уторак, 17. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Косово и Метохија

Косовска вертикала

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
недеља, 17. фебруар 2013.

Старац је тврдио да су Серби чудан народ и да их Гарсули не зна. Серби су лакоми на почасти, воле медалију, а за туђина би душу дали. Међутим, ако примете да их лажу и варају, да им дата реч није одржана, то памте. У столећа! Са Турцима се – тврдио је Енгелсхофен – носе, око неког Косова (Енгелсхофен је писао: Cassova) већ неких триста шесет година. Серби не заборављају! То је јако непослушна и дивља врста народа. „Ein äusserst unbotmässiges und wilds Element!”

Милош Црњански, Друга књига Сеоба

Девалвација „најскупље српске речи“

У данашњој Србији тешко да има непријатније и неомиљеније друштвене теме од Косова. У политичком дијалогу она скоро нужно води у отварање препирке и сукоба, међу грађанима изазива гнев и очајање, а јавни интелектуалци је избегавају по сваку цену и увек би се радије бавили чак и „безнадежним питањима“ корупције, безакоња и економског и демографског пропадања, а да и не говоримо о ведрим темама попут „успеха наших тенисера“, „пораста броја страних туриста“ или „лепоте српских девојака“. А у духу старе орвеловске парадигме, о чему се не може говорити, о томе се не може ни мислити, а без мишљења нема ни деловања, па „Косовско питање“ у наше доба тавори пред зидом општег игнорисања и убрзано се спушта низ матицу историјских догађаја ка водопаду „нове реалности на Балкану“. Српске интелектуалце и јавне делатнике није тешко разумети – како се уопште може причати о нечему, што је само по себи апсурдно и парадоксално у свим својим појавама и инстанцама? Оставивши по страни пословично самопротивречне и често потпуно бесмислене изјаве политичара на ову тему, погледајмо само истраживања јавног мњења, која за последњих пола деценије дају исте резултате – преовлађујућа већина грађана сматра да је „Косово изгубљено“, да би у истој анкети одговорили да „од Косова нипошто не треба одустати“. „Изгубили смо га, али га не дамо“ као да сумира целокупан српски однос према својој „јужној покрајини“, било да је реч о политичарима, интелектуалцима, или обичним грађанима, и парадоксалност и неодрживост оваквог практичког става представља вероватно најубедљивији симбол друштвеног безнађа данашње Србије.

Када је својевремено назвао Косово „најскупљом српском речју“, песник и академик Матија Бећковић хтео је да укаже на безмало магијско дејство које помињање овог имена има на домаћу јавност, на раздражљивост коју ова тема изазива код српских грађана, као и на чињеницу да је управо „Косово“ последњи аксиолошки бастион српског јавног дискурса, око кога се српска јавност окупила након што су обесмишљени, прегажени и одбачени некада темељни појмови „братства и јединства“, „солидарности“, „слободе“ или „демократије“. „Косово“ је она једна ствар коју Срби неће и не могу да продају, као да је песник хтео да каже. У питању је име које само по себи носи нарочиту вредност и тежину, коју је немогуће игнорисати, обесмислити или обезвредити. И док је ова опаска унеколико очигледно тачна – јер сведоци смо да пажљив пласман „вести о Косову“ и дан-данас може да мобилише и наелектрише српску јавност брже и снажније него иједно друго друштвено питање – истовремено можемо уочити све већу профанизацију, банализацију и маргинализацију овог појма у јавном дискурсу.

