Najvažniji aspekt ove posete i istovremeno onaj o kojem je u zvaničnim izveštajima bilo najmanje reči, jeste Putinova ponovljena čvrsta podrška teritorijalnom integritetu Srbije („uzajamno prihvatljivo rešenje na osnovu Rezolucije 1244“)

Vučić veoma dobro zna i oseća: bez obzira na konkretan povod – ovo je, u suštini, na početku i na kraju, pre svega protest protiv njega lično, njegove diktature, njegove medijske sveprisutnosti i političke svevlasti

Pavle je bio izuzetak. Primer autentične egzistencije i duhovnosti u moru banalnosti. I sa svakim danom njegovog produženog bolovanja to kao da je bivalo sve jasnije. Tiho odlazeći Pavle postajao je sve veći, upravo u meri u kojoj se sve oko njega smanjivalo, bledelo, kompromitovalo i profanisalo.

Prosto je neverovatno koliko truda, energije i manipulacije predsednik Srbije ulaže u to da po svaku cenu neutrališe i eliminiše „zamrznuti konflikt“ kao legitimnu i, u trenutnim okolnostima, verovatno „najmanje lošu“ opciju rešavanja kosovskog problema. (Pri čemu to, zapravo, i nije nikakav „zamrznuti konflikt“, već samo odbijanje veštačkih, unapred zacrtanih – ili obećanih – rokova i ultimatuma.) 

Dakle, ili su najstrašnije nesposobni, ili su u najstrašnijem dilu. Ali, u svakom slučaju, ne zaslužuju da budu na čelu države. Svaki dan njihovog opstanka na tom mestu, naša je kolektivna i  nacionalna sramota.