Hoću reći, da se čini kao da – makar poslednjih decenija – postoji neki čudan politički fatum koji nas gura u iracionalne političke reakcije. I doprinosi da prilikom raznih izbora i odluka mi – po pravilu – biramo goru soluciju. I, takođe, po pravilu, onu gluplju, ekstremniju i radikalniju. A i kontraproduktivniju sa stanovišta samog deklarisanog cilja

Svaka promena ustava zahteva širok politički i društveni konsezus. I široku javnu raspravu i informisanu javnost koja na onovu činjenica i iznetih razloga za i protiv, slobodno odlučuje. A kod nas, u ovom slučaju, nema bukvalno ništa od toga

Prođe li i najnovija „koska“ sa najavljenim referendumom o promeni ustava (a za koji većina građana ne zna ni da je raspisan, niti čemu predložene promene služe, niti čemu uopšte ova hitna promena ustava), možda bi zbilja moglo ispostaviti da je Aleksandar Martinović sa onom pričom o „Vučiću-pobedniku“ bio u pravu – makar onoliko koliko je bio i onda kada se, kao SRS funkcioner obrušavao na Vučića i Nikolića zbog „izdaje“ Srbije i Vojislava Šešelja

Drugim rečima, Kurti će verovatno dobiti tj. izboksovati svoj „reciprocitet“. A Srbi, tj. Vučić i režimski mediji će dobiti svoju – još jednu – „pobedu“. I obe strane će imati svog džokera za predizborne trke koje im predstoje. S tim da će naš, to jest, Vučićev „džoker“, baš kao i „pobeda“ ponovo biti lažni

Prva pouka glasi: Svaka okupacija dođe i prođe – samo ako se dovoljno dugo izdrži, sačuva strateški fokus i demografski potencijal. I druga: Svaka okupacija je mučna, čak i kada okupator nastupa u plišanim rukavicama i sa – bar deklarativno – humanim motivima