократској странци готово и не чује, а и не цени превише глас критичких интелектуалаца, они се третирају као нужно зло. Сада су нека друга времена у којима нема места за људе који постављају „незгодна“ питања.

Није логично да се стубови спољне политике траже изван Србије, поготово не на начин који сугерише исти и значај и допринос тих тзв. стубова виталним интересима. Стубови сваке стратегије, па и стратегије спољне политике, налазе се унутар Србије.

Зона сумрака! Покушавам да се сетим да нисам заиста то потписао, али немогуће да сам толико погубљен јер сам садржај петиције за референдум о НАТО који сам, кад се појавио у новинама, прочитао сасвим сигурно први пут. Нисам толико излапео.

„Стратегија за север“, овај узрок свеопште панике и поновне мобилизације свих прогнозера наших катастрофа, документ је који апсолутно ништа ново не говори. Он само најављује шта је у наредном периоду у плану квазидржаве.

Kада би кршење људских права представљало аргумент за независност, много више разлога за сецесију би имала српска национална мањина у Албанији. Међутим, она никада није имала ни право на слободно изјашњавање.

У плану Приштине посебна пажња је посвећена међународној подршци ове операције. Тај задатак је додељен САД и ЕУ. Американци су дужни да блокирају покушаје Србије и Русије да резолуцију прихвати Савет безбедности УН.    

Зато се понекад комично, а понекад трагично клатимо час на једну, час на другу страну, уместо да будемо то што јесмо, и схватимо да то треће значи своје, да значи самосталност и самосвојност од које се – чак и када се то жели – не може побећи, а да се не престане бити.

Поводом текста "Сребреница: Златна прилика српске катарзе или оловни повод бекства од истине" Бошка Јакшића 

У спорном чланку очигледан је једностран и ангажован приступ, који више одговара политичком памфлету него озбиљној анализи: много демагогије, а практично никаквих доказа.

Србија и Црна Гора увек су кроз историју корачале заједно. Никада нисмо били завађени, и не смемо никада бити. Сетимо се да су данас, као и у Савино време, односи у свету променљиви, а да оно што је вечно је наше братство.

Чини се да је Додик одлучио да ублажи ставове. Ни у каквом случају није планирано да се одржи референдум за отцепљење РС, истакао је у својој престоници Бањалуци. Одржаће се само референдум о подршци Дејтонском споразуму.

Која је то светска сила и ЕУ захтевала од српске владе такву ризичну, расколну, краткоумну националну и државну политику? Ако јесте, у шта не верујем, нека се то јавно саопшти да се овако полуписмени и лаковерни више не свађамо.

Која би још неука будала приговорила инвестицији миленијума која би поред скоро две хиљаде запослених посредно запослила још толико – онколога, пулмолога, произвођача веселих маски за дисање, фармацеута и, наравно, гробара?

Само по основу прихода од приватизације и задужења у иностранству Србија је од 2000. године забележила прилив од преко 30 милијарди долара и скоро све је отишло у потрошњу како би се створио привид успешности економских реформи и „бољег живота“.

Блера су у ирачком саслушању заправо само питали: ако си знао да Садам Хусеин није имао хемијско оружје, зашто си обмануо јавност у вези са разлозима за улазак у рат и тамо послао 45.000 британских војника?

Да су изненађења могућа, показују писања кијевских и западноукрајинских листова, који наводе да „док је Тимошенкова прихватљив кандидат, Јануковича би и после легитимне победе тешко доживели као председника“.

У политици нема бинарних избора, али има градација. Како ће Сједињене Државе интерпретирати одлуке Конгреса које одобравају подршку одбрамбеној моћи Тајвана зависиће од Вашингтона.

Када је у питању Авганистан, запад се суочава са једноставном стратегијском рачуницом: сувише је скупо остати тамо, сувише је опасно отићи. Византијски одговор био би да се за почетак повуку оскудне и скупе западне трупе, а да се уместо тога наоружају локалци.