Godine, tačnije, decenije globalnog razaranja „socijalne države“ (pa i države uopšte), tretiranja zdravstva i obrazovnog sistema kao tega i „tereta“ koji se „kreše“, „steže“, čini „efikasnim“ i „profitabilnim“, te gledanja na sistem socijalne zaštite kao na „balast“ –  stigle su na naplatu. 

Pa šta nam je onda činiti? Za početak, držati se svog stava (i ustava), svojih osvedočenih prijatelja – ma koliko nas neprestano ubeđivali kako u politici „nema prijatelja“ – i svojih elementarnih nacionalnih i državnih interesa.

Da je znao ono što sada zna, veliko je pitanje da li bi se Milo Đukanović  odlučio da forsira donošenje „Zakona o slobodi veroispov(ij)esti“. Čak ni najveći optimisti među crnogorskim opozicionarima nisu očekivali da će reakcija naroda biti ovako masovna, žestoka i mudra

Što se Vučića tiče, pažljivo posmatranje ne samo njegovih često konfuznih i namerno protivrečnih formulacija, nego još više njegovih gestova, mimike i reakcija na izlaganja pojedinih poslanika (a, pre svega, moje malenkosti) ipak ne ostavlja prostora za sumnju da se definitivno sprema na potpisivanje „pravno-obavezujućeg sporazuma“ 

U svakom slučaju, Srbe i Ruse vežu brojne i višeslojne niti, koje su izdržale mnoga iskušenja, pa će – nadajmo se – verovatno izdržati i preživeti čak i ovu napadnu, kontraproduktivnu i prečesto karikaturalnu ljubavnu ofanzivu Vučićevih botova i tabloida.