Основно је да схватимо да се овде и сада не одлучује између „Европе“ и „Косова“, него да је улог само то да ли ћемо или нећемо покушати да будемо нормална држава. Да разликујемо пријатеље и непријатеље, да препознајемо своје интересе и боримо се за њих у границама својих моћи.

Mожда сам наиван, али рекао бих да нас је савремена историја довољно поучила да, ако су Американци, Британци и Немци незадовољни – мора да нешто радимо како треба. Бојим се да то „нешто“ има везе са „косовском политиком“ и актуелним спољнополитичким иницијативама.

По ко зна који пут, уверили смо се како се постаје идол и предмет обожавања у Србији и да та мешавина демагогије, симпатичног лика, снисходљивости пред камерама и окрутне борба за лични интерес иза завесе јесте кључ успеха.

Избори за савете су тако, уместо да буду допринос нормализацији стања у Србији и допринесу уклапању и лојалности етничких заједница, изазвали неслогу и сукобе не само са државом него и унутар мањинских заједница, у центру пажње је остало питање политичке моћи.

Када је Вудроу Вилсон постао амерички председник (1913-1921), први захтев шефа конзервативаца Теодора Рузвелта био је да пошаље поморску пешадију у суседни Мексико и тамо уведе демократију. Вилсон је одговорио да се она не успоставља војном окупацијом.

Српске интеграције су пут до Српске Уније, а Српска Унија је наш политички и државотворни идеал, пре свих других понуђених интеграција. Ускоро може бити касно да се постави овај национални политички циљ, јер ће га сви суседни народи већ имати и истаћи, а нове геополитичке карте на Балкану биће подељене.

Ми не желимо да створимо услове у којим ће се етаблирати прича о структури власти на нивоу БиХ по попису из 1991. године, јер је Дејтонски споразум утврдио да постоји паритет, по једна трећина за сва три народа, и тај паритет треба да буде задржан.

Kривуља моћи не иде у прилог успеха поновног америчког ангажмана, који има рок од највише око две године, а можда и много мање. Надајмо се да ће то бити крај деструктивне балканске авантуре америчке политике која је осуђена на пропаст.

Поред овакве опозиције и лидера који су обећали оставке у случају пораза на последњим локалним изборима – и статус мањинског народа за Србе је премија! Зато ће Странка српских народњака, обзиром да су витезови из парламентарне опозиције додатно легитимисали и утврдили црногорски језик

Овим ставовима ја сам, чини ми се, успео да ЕУ убедим да више не мора да подржава некога од кандидата на изборима, да смо сви ми који нешто значимо на политичкој сцени отприлике сличних ставова, али се и разликујемо. Али то нека процењују бирачи, а не ЕУ.

Елем, шиболетни се Антонић у свом тексту „У чему је спор“ дохватио, у патриотским круговима ризичне теме - покушаја да са Тадићевог и Јеремићевог имена спере љагу „квислинга“. Неће баш бити да је тако, пружају та двојица, тврди Антонић, известан отпор Империји. 

Лаку ноћ, уз упозорење да је полицијски час почео пре 10 минута, и да ће свако ко се затекне на улицама до 6 часова ујутро бити стрељан на лицу места. Посебно се опомињу поливачи улица да не понављају грешку од синоћ, када је њих двадесетак основано лишено живота.

Имали смо шансу... Могли смо да уђемо у Европу, да их убедимо да смо нормални, да смо скоро као они. Али ви сте се плашили да не изгубите национални идентитет. Као да имате неки идентитет. Фрула и опанци, то је све што имате. И ко оће и ко неће, сви до једног ћете ући тамо.      

Успе ли „болоњски процес“ у Србији, заврши ли се „реформа“ онако ако су то замислили њени творци, „образовања у Србији више неће бити“. То ће бити трагедија ове земље. „Започето је чупање из корена свега оног што би нас могло одржати у будућем времену“.

Искуства других земаља у транзицији показују да давање великих стимулација није добар начин за привлачење инвеститора. У таквим случајевима, по правилу, они остају док могу да користе добијене стимулације, а када оне „пресуше“ траже се нове повластице.

После пада ултралибералног модела и финансијског краха, свет је запао у економску кризу без преседана. Изгледало је да ће се приступити радикалним реформама капиталистичког система. Али, изгледа да све ово није довољно упозорењe.

Ако ратови не буду одмах заустављени и измештени послови не буду враћени у земљу, САД ће завршити у историјској канти за смеће. САД и 300 милиона Американаца не могу се повратити на ноге уколико неоконзервативци не буду поражени.

Лајт мотив неколиких студијица о једном увиду и једном ограничењу Левинасове философије, сакупљени у овом делцету с намером, јесте, чини нам се пре свега, покушај да се расправи питање опроштаја. И то у филозофском, али и религијском смислу.