Морам признати да се озбиљно колебам између васкрсле „државотворности“ Чедомира Јовановића – са све националном заставом која избија из позадине – и економско-патриотских спотова Млађана Динкића у којима Млађа грми против „партијске државе“, пљачке и нелогичности у систему ПДВ-а.

Укратко, ако с разлогом не верујемо превише „нашима“ када бриселски споразум представљају као победу политике „и Косово и ЕУ“, немојмо ипак одмах подлегати ни Тачијевој пропаганди како „Србија данас признаје Косово“.

Немам апсолутно никакве сумње да је тренутна подршка уласку Србије у ЕУ пала испод 50 одсто. Баш као што нема дилеме да је број оних који се залажу за улазак у ЕУ већи од броја оних који се томе противе. Додуше, разлика између њих се у последње време смањује

Госпођа Меркел и, нарочито, министар Вестервеле последњих месеци као да су се трудили да кад год за то постоји прилика доспу још мало соли на живу косовску рану. А то баш и није најпрепоручљивије у земљи у којој постоји узречица „мрзим га ко Немца“.