Како је Косово од „питања свих питања“ постало секундарно у односу на „животна питања грађана“ као што су криза, немаштина и систем наплате карата у београдском градском превозу? Како је могуће да је овај некада недвосмислени „темељ опстанка српске државе и народа“ скрајнут са јавне позорнице за рачун других питања, на чијем решавању, узгред буди речено, нису постигнути ништа бољи резултати него по питању самог Косова? Поред већ поменуте дубинске амбиваленције коју српско друштво има према овом питању („изгубили смо га, али га не дамо“), поред резигнације и малаксалости политички активних грађана пред Гордијевим чвором чије би пресецање истовремено значило одсецање колевке српске духовности од данашње српске матице, девалвација „Косовске идеје“ може се пратити преко делатности двеју гласних и активних политичких група – једне која се залаже да се „скине косовска омча са српског врата“ и „збаци баласт прошлости“ који „Србију вуче на дно“, и друге која је у свом немуштом, недаровитом и у основи непринципијелном залагању за „очување уставног и правног поретка“ земље у суштини самој ствари учинила медвеђу услугу, а тематику „суверенитета и територијалног интегритета“ претворила у догматску мантру и празно политикантство. Прва група, у коју спадају бројне невладине организације, практично сви медији и, нажалост, тренутно већина политичара у земљи, а која сама себи ласка сада већ озлоглашеним појмом „српска културна и политичка елита“, своју делатност своди на агресивно и искључиво „суочавање са реалношћу“ , „деконструкцију националне митоманије“ (у блажој варијанти „одустајање од политичких бајки“) и промоцију европског утопизма као есхатологије која би требало да замени заветност одбране Косова. За њих је Косово „увек већ изгубљено“, а „реална српска политика“ може бити оријентисана само на „санирање штете“, а никада на стварно досезање својих сопствених националних интереса. Другу групу чине, најчешће добронамерни патриоти, мада неретко и крајње искалкулисани политички опортунисти, који су својим неадекватним залагањем „за националну ствар“ и „очување територије“ косовско питање до те мере догматизовали, памфлетизовали и симплификовали, да су њихове (испрва достојанствене) политичке пароле изгубиле сваку тежину и смисао и постале ствар поруге и подсмеха. Најбољи пример овога је парола „Косово је Србија“, у основи једна банална и аналитичка тврдња, чије папагајско понављање не само да није допринело повећању разумевања према српској позицији унутар међународне заједнице, већ је заправо само допринело да се аналитичко важење те тврдње доведе у питање, те да се нешто што је требало да буде саморазумљива истина претвори у пусту жељу.

Ограничавање контекста косовске идеје

Наравно, док је потпуно разумљив интерес група које се боре за идеолошко и политичко нивелисање Србије и њено „укалупљивање“ у „европске стандарде“, и који се стога из петних жила упиру да Косово сведу на симбол нечега старог, превазиђеног и пре свега опасног и штетног по грађане и државу, изузетно је тешко разумети грешке и брљотине које су себи дозволили најгласнији и најватренији јавни „борци за косовску ствар“. А те грешке су далеко озбиљније од нереда који су избили током великог народног протеста против независности Косова из 2008. године, далеко крупније од чињенице да су годинама „борбу за Косово“ сводили на ритуалистичко мантрање „Косово је Србија“, значајније чак и од чињенице да су допустили да се у српским медијима у потпуности затвори простор за државотворни и патриотски јавни дискурс. Парадоксално, њихова највећа грешка била је управо у ономе за шта су их тако често оптуживали њихови политички противници и заступници „косовске амнезије“, у томе што су појам „Косова“ свели искључиво на правно-политичко питање статуса територије покрајине Косово и Метохија. Иако то на први поглед делује као да иде на руку домаћим „адвокатима здравог разума“, ограничење „Косова“ на „Космет“, то јест инсистирање наших патриотских кругова на термину „Косово и Метохија“, заправо поткраћује крила српској патриотској мисли и ограничава српске родољубиве делатнике на активност у унапред припремљеним оквирима, који их нужно воде ка безизлазној ситуацији.

