Znam ja da niko nije prorok u svom selu. A pogotovo znam da niko ne voli donosioce loših vesti. Ali je, ipak, gotovo neverovatno koliko čak i ozbiljni ljudi ne žele da čuju ono što im se ne dopada, pa i po cenu da zbog tog odbijanja imaju samo još veću štetu.

Nema nikakve dileme da su prethodne dve nedelje u Srbiji protekle u gotovo „dirljivom“ nastojanju ovdašnjih „svesnih“ medijskih i političkih snaga da u što je moguće većoj meri ublaže, amortizuju i neutrališu političke i psihološke efekte proglašenja kosovske nezavisnosti. U tome su, razume se, prednjačile demokrate.

Tadićeva pobeda će građanima Srbije omogućiti da se “transparentno” uvere u vrstu i veličinu šargarepe koju je Zapad spreman da nam isporuči zarad podrške lokalnim “pro-evropskim snagama” i da bi Srbi relativno “mirno i dostojanstveno” dočekali proglašenje kosovske nezavisnosti.

 Ništa još nije gotovo. Ali je očito da posle ovih izbora više ništa neće biti isto. Kao što, uostalom, već neko vreme u Srbiji uopšte nije isto, samo je ta promena ta razliku od 5. oktobra više evolutivna i manje upadljiva.

Sva istraživanja i analize pokazuju da su do ovog najnovijeg zaoštravanja političke akcije Tadića i DS-a stajale izvanredno. Šta ih je to onda gurnulo u ovaj politički avanturizam koji odgovara samo strasnim kladioničarima i onima koji Srbiji ne žele ništa dobro?