A za to, barem ovaj put, nije kriv nikakav „spoljni“ ili „unutrašnji“ neprijatelj (što naravno ne znači da to neće iskoristiti), već pre svega onaj ko je iz ličnog hira ili straha za rezultat na pokrajini i lokalu, ove besmislene parlamentarne izbore bespotrebno raspisao, a onda još na njima pokušao da krade, ne bi li mu ionako zagarantovana pobeda bila što „apsolutnija“.

 Zato je, pored svega ostalog, Vučićeva politika toliko opasna i fatalna, ne samo po potezima koje vuče, nego i po atmosferi beznađa, bespomoćnosti i apatije koju širi. Ona ubija svaku nadu i volju za otporom – i sugeriše da nema druge alternative sem mirenja sa neokolonijalnim ropstvom.

No, sve to – bezbroj kolona, loše pakovanje, problematični slogani, sujete, uskogrudost itd – naravno, nipošto ne sme biti razlog  niti alibi da se na izbore ne izađe („beli listići“ i ostale gluposti) i u okviru svojih građanskih mogućnosti učini ono što se učiniti može i mora. 

 Ovde bi se moglo dodati i naše skorašnje iskustvo sa objavom navodnih rezultata potpuno izmišljenog NSPM istraživanja, koje je evidentno plasirano sa ciljem da se preventivno dezavuišu naši pravi rezultati. 

 Vučić svako malo „zanavlja“ mandat i veštački „orošava“ svoj legitimitet. A komentatori poput Vuletića mu u tome svojski pripomažu (i najblaže što se za takav stav može reći jeste da je „provladin“, što nije nikakva psovka već samo realna deskripcija). Uzgred, kada bi Vučiću i SNS-u zaista bilo stalo do provere demokratskog legitimiteteta onda bi valjda raspisali izbore i na nivou Beograda