понедељак, 24. април 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Кад се делије мало „преиграју“, или од готовог вересија
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Кад се делије мало „преиграју“, или од готовог вересија

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
среда, 04. мај 2016.

 Као једна од релативно малобројних несумњивих тековина постпетооктобарске Србије често је навођено етаблирање тзв. „изборне демократије“, односно чињеница да су за ових 15-ак година резултати избора прихватани од стране актера и смене власти пролазиле мирно. Тако је било 2004. када је Коштуница преузимао власт од остатака разбијеног ДОС-а. Тако је било 2008. када је Тадић (ДС) преузимао власт од Коштунице – као и 2012. када је Тадић губио од Николића (а Вучић у необичном слалому од изборног губитника постајао најмоћнији човек у Србији). Елем, ма колико различити, у свим овим случајевима актуелна власт је мирно прихватала резултате и уступала место победнику.

Зато нико не би смео да остане равнодушан према актуелним наговештајима да би и та елементарна демократска тековина ускоро могла доћи у питање. Не зато што је она сама по себи довољна за правду и срећу (наравно да није), већ зато што са њом у воду падају практично све институционалне бране диктатури једног човека и широм отвара  перспектива повратка у „природно стање“ – од којег и иначе нисмо далеко – у којем је у праву само онај ко има дужу батину и јаче очњаке.  

Лепо је то (кажем ово без ироније) што се СНС потрудио да одговори на један од опозиционих приговора да је на изборима гласао и извесни Сретен Бранковић рођен 1872. Испоставило се да је ипак рођен сто година касније и да је у питању погрешно уписан јединствени матични број. (Додуше, остаје дилема како је са погрешно уписаним ЈМБГ бројем уопште могао да гласа, али то је већ друга тема.) Но, много је мање лепо што је тај славодобитни СНС-ов деманти испунио највећи део медијског информативног простора у васкршњем дану – уз вест о премијеровој победи у туцању ускршњим јајима. Најзад, није уопште лепо – и истовремено веома много говори о медијској и политичкој атмосфери у Србији – то што је највећи број грађана Србије за тај случај и тај опозициони приговор сазнао тек преко овог напредњачког демантија. (Као што о тој атмосфери много говори начин на који је „јавни сервис“ у суботу пропратио велики протестни скуп опозиционих присталица.)

Исто тако, није ни мало лепо што, поменути, највећи део српских грађана који се информише преко великих електронских медија уопште не зна за још читав низ врло конкретних примедби до којих је опозиција дошла приликом парцијалног увида у бирачки материјал.  И што за њих неће никада ни сазнати, или ће сазнати тек на основу напредњачког одговора на ове примедбе, кад и ако тог одговора буде.

Тако, рецимо, ДС конкретно наводи да су истим потписима потписане десетине и стотине бирача у бирачким списковима са бирачког места 1, 2, 4 и 6 из Косовске Каменице, као и да су мењани записници на бирачком месту 1 у Новом Брду, или на бирачком месту 193 у Лесковцу, 

Покрајински одбор ДСС и Двери био је још директнији: утврдили су да је у Косовској Митровици на изборном месту број 3 СНС себи дописао 200 гласова, а да је на бирачком месту број 5 у овом граду СНС чашћен са 70 гласова, што се такође, наводно, догађало и у Лепосавићу, као и широм косовског поморавља.

У Косовској Митровици на изборном месту број 5 „гласало“ је чак неколико стотина Албанаца које нико није видео да су се појавили на гласању. На бирачком месту број 2 у општини Вучитрн, судећи по списку и потписима, гласало је и десетак Срба из села Гојбуље који се налазе на привременом раду у Норвешкој. На изборном месту број 6 у Косовској Митровици, тврди ДСС, сви који су гласали потписани су једним те истим рукописом. Бизарно делује податак да је, судећи по списку, гласао и извесни Бојанић Јован из Лепосавића који се за то време налазио у болници у Косовској Митровици. (А још бизарније да је, нпр. у Лепосавићу „гласао“ и покојни отац кандидата за народног посланика Горана Богдановића.)