То не значи да појам „наше земље“ није важан, и да грађани не треба (као што, нажалост, и не чине) да се идентификују са својим државним границама. Али границе данашње Србије су већ такве какве јесу Прокрустова постеља за српски народ, који је деценијама чистог срца и без злих намера прихватао југословенски национализам као свој, а „своју земљу“ уоквиравао „Ђердапом, Јадраном, Триглавом и Ђевђелијом“. Страшни шок осипања и деградације своје, у највећем броју случајева, искрено вољене отаџбине Југославије, као и апсолутна немоћ да се том осипању и разградњи стане на пут, чак и у случају федерације Србије и Црне Горе, учинили су људе резигнираним и умногоме ушушканим у своје личне географске хоризонте, који у великом броју случаја не прелазе границе сопственог града, општине или „краја“. Али проблем Косова као „територије“ није социолошки проблем српске резигнираности и дефетизма. Ствар је у томе што је Косово неупоредиво више него „15 одсто територије Србије“ (у квантитетивном смислу), па чак неупоредиво више и од „колевке и срца Србије“ (у квалитативном смислу). Питање Косова уопште није питање тога где је српски народ живео пре хиљаду година – будући да је у том погледу оно таман толико значајно колико и „изгубљене“ Дукља, Травунија или Захумље, односно Македонија, Црна Гора, Босна, Херцеговина и Крајине. Било би крајње нефер према српској историји инсистирати на историјском значају Пећи или Призрена, а игнорисати ништа мањи историјски значај Скопља, Цетиња, Дубровника или Мостара, који су сви имају једнако значајна места у српској историји, култури или баштини, а тренутно су „изгубљени“ на начина на који ни Призрен ни Пећ још увек нису.

Слично томе, питање Косова поготово није питање „уставног и правног поретка Србије“, а да не говоримо о оној бесмисленој мантри о „очувању принципа међународног права“ у коју су толики наши сународници слепо веровали све до трагикомичног фијаска пред Међународним судом у Хагу. Међународне односе на страну, бесмислена је идеја да нам је Косово важно „зато што то прописује Устав Србије“. Устав прописује много тога што се најгрубље игнорише (шест година уставности нису допринели ни најмање да се публикације и улице Србији очисте од хрватске латинице), а законски поредак је нешто што се у Србији гази и омаловажава на сваком кораку, тако да је потпуно илузорно очекивати да се његово поштовање може само од себе наметнути косовским албанцима и њиховим страним покровитељима. Што је још важније, Устав, такав какав јесте, донет је због Косова, пре свега као инструмент координације политичких напора да се КиМ сачувају у оквирима Србије, и Косово је најважнији разлог што сам тај Устав опстаје у тренутном облику. Тврдити да треба да чувамо Косово (ћирилицу, језик, националну државу и сл.) „због устава“ представља грубу замену тезе, јер, управо супротно, ми Устав и законе треба да чувамо јер су они оруђа која смо развили и која су нам на располагању управо да бисмо могли да штитимо и чувамо оно што нам је као држави и друштву највредније.

Ми, дакле, не чувамо Косово зато „што тамо живе наши грађани и сународници“ (они живе и у Црној Гори, БиХ, Хрватској итд.), не чувамо га зато што је тамо „наша имовина“ (колико је само „наше имовине“ отето на нашу очиглед у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и сл.), па чак и чињеница да се тамо налази Пећка Патријаршија и Призренска Богословија не чини ту земљу ништа „светијом“ него што је земља око Жиче, Студенице, Острога или Крушедола. Косово је много више од било које материјално набројиве географске, демографске, па чак и историјске чињенице о њему. Косово је светиња и темељна српска национална идеја само и искључиво зато што се на Косову одиграо Косовски бој, као темељни и конститутивни догађај, не српске историје, већ српског народног предања и сећања. Као што је велики број опаски наших суграђана оболелих од националне амнезије о „фетишизацији“ Косова у српском јавном дискурсу у основи тачан, тако је у основи тачна и тврдња да је „косовско питање“, заправо, питање Косовског мита. А темељно неразумевање са овим „људима окренутим будућности“ лежи, не у томе да „Косово није мит“, већ у томе што је оно конститутивни, утемељујући мит. Овај мит као метафизичко ткиво повезује нашу стварност са свим нашим историјским стремљењима и судбинским изборима и гради једну аутентично српску аксиологију слободе, вредносни систем који не само да је наш народ избавио из ропства и таворења у насилничком и трулом Отоманском царству, не само да нас је водио током обнове наше државности и ослобођења наших сународника (и друге балканске и словенске „браће“), већ је истовремено као духовна парадигма уткан у сва достигнућа која смо као народ остварили у науци, просвети и уметности, чак и тада, када смо се своје баштине одрицали.

