Принцип активне неутралности значио би ново постављање Србије на међународном плану како бисмо повећали углед у свету, оснажили успостављене и успоставили нове везе и играли активнију улогу у међународним организацијама.

Будући да је „ученица“ Збигњева Бжежинског,  Мадлен Олбрајт ће сигурно следити главне линије свог ментора. НАТО више нема јединство као у време хладног рата. Неслагања су порасла са обе стране Атлантика и унутар Европе.

Има ли ишта природније него да о тако важном питању као што је доношење одлуке о приступању Србије НАТО буде спроведен референдум? Парадоксално је да то највише доводе у питање тзв. велики борци за људска права.

Протекла недеља разрешила је најмање две наше дилеме, ако су оне уопште и постојале. Наиме, нећемо више моћи да се правдамо око НАТО формулом да нас тамо нико и не зове, јер лепо нам је речено „да су нам врата НАТО отворена“.

Ако неће да буде вечита жртва и талац једне сулуде политике, Србија мора у НАТО, јер своју државну кућу мора да зида на својим старим и победничким темељима. А референдум? Зашто да не. Лакше га је организовати и јефтинији је од гласања у парламенту.

Срби као народ, и то емотиван народ, врло су склони да на свакакве вести шкргућу зубима. Срби кад шкргућу зубима забораве своју незапосленост, бедан стандард, неваспитану и проблематичну децу и сматрају да ће се све решити ако се што више љуте.

Када уђемо у НАТО како ћемо да установимо јесу ли нам тајно сместили и атомско оружје на нашој територији? Само чекићем и лупкањем. Ако нам то не дозволе, онда да пустимо краву на локацију где сумњамо да су ускладиштене атомске бомбе.

„Мислим да се подразумева да ће НАТО и ЕУ довршити свој задатак на подручју Балкана. Сачекаће сређивање прилика у Босни и Херцеговини, на Косову и Србији, након чега не сумњам да ће цео балкански регион постати интегрални део европског континента.

Потпуно је несувисло жалити се на неправедност света подељеног на моћне и на оне који то нису, а истовремено вољно и свесно прихватити улогу немоћних и потлачених. Здрав разум и свакодневна искуства нам казују да постоји много нијанси ’сивога’ између црно-беле слике добра и зла.

Будућност односа Србије и НАТО пакта зависиће од будућности Северноатлантске алијансе. Најбитније је питање смисла такве организације после распада Варшавског пакта. Неки озбиљни проблеми се могу наслутити, а тичу се саме хомогености и компактности НАТО-а у вези мисије у Авганистану.