I imam utisak da bi rasprostranjena sumnja da on lično ima neke veze sa ovim moskovskim fijaskom Vučića mogla koštati više nego sve opozicione optužbe za „diktaturu“, „autokratiju“ i da je „izdao Kosovo“ zajedno.

A ako se kojim slučajem ispostavi da su čak i tu, takoreći, jedinu pozitivnu i neospornu inicijativu jednokratno instrumentalizovali i zloupotrebili u dnevnopolitičke svrhe, i ukoliko rad ove komisije ubrzo po formiranju prekrije mrak i veo zaborava – utoliko ćemo ih pre zbog toga više prozivati i prezirati

Realno gledano, pobeda SNS na gradskim izborima nije (pre)veliko iznenađenje – mada jeste izvesno iznenađenje njena preterana i, iskreno govoreći, sumnjiva ubedljivost, s jedne, kao i totalni debakl većine „tradicionalnih“ opozicionih i parlamentarnih stranaka, s druge strane.

I nema te pozicije, privilegije ili vlasti, centralne ili (beo)gradske, koja bi smela biti vredna rizika od krvi na rukama. Na mesec dana od izbora za Skupštinu grada Beograda možda na to nije zgoreg podsetiti. A daj bože da se to podsećanje ispostavi kao suvišno i nepotrebno. Ali, nažalost – slušajući šta iz se iz SNS-a i usta Aleksandra Vučića svaki dan čuje na račun opozicije i trenutno glavnih političkih protivnika – sve mi se čini i sve ukazuje da to podsećanje neće biti suvišno, a ni upozorenje poslušano.

Očigledno je da u ovom trenutku vlast zaista „može šta hoće“. Ali nije sasvim izvesno da li će moći i dokle hoće. Zapravo, ono što u svemu ovome najviše iritira jeste elementarno vređanje inteligencije i jedna sveopšta tabloidizacija i infantilizacija – da ne kažemo, „kimdžongunizacija“ – političkog života