Sudbina Blace i onoga što je otkrio pokazaće da li su SAD i kosovskim Albancima naklonjene vodeće zemlje EU odlučile da Kosovo u 2010. godini krene ka tome da bude zemlja tolerancije i razumevanja, za šta ju je u 2009. godini već proglasio Hašim Tači.

Nikakav pravni argument za rat nije postojao na Kosovu, slučaj postmodernog pravednog rata zasnivao se na kontroverznoj evidenciji. Nametljiva nelegalnost toga rata učinila je od rasprave međunarodnih pravnika o Kosovu interesantnu studiju o jednom slučaju, studiju o statusu te grane prava.

Kosovo je Srbija, niko nije rekao da nije. Osim onih koji su plaćeni da to rade, da navuku što glasniji bes i lažnih i iskrenih patriota na sebe, a odvuku pažnju sa onoga što se za to vreme dešava na samom „mestu zločina“.

Nisam nikada napisala kako su „loši“ oni Srbi koji su se „okrenuli Prištini“. Naprotiv, pisala sam kako su „loši“ oni koji takve nazivaju „lošim Srbima“. Njih sam „olajavala“ i, na moju veliku nesreću, lično ih i upoznala.

Kada se sve uzme u obzir, odluka vlade u Beogradu da pokrene ovaj slučaj pred Međunarodnim sudom pravde bila je greška, osim naravno, ako je sve vreme imala cilj da „izgubi” i tako pobegne od odgovornosti, svaljujući je na advokate.

Za svoje zapadne mentore, pre svega one u Evropi, a iz razloga njihove unutrašnje bezbednosti, Tači postaje opasan 2000. godine posle udruživanja sa kriminalnim klanom Osmani, koji iz Zagreba rukovodi kriminalnim operacijama širom Evrope.

Istorijski gledano, tužno je to što, 620 godina pošto je knez Lazar, prema narodnom predanju, prokleo svakog ko se ne bori na Kosovu, nekih 90 "intelektualaca" maltene proklinje svakog ko ne glasa na Kosovu.

Najžalosnija ali i najkarakterističnija epizoda u stradanju kosmetskih Srba od lokalnih Albanaca u devetoj deceniji prošloga stoleća je sigurno (čak i u svetskoj povesnici) besprimerni „Slučaj Martinović“ iz godine 1985, kada su Srbina Đorđa Martinovića nabili na bocu.

Mislila sam da, tako, ni na Kosovu nema „drugih“ i – pogrešila sam. Nisam imala pojma. Svi su na Kosovu „drugi“: Srbi su „drugi Srbi“, Šiptari su, opet, neki drugi Šiptari, neki o kojima mi niko nije pričao.

Deklarativno, političari i jedne i druge strane zalažu se za celovitost Kosova, jedni kao neotuđivog dela Srbije (što de fakto ne funkcioniše već deset godina) a drugi kao nezavisne države (koja ni de jure ni de fakto još uvek nije uspostavljena).