Sloboda je najvrednija reč za sve Srbe na Kosovu i Metohiji. Retko se izgovara, ali se čeka, njoj se nadamo. Ako je 24. mart dan sećanja moramo se setiti i onoga što mu je prethodilo, i Srbi i Albanci.

Okruženje koje vidi general ne vide Srbi na Kosovu i Metohiji. Oni nisu mogli ni 1999. godine slobodno da se kreću dalje od, recimo, desetak kilometara od svojih kuća, a da ne pričam o Đakovici ili Dečanu, Kačaniku.  Ne mogu to ni sada.

Još kada smo prihvatili pozitivnu Studiju izvodljivosti za pridruživanje Evropskoj uniji, kojom nije obuhvaćena teritorija Kosova i Metohije, upleli smo se, svesno, u paukovu mrežu i evo rezultata nekoliko godina posle.

Ne možemo očekivati da će samo patrijarh Irinej i sve vladike sa njim, preko noći, rešiti pitanje ostarelog monaštva, iako je u prvom redu to njihova sveta dužnost.

Nije lako proceniti da li svi ti dogovori predstavljaju, u političkom smislu, ustupak Beograda Prištini ili Prištine Beogradu, ali njihova realizacija mogla bi da olakša život i Srbima i Albancima sa Kosova i Metohije.

Srbi sa Kosova i Metohije su već decenijama samo reč na tom ''starom dokumentu“ i, kako stvari trenutno stoje, počev od sopstvene države Srbije pa do svih međunarodnih institucija, biće na tom dokumentu još dugo, tražeći ljudska prava.

U Rudinama se nalazi barikada sa velikim krstom koja je prohodna. Pored su postavljeni šatori i jedan poluzavršen lokal u kome je peć na drva i gde se dežurni na barikadama odmaraju. Spavaju na paletama, a tu se nalaze i klupe sa stolovima.

Sve što su do sada Srbi bili naterani da urade dobilo je smisao. Oni su samo karta na kockarskom stolu svoje države i Evropske unije i to izgleda ona sitna, najmanje vredna, sa kojom ne znate šta ćete kada vam u kockanju padne pa želite što pre da je se otresete.

„Kosovo“ nije nezavisno (u pravom smislu) kako de jure, tako ni de fakto. Može se slobodno reći da je to „Kosovo“ (kao i kosovski Albanci) imalo više autonomije i prava u okviru SFRJ i SRJ, nego sada kada je navodno „nezavisno“.