О старом спору историје и легенде

Највећу штету Косовском миту и на њему заснованој, како ју је у својим младалачким данима назвао наш славни класичар Милош Ђурић, „видовданској етици“, нанела је, најчешће нехотично, српска историографија. Иако везано за ово питање не треба искључити злу намеру и/или идеолошку наивност српских „најбољих ђака“ који су се историји школовали на западним универзитетима, пословично ненаклоњеним „митоманијама малих народа“, проблем који српска историографија има са народним наративом о Косовском боју у основи се своди на проблем који је историја као наука одувек имала са митовима и легендама. Са становишта научног рада, они су у потпуности у праву – легенде и митови не могу се систематизовати, најчешће нису утемељени на чињеницама, а веома често крајње пристрасно и неоправдано фаворизују одређене (пара)историјске личности, док бројним историјским великанима не признају њихове несумњиве заслуге. Још већи проблем, са којим се сусретала свака национална историографија у настајању, јесте у томе што, све до тренутка њеног успостављања, митови и легенде јесу представљали повест њеног народа, онакву каквом је он одабрао да је памти и на каквој је темељио своје „историјске вредности“. Легенда је историји конкуренција, а историчари то никада нису заборавили и традиционално су се према овој врсти „ненаучног“ предања односили са нескривеном љубомором и завишћу, праћеним неоправданим омаловажавањем, подсмехом и комплексом више вредности.

Једино оправдање које су историчари имали за овај надмоћни став проистицало је из позитивистичке илузије да се они баве „егзактном науком“ (или надобудног убеђења да је наука којом се баве, у поређењу са митологијом, бар „апроксимативно егзактна“), и у тој „научничкој“ занесености емпиријским подацима (тј. изворима, архивама, летописима и сл.), повели су се за другим „позитивним наукама“ и у потпуности игнорисали сврху свога постојања, фокусирајући се искључиво на „узрочно-последичне везе“. Колико је ова „научна идеологија“ у ствари илузорна када је историја у питању, најлакше потврђује уобичајена представа да ми сами нисмо у стању да сагледамо значај историјских догађаја у свом сопственом времену, и да смо стога осуђени на то да чекамо „суд историје“, који ће се донети, преко чега другог, него преко „последица“ које су наше историјске одлуке имале по нашу будућност. То, међутим, имплицира да историја „боље разуме наше време него што га разумемо ми, који у њему живимо“ што, иако овој науци служи на част, истовремено негира да она има „непосредну везу“ са „материјалом“ који тумачи. А ако имамо на уму да је „наше време“ озлоглашено по неразумевању самог себе и ако се сетимо да ће сви они медијски фаслификати, фабрикације и измишљотине, којих смо данас сведоци, сутра постати некаква „историјска грађа“, није тешко закључити да се улога историје не разликује превише од улоге мита. И једно и друго су ту да обезбеде афирмацију вредносног система садашњице у изборима које су у прошлости чинили „наши преци“, као што се и једно и друго неизбежно мења и модификује с обзиром на вредносни хоризонт нашег доба.

Наравно, с обзиром на то да су историчари у Србији далеко од овог „просвећеног“ хеременутичког става, превођење Косовског боја из легенде у историјски догађај нанело је огромну штету српском националном саморазумевању. Јер, када историја приступи легенди и почне да је разматра, анализира и преиспитује, она је нужно вулгаризује, банализује и обесмишљава, дајући резултате често потпуно супротне народном памћењу. Историографске интервенције на митолошком наративу најчешће онечишћавају моралну јасноћу самог наратива, самим тим релативизујући и мутећи његову поруку. Одређени народи, попут древних Грка или модерних Француза, допуштали су преплитање предања и историографије, задржавајући моралну тежину властите повести (нпр. у повестима-митовима о „Триста спартанаца“ или о Јованки Орлеанки), док су други народи, попут Немаца или Англосаксонаца од „научности и поузданости“ своје историографије (па самим тим и њеног презира према „митоманији“) начинили једну нову националну митологију „егзактне науке“ и „историјских чињеница“. Немци су тако сву своју митологију затворили у златни кавез своје изванредне уметности, док су Енглези своје историјске личности очистили од сваке примесе народног предања, па је тако краљ Артур („ако је икад постојао“) постао „римско-британски војсковођа који се борио против Англосаксонаца“, Принц Џон од „ненародног деспота“ из предања о Робину Худу је постао „утемељитељ британске уставности“ (која такође не постоји), док је револуционарна фигура Оливера Кромвела сведена на једног „обичног властољупца и узурпатора“. Овако „обрађени“, сви ови јарки ликови коју су толико допринели стварању енглеског и британског националног идентитета и њихове препознатљивости међу другим народима света, историографијом су „испражњени“ од управо оног садржаја, који их је чинио толико значајним и занимљивиом.

