Pavle je bio izuzetak. Primer autentične egzistencije i duhovnosti u moru banalnosti. I sa svakim danom njegovog produženog bolovanja to kao da je bivalo sve jasnije. Tiho odlazeći Pavle postajao je sve veći, upravo u meri u kojoj se sve oko njega smanjivalo, bledelo, kompromitovalo i profanisalo.

Prosto je neverovatno koliko truda, energije i manipulacije predsednik Srbije ulaže u to da po svaku cenu neutrališe i eliminiše „zamrznuti konflikt“ kao legitimnu i, u trenutnim okolnostima, verovatno „najmanje lošu“ opciju rešavanja kosovskog problema. (Pri čemu to, zapravo, i nije nikakav „zamrznuti konflikt“, već samo odbijanje veštačkih, unapred zacrtanih – ili obećanih – rokova i ultimatuma.) 

Dakle, ili su najstrašnije nesposobni, ili su u najstrašnijem dilu. Ali, u svakom slučaju, ne zaslužuju da budu na čelu države. Svaki dan njihovog opstanka na tom mestu, naša je kolektivna i  nacionalna sramota.

I imam utisak da bi rasprostranjena sumnja da on lično ima neke veze sa ovim moskovskim fijaskom Vučića mogla koštati više nego sve opozicione optužbe za „diktaturu“, „autokratiju“ i da je „izdao Kosovo“ zajedno.

A ako se kojim slučajem ispostavi da su čak i tu, takoreći, jedinu pozitivnu i neospornu inicijativu jednokratno instrumentalizovali i zloupotrebili u dnevnopolitičke svrhe, i ukoliko rad ove komisije ubrzo po formiranju prekrije mrak i veo zaborava – utoliko ćemo ih pre zbog toga više prozivati i prezirati