Одсуство вође је истовремено најјаче оружје и највећа слабост „Жутих прслука“. Оружје, јер су преговори немогући, и сваки постигнути договор би важио само за особу која би га потписала. „Жуте прслуке“ пре свега мотивише индивидуални гнев. Видели смо чак и појединце који на неким местима демонстрирају сами.

Озбиљно се запитајмо докле смо стигли када се у лицемерним бриселским преговорима косовски Албанци показују као далеко ревноснији „уставобранитељи“, јер бране своја млада уставна решења, док српски представници багателишу садржину свог основног закона који имају вековима. Крајњи је час да се вратимо своме уставу, док још имамо коме.

„Овај сценарио представља резултат моје потребе да на поучан начин пренесем млађим генерацијама све оно што сам као клинац доживео и преживео 90-их година на улицама београдског насеља Миријево, окружен екстремним насиљем и сиромаштвом, у свету без хероја" - Милош Аврамовић

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

That this international and local alliance for action in Northern Kosovo comes while KFOR remains at a robust presence of roughly 10,000 troops is fortunate. The Northern Strategy has been designed to incentivize participation in GOK structures, not to impose them by force.

Сваки пут када неки либерални коментатор тврди да о истинским интересима радничке класе зна више него људи који јој припадају, треба му рећи да из њега говори само ароганција. 

Дакле, док се албански прваци међусобно такмиче у ПОДИЗАЊУ лествице својих захтева, српска власт (читај, Вучић), добар део опозиције и већина медија раде управо супротно – непрестано спуштају улог, смањују аспирације и погоршавају ионако не нарочито повољну преговарачку позицију Србије

Друштво и време које тражи „не децу, него суперхероје“ јесте друштво без морала, не само зато што су њиме овладале стихије зла које се могу савладати само надљудским способностима, већ пре свега зато што је у њему суперерогација изједначена са моралном обавезом.

Не бих да коментаришем „уметничку“ страну ове чудновате инсталације. Само ћу рећи да она одлично осликава сву „таштину празнине“ насталу симбиозом другосрбијанско-скоројевићког „граџанизма“ и вулгарне идолатрије актуелног режима. И ко зна каква ће све уметничка чуда из те симбиозе тек да проистекну.

Данашњи КФОР представља нам најбољу прилику да дефинишемо стабилност прикладно, као успех у бављењу најгорљивијом безбедносном претњом Косову: Северним Косовом као растућем замрзнутом сукобу.