„Истина о Косовском боју“ и деконструкција конститутивног мита

Потпуно идентичну грешку чини српска историографија када приступа тематици Косовског боја. Пре свега, значај саме битке се релативизује, стављајући је у контекст Вукашиновог и Угљешиног дебакла на Марици, као и истичући да су српске земље добрим делом остале слободне још деценијама. Извесни историчари чак покушавају да „косовску погибију“ прикажу као победу, истичући (у најбољем духу југословенске пропаганде везане за Други светски рат) да је „Косовска битка успорила напредовање Турака ка Европи бар за пола века“. Иако српски историчари о кнезу Лазару пишу са нескривеним симпатијама, уместо моралног хероја и одлучног хришћанског витеза, они га приказују као „једног од завађених великаша“, „немоћног да истински обједини српске земље“, а неретко и као својеврсног „екстремисту“, који је српски народ одвео у „конфликт који не може да добије“. Наспрам ове „приземљене“ фигуре Лазара, српска историографија за свог миљеника проглашава његовог сина, деспота Стефана, чија му је „мудра политика“ омогућула да „посредује између истока и запада“, добије Београд (изузетно важан детаљ за српске интелектуалце из „Круга двојке“), док своје витештво доказује, не толико у бици код Ангоре, колико чланством у једној од западних витешких ложа. Слично томе, српски историчари данас отворено рехибилитују фигуру Вука Бранковића означавајући га „жртвом народне књижевности“ и истичући да његов отпор Турцима није био ништа мање одлучан од Лазаревог, ако је и био „промишљенији и рационалнији“.

Сличним жртвама цензорског ножа историографије пали су и миљеници српског народног памћења – Милош Обилић и Марко Краљевић, као два, вероватно највећа национална хероја. Док се само Обилићево постојање оспорава, отварајући лагодан пут албанским криптоисторичарима да га присвоје на рачун поштовања које су му вековима указивала арбанашака племена, сам његов чин се, потпуно у духу званичне турске историографије, оцењује као невитешки и подмукао чин, безмало као некакав „четрнаестовековни тероризам“. (Наравно, оваква интерпретација је неопходна, да би се иста таква оцена могла без проблема прилепити другом „славном српском терористи“ и „цареубици“ – Гаврилу Принципу.) Са друге стране, демистификација лика Краљевића Марка одавно се пробила и у српске основношколске уџбенике, где се „српски Херакле“ и својеврсно отелотворење и парадигма српског народа као целине претвара у „политичког слабића“ и „турског вазала“. Колико је сећање на необуздану животност, искрену непосредност и пламену исхитреност овог јунака непријатно по модерну Србију свакако нико није показао толико убедљиво попут Радоја Домановића, чија се приповетка „Краљевић Марко по други пут међу Србима“ чита као апсолутно савремена и у наше време.

Где је „Небеска Србија“?