Можда и на ове примедбе постоји неки логичан одговор. Мада искрено сумњам, јер да га има вероватно би – као у случају поменутог Бранковића – већ о томе нашироко трубили режимски медијски сервиси. А, с друге стране, свака од поменутих примедби је толико снажна да – уколико би се показала као тачна – озбиљно делегитимише читав изборни процес. И то не само на Косову и Метохији.

Посебна прича (а о којој се недовољно говори) су тзв. „фантомске листе“, то јест, скупина учесника на изборима којима је режим обезбедио и новац и потписе за кандидатуру, да би, под један, уз помоћ њих стварао додатни медијски шум и користио их као тољагу за обрачун са оним, малобројним, правим опозиционим странкама. И, под два, на конто њих убацио своје чланове као посматраче на бирачким местима испред ових „странака“ – као и за чланове Републичке изборне комисије, на шта свака прихваћена листа има право. Тако је обезбеђена потпуна доминација СНС-а, како у РИК-у, тако и на терену, то јест, бирачким местима.     

Једном изгубљено поверење у изборне процедуре тешко се и споро враћа.  Логички гледано, највећи интерес да се те сумње отклоне требало би да има онај ко је на изборима најбоље прошао. Не тврдим да је Вучић лично наредио злоупотребе. Део пропуста је вероватно и до аљкаве администрације и неспособних кадрова у бирачким одборима – мада је, ипак, најблаже речено, малчице сумњиво то да су у 99 одсто случајева ове „случајне грешке“ биле у корист власти, а на штету опозиције. Највероватније су ревносни локални СНС прваци покушали по сваку цену да испуне премијеров налог да „жели апсолутну победу на Косову“. Па су се мало заиграли у настојању да се добро покажу и премаше задату норму. Али није овде реч само о Косову. „Бугарских возова“, злоупотреба, притисака и крађе је било практично свуда и на сваком месту.    

Када неко освоји 48 одсто гласова, а његова листа 131 мандат, свакако се не може  назвати изборним губитником. Напротив. Али остаје чињеница да је из ових – непотребних – ванредних парламентарних избора Александар Вучић ипак изашао слабији него што је у њих ушао. Јер данас има јачу, љућу и сложнију опозицију и има мање мандата него пре. Но, то се још може савладати и не мора бити фатално. Већи је проблем што ће са сваким даном трајања ове постизборне кризе и са сваким арогантним и бахатим одговором на конкретне примере оспоравања резултата, или критике на рачун чудних одлука РИК-а, Премијер и његов тим имати све мање ауторитета и легитимитета.

Што се, пак, тиче опозиције – оне „праве“, а не фиктивне, фикус-опозиције коју ће режим истурати у први план – и она из ових назови-избора има шта да научи и извуче поуке, уколико не жели да нестане. Као прво, мора се ширити и укрупњавати на принципијелним и програмским основама (како на „националној“, тако „грађанистичкој“ страни – а овај пут је тешко рећи ко је од њих био расцепканији). И мора међусобно сарађивати – без утапања и без напуштања својих идеолошких премиса – око обезбеђивања елементарних демократских и законских претпоставки за фукционисање независних институција и правне државе. И не треба да дозволе да их – тобоже забринути – режимски гебелси збуне причом о „непринципијелној коалицији“ са „оним издајницима“, с једне, односно „оним фашистима“, с друге стране. Уосталом, има ли и може ли се уопште замислити непринципијелнија, „издајнистичкија“, „фашистичкија“, некомпетентнија и луђа коалиција од листе на којој се налазе и један Вучић и Вулин и Зорана и Вук Драшковић и Ненад Поповић и Карић и Маријан Ристичевић?

У сваком случају, она чувена „стабилност“, коју су Александар Вучић и мој опонент на страницама Политике Владимир Вулетић наводили као главни разлог и аргумент у прилог расписивања ванредних избора, данас је, очигледно, много мања и много даља него пре 24. априла. А за то, барем овај пут, није крив никакав „спољни“ или „унутрашњи“ непријатељ (што наравно не значи да то неће искористити), већ пре свега онај ко је из личног хира или страха за резултат на покрајини и локалу, ове бесмислене парламентарне изборе беспотребно расписао, а онда још на њима покушао да краде, не би ли му ионако загарантована победа била што „апсолутнија“.                

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер