Nisam nikada napisala kako su „loši“ oni Srbi koji su se „okrenuli Prištini“. Naprotiv, pisala sam kako su „loši“ oni koji takve nazivaju „lošim Srbima“. Njih sam „olajavala“ i, na moju veliku nesreću, lično ih i upoznala.

Kada se sve uzme u obzir, odluka vlade u Beogradu da pokrene ovaj slučaj pred Međunarodnim sudom pravde bila je greška, osim naravno, ako je sve vreme imala cilj da „izgubi” i tako pobegne od odgovornosti, svaljujući je na advokate.

Za svoje zapadne mentore, pre svega one u Evropi, a iz razloga njihove unutrašnje bezbednosti, Tači postaje opasan 2000. godine posle udruživanja sa kriminalnim klanom Osmani, koji iz Zagreba rukovodi kriminalnim operacijama širom Evrope.

Istorijski gledano, tužno je to što, 620 godina pošto je knez Lazar, prema narodnom predanju, prokleo svakog ko se ne bori na Kosovu, nekih 90 "intelektualaca" maltene proklinje svakog ko ne glasa na Kosovu.

Najžalosnija ali i najkarakterističnija epizoda u stradanju kosmetskih Srba od lokalnih Albanaca u devetoj deceniji prošloga stoleća je sigurno (čak i u svetskoj povesnici) besprimerni „Slučaj Martinović“ iz godine 1985, kada su Srbina Đorđa Martinovića nabili na bocu.

Mislila sam da, tako, ni na Kosovu nema „drugih“ i – pogrešila sam. Nisam imala pojma. Svi su na Kosovu „drugi“: Srbi su „drugi Srbi“, Šiptari su, opet, neki drugi Šiptari, neki o kojima mi niko nije pričao.

Deklarativno, političari i jedne i druge strane zalažu se za celovitost Kosova, jedni kao neotuđivog dela Srbije (što de fakto ne funkcioniše već deset godina) a drugi kao nezavisne države (koja ni de jure ni de fakto još uvek nije uspostavljena).

U pravu su čuvari srpskog severa kada kažu da albanska država na Kosovu nije ni zamišljena ni stvorena tako da u njoj bude mesta za Srbe. Pitanje je samo kako to mesto stvoriti, kako se i kojim sredstvima izboriti, kako ljude sačuvati.

Albanci su počeli da „izgrađuju i obnavljaju“ svoja imanja u naselju koje po podeli iz 1999. godine pripada severu, a sever pripada Srbima. To znači da se Albanci polako vraćaju i na taj deo Kosova, i ujedno, kraj priče o podeli Kosova.

Srbi koji ne znaju na koju stranu da se okrenu, ni kome da veruju. Srbi koje je ostavila država, a u novu albansku državu ne smeju i ne umeju da se „integrišu“. Dezorijentisani Srbi, sluđeni oprečnim informacijama, konfuzni kao i vesti koje im dolaze sa različitih strana – ponovo sasvim sami.