У чему је проблем са овим релативизацијама митолошких личности? Наравно да нико не тврди да би историја требало да се одрекне од свог истраживања овог периода, толико судбински значајног по целокупну даљу историју српског народа. Али оно што она нипошто не би смела да ради, јесте да своје историјске теорије (да, све су то само теорије и научне хипотезе) проглашава за некакву „истину о Косовском боју“. Истина је реч која у српском народу и даље носи извесну тежину, и проглашавањем „Лазара-екстремисте“, „Обилића-терористе“, „Марка-вазала“ и „рационалног Бранковића“ за (додуше „историјску“) истину о Косовском боју, заправо се дисквалификује улога коју ова славна имена играју у српској националној свести. А управо та њихова улога, та сврха њиховог постојања, кудикамо је значајнија по наш народ од „проверљивих историјских чињеница“ о њима. Лазар, Марко, Милош и Бранковић водили су своје кратке животе у Србији XIV века, али су као симболи и парадигме наставили да живе, пречишћавају се и граде током стотина година, да би се са васкрснућем српске државности и народа у XIX веку конституисали као темељи српске националне идеје. Садржај који о њима може да нам понуди историографска анализа миноран је и безначајан у поређењу са садржајем који је у њих учитало шест стотина година народног искуства. Од баналних „историјских личности“ они су постали легенде, идеали ковани и неговани вековима, како би свакој наредној генерацији наших сународника преносили све оно што је највредније за чување из веровања и убеђења наших предака. Уместо да постану замрзнуте фигуре једне рационалне, хладне и суздржане историје, они су постали динамична аксиолошка чворишта и константе једног народног моралитета. Они, као елементи конститутивног мита, нису подређени, већ надређени законима историје. Улога наше историје уопште и није да тумачи њих, већ су управо они ту да би нама помогли да тумачимо стварне догађаје из наше историје.

Кроз векове ропства, ратова, сеоба, успона и падова, Срби су чували и градили Косовски мит, а он је чувао и градио њих. Али шта је, у ствари, „Косовски мит“? Како гласи? На шта се своди? У нашој јавности, Косовски мит се најчешће меша и контаминира својеврсним историјским „жалом за Душановим царством“, који се опет тумачи као одраз „великосрпског империјализма“ и „територијалних претензија на суседне државе“. И док косовски наратив, додуше, има везе са изгубљеним царством, будући да, између осталог, представља повест пропасти тог царства, он пре свега приповеда о судбинском избору који је читав један народ начинио на једном заветном месту, уочи одсудног сукоба са турском војском, између „Царства Небеског“ и „Царства Земаљског“. Ова алегоријска интерпретација српске погибије на Косову, суштински утемељена у хришћанском богословљу, данас се са највећим могућим цинизмом ставља у контекст пословичног „нашег“ релативизовања сопствених пораза и величања самих себе као „моралних победника“ у њима. Кроз тај подсмех исмева се и морал сам, инсистирајући да је праведност заиста, како је то Платоновог Сократа убеђивао Трасимах, „добро за јачега“, да се на њу позивају само „губитници и слабићи“, те да је „боље неправду чинити, него је трпити“. „За идеале гину будале“, ништа мање циничан стих Боре Ђорђевића, изнесен да би се критиковало забрињавајуће стање декадентног југословенског друштва тадашњег времена, данас је узет за врховну мудрост, глас разума и повод да се са подсмехом одбаци сваки идеал и сваки облик моралне принципијелности као „наивност, глупост и социјални идиотизам“.

Инсистирајући на томе да су Срби на Косову „царство изгубили“, заборавља се да су они тамо истовремено „царство стекли“, због чека је неписмена и потлачена српска раја под турским јармом управо Лазара, а не некога од Немањића, прогласила за „српског цара“, цара који је, додуше, пропустио прилику да стекне земаљско царство попут Душановог, али зато, по предању, престолује свим Србима у Царству Небеском, судећи свакоме нашем сународнику који пође „Богу на истину“. Цар Лазар је, заједно са својом војском, на Косову начинио избор који га је коштао земаљске, али који му је освојио Небеску Србију. А данас управо нема више исмејаног и више дисквалификованог појма од „Небеске Србије“, као што су опаске о „небеском народу“ повод су за салве смеха и заједљива подбадања српске бивше браће из региона. А смејати се могу само они, који у „Небеској Србији“ виде верзију „исходишног мита“ о „Србима, народу најстаријем“, а који су разноразни домаћи шарлатани и псеудоисторичари довели до апсурда и оправданог презира целекупне интелектуалне заједнице. „Небеска Србија“, међутим, није археолошки мит, већ есхатолошки – она приповеда, не о пореклу Срба, већ о њиховом циљу. А тај циљ управо никада и није била „земаљска Србија“, што је и разлог због кога све оптужбе о „великосрпској експанзији“ падају у воду. „Небеска Србија“, са Лазарем на престолу, за Србе представља једну христијанизовану верзију нордијске Валхале, где седе у вечном миру и блаженству они најбољи од нашег народа, чијих успеха и достигнућа ми треба да будемо достојни, и то не на војном плану, већ управо на вредносном, духовном и моралном плану. Национални позив на „освећење Косова“ стога никада није представљао позив на крвну освету (и иначе превише одомаћену на тој трагичној земљи), већ на посвећивање практичке и политичке делатности целог српског народа само једном циљу – моралном, часном и узвишеном животу достојном наших славних предака.

Видовданска етика и моралитет српских историјских избора

Ова врста моралности подразумева, пре свега, централно место слободе у српској националној аксиологији. Ова српска, „видовданска“ слобода има два смисла. Први, политички, инсистира на једном исконском појму народне самосвојности и самоопредељења (у духу древне хеленске ἐλευθερία, то јесте управо „разрешености“ ропских окова), оличеног у вечном и бескомпромисном отпору свим завојевачима, окупаторима и „царствима земаљским“ која кроче на српску земљу (а поготово када такве царске амбиције према сопственом народу развије неко од наших сопствених владара). Други, етички, указује на неопходност моралног самоутемељења сваког појединачног нашег сународника кроз отпор, Кантовим речником речено, „хетерономији“ материјалних потреба, ситног профитерства и ћифтинског личног интереса. И иако је исходиште и природно место овакве једне „етике идеала“ у оквирима православног и уопште изворног хришћанства, код Срба је она постала независан морални завет и својеврсан митом прожети и народним сећањем обојени категорички императив, везан за конкретан простор (Косово поље) и конкретно време (Видовдан).

Ову „видовданску матрицу“, или тзв. „косовску вертикалу“, можемо са лакоћом констатовати у ситуацијама свих оних судбинских избора, које је наш народ начинио у својој модерној историји, откако је под Карађорђевим вођством поново ступио на европску и светску историјску сцену. Она се осећа у дубинској политичкој прогресивности устаничке и постустаничке Србије, која је у време процвата апсолутне монархије промовисала грађанску слободу и укидање кметства, а својим првим уставом (Сретењским), макар и на кратких неколико недеља, своју земљу прославила проглашавањем њеног, у основи метафизичког својства, „да роба, који крочи на њено тло, претвара истог трена у слободног човека“ (чл. 118). Она се осећа у отпору који се српски народ, свако са своје стране Дрине, пружао, што аустроугарском мрачњачком и онечовеченом бирократизму у Босни, Крајинама и Војводини, што својим сопственим отуђеним и однарођеним кнезовима и краљевима, мењајући их чешће него неке земље председнике, а сваки пут када неко од њих угрози народну слободу. Вертикала „Небеске Србије“ управо је и била разлог што су се српски краљ и српски народ са онаквом лакоћом одрекли крваво стечене „земаљске Србије“ како би градили (идеализовану и утопијску) Југославију са људима које су сматрали браћом, и од којих су очекивали да ће слободу, након што им се једном подари, волети и бранити једнако као и они. „Видовданска етика“ налагала је болећивом Принципу да потегне пиштољ на целу „Тамницу народа“, са њом у срцу српски добровољци ишли су да бране Чехословачку и Шпанију од фашиста, имајући њу на уму викали су судбоносне стихове „боље гроб, него роб“ марширајући уз песму, по други пут за само тридесет година, у највећу масовну гробницу у својој историји. Презир према свим овоземаљским царствима омогућио им је да одбаце и краљевину коју су са толиком муком стицали, као и да дигну свој глас против свих глобалних насилника, био то Рајх у Чехословачкој, Пољској и Француској, „братски СССР“ у Мађарској или Чехословачкој, или западни империјалисти у Вијетнаму, Белгијском Конгу или латинској Америци.

