И док смо били у стању да сами себи прописујемо шта је нормално, а шта није, били смо у стању и да напредујемо, да растемо, да се развијамо. И ако хоћемо опет да будемо неко и нешто, прво што треба да урадимо јесте да одбацимо сваки диктат нормалности који нам се намеће са стране. И да се не осврћемо на оне који мисле да нисмо нормални.

Људска заједница се заснива на поверењу. Сигурност да нећемо бити оштећени, преварени или напуштени ("владавина права") и гаранције да кад се поверења изневери, мере које ће успоставити поверење неће изостати, су неопходни.

Али, ништа им не вриједи. Код старих Римљана има једна пословица која гласи: „Si duo faciunt idem, non est idem“ („Ако двоје чине исто, није исто“). Народ је ову такозвану опозицију свјеже обучену у антизападно националистичко рухо прокужио за сва времена и, како би рекао Матеј, ти вуци у овчјем крзну бит ће, као и до сада, једино статистичке грешке у даљњим политичким збивањима Републике Српске.

 Стога, на новој политичкој већини у Покрајини (Српска напредна странка и други) је да учини оно што претходна није – да спроведе постојећи Статут и уведе у употребу традиционалне симболе.

Централна теза српског председника гласи: проблем Косова може решавати само човек који има „главу врућу од сталног размишљања, срце које је хладно на претеране емоције, и руке упрљане компромисима“. У улози носиоца свих тих јединствених квалитета Вучић неизоставно види само себе.

У Бриселу је потписан тежак, понижавајући споразум између Срба и Албанаца са гаранцијама Европске Уније о томе да ће Срби у РК имати заједницу својих опћина и одржати аутономан статус.

 То што се Катнић одлучио да служи највећој црногорској кукавици, Милу Ђукановићу, који би у невољи сличној оној која је задесила Светозара Маровића почео да запомаже и плаче, тражећи милост као што је некад пузао пред Момиром Булатовићем, проблем је СДТ-а

Шта бисте више волели да имате у суседству, демократију или диктатуру? Демократију, зар не? Уколико се заиста ради о изворној либерал-демократији, онда је она боља и за људе који живе у њој и за суседе.

Да би мит о геноцидном карактеру злочина почињеног у Сребреници, али и криминализација свеколиког српског учешћа у рату на простору данашње БиХ, требало да буду она, још од окончања сукоба очајнички тражена политичка арматура те несолидне и трошне државне грађевине, онај перманентно се понављајући политички наратив који ће демотивисати и декуражирати српски политички фактор у њој да је као такву и дефинитивно разгради и отпреми у ропотарницу историје, било је евидентно већ крајем минулог века

Очински позивамо све оне који су се из неког разлога одвојили од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве да се врате у њено окриље. Страшан је грех раскола и јереси. По светим Оцима, ни мученичка крв га не може опрати. Опростимо једни другима ради Васкрсења и поново постанимо браћа у светој Цркви, јединој Лађи спасења!