Ruska Federacija ne pokušava da nameće Srbiji bilo kakvu taktiku delovanja. Naš stavje poznat. Mi podržavamo napore srpske strane u vezi sa zaštitom suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. A Srbi treba sami da odrede kako će to raditi.

Zato je, dakle, bilo apsolutno hitno za glavne „evropske sile“ da učine sve da do utakmice ni ne dođe. Za razliku od domaćih medija i „eksperata“, strani mediji izvestili su o poseti Hejga Beogradu kao o „pojačavanju pritisaka zapadnih država na srpske vlasti...

Sve sličnosti možda su samo slučajne. Barem 15 dana koliko traje prvenstvo sveta u košarci i građani Srbije mogu da se osećaju kao da su veliki i moćni, kakvi su bili na geopolitičkoj i košarkaškoj pozornici tokom Hladnog rata.

Slobodno možemo reći da je Draškovićev evroatlantizam – patriotizam, taman toliko koliko je i Kaligulin konj bio senator. Uostalom, konju poludelog rimskog imperatora klicalo je više građana Rima, nego što SPO danas ima birača.

Sudbina „Ibarskih novosti“ pokazala je totalnu nebrigu države i nadležnih. Brojni lokalni mediji razvijani su i stvarani tokom 90-tih da bi pomogli procesu obaranja Miloševića, ali kada je nastala potencijalna opasnost da se okrenu protiv novih vlasti, vrlo lako su pušteni niz vodu.

Ako je, dakle, rasizam ideja da je rasna pripadnost pojedinca ili grupe osnov njegovog društvenog položaja – onda tu ideju u Srbiji u ovom trenutku više nego iko drugi propoveda „Druga Srbija“ i to tako što, na opasan način, konfrontira manjinske grupe takozvanoj većini.

„Staru“ patriotsku misao, koja je dominirala u delu vladajućih krugova devedesetih, odlikovala je, često, brutalnost, arogancija, bezobrazluk, paranoično korišćenje „teorije zavere“, i monopolisanje patriotizma (često i u sasvim utilitarne svrhe).

Ekonomska politika Vlade ima vidljivu i nevidljivu dimenziju. Vidljiva dimenzija predstavljena je u zakonu o budžetu, a nevidljiva u brojnim uredbama vlade. Srpskom ekonomijom upravlja se putem uredbi. Glavna radnja se dešava iza kulisa.

Ne treba isključiti korekcije u velikom socijalnom eksperimentu koji živimo, ka ublažavanju oštre kompetetivnosti u svim društvenim sferama. Ipak,prerano je pretpostaviti da bi se Nemačka (ponovo) mogla povesti za socijalizmom kako to priželjkuju domaći (i svetski) levičari.

Politika je, kao što znamo, i previše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena samo političarima. Gore od te mogućnosti je prepuštanje politike imamima. Ako je Alija Izetbegović i u čemu imao pravo, onda je to bilo u stavu da Islamsku zajednicu treba prepustiti samo ulemi.