Најзад, не треба заборавити да је својеврсну кулминацију целокупне своје модерне историје српски народ досегао бранећи Косово по други пут, овога пута од империје какву до тада цела планета није видела. Српски пилоти, војници и граничари изашли су без поговора и без жаљења „на црту“ највећој, најбогатијој и најбоље наоружаној војној сили света, у сукобу који се по размерама и епохалности поштено може упоредити само са битком у Термопилском кланцу. Српска војска је тај рат изгубила, једнако као што је Лазар изгубио Косово, Синђелић Чегар, а Леонида Термопиле, па опет њихова имена живе и дан-данас овенчана славом, док се имена њихових противника, ако се уопште и памте, памте само по „тирјанству“ чији „трагови смрде нечовјештвом“. За српски народ, битке за небо над Југославијом 1999. и 1941. имају потпуно исти значај и исту тежину као и подвизи наше војске на Церу, Колубари, пред Кумановом и Солуном, на Иванковцу или на Мишару, односно на самом Косову пољу. Исто тако, данашња парола „не у НАТО“ звони истом тежином као некадашња „боље рат него Пакт“, баш као што српско „не“ диктираној независности албанске државе на Косову одјекује серијом историјских „не“ упућених Тројном пакту, аустроугарском ултиматуму, анексији БиХ, дахијском зулуму, или турском вазалству на Газиместану. Subspecieaeternitatis, то је све један исти догађај, у коме је српски народ, покољење за покољењем, потврђивао свој историјски субјективитет и своју националну суштину, руководећи се увек звездом водиљом Косова, не Косова-територије, већ Косова-моралног императива.

Косовска парадигма у српској књижевности

До сада је све време било речи о историјским догађајима, у оквиру којих се Косовски мит посматрао као својеврсна морална парадигма и национални коректив, на које се српски народ враћао као на путоказ у ситуацијама свих својих судбинских избора и кључних политичких одлука у модерно доба. У питању је својеврсно „метафизичко разумевање“ појма Косова као имена, чије само изговарање на појединца делује снагом детерминизма векова, успостављајући непосредну и трансцендентну везу између нашег времена и покољења наших предака. Док нема сумње да се у народном предању „Косовски завет“ доживљавао као управо таква метафизичка спона међу покољењима српског народа, истински носилац овог мита, његове специфичне моралности и аксиологије, као што је то и иначе случај са сваком митологијом, била је његова књижевност. При томе се не мисли само на народну књижевност, која је заиста третирала Косовски бој као своје аксиолошко и морално тежиште, иако, занимљиво, сам овај епохални догађај, слично разарању Троје у Хомеровој поезији, није никада непосредно тематизовала. Захваљујући, међутим, још једном темељном догађају који је на духовном плану пратио заснивање модерне српске државе, а то је Вукова језичка реформа, српска народна књижевност и језик којим је она писана, занемарени у стандардима отуђене славјаносербске учености, одабрани су за суштински образац нове српске језиковности и далековидо проглашени за темељ и извориште нове српске књижевности. Ова Вукова процена показала се потпуно оправданом, и заправо је једини аспект његове реформе који је у потпуности уродио плодом, и то на начин толико спектакуларан, да је повратно оправдао читав низ других грешака, недоречености и проблема које је Вук оставио својим настављачима у аманет.

Ако се косовски мотиви слободе, самосталности, части и националног образа могу уочити у српској историји као златна жица у емпиријском блатишту издаје, сикофантства, малограђанштине и кукавичлука, онда они сијају као сунце у изванредној српској књижевности, која је у XIX и XX веку доживела васкрс који вишеструко надсењује подизање из пепела српске државе и друштва. Заправо, управо кроз неговање косовских идеја и вредности, велики српски књижевници и песници током последњих двеста година корачали су испред свога народа као лучоноше, било осветљавајући му вредности које треба да усвоји и изборе које треба да начини, било бескомпромисно критикујући и исмевајући све оно ситничаво, малодушно и бедно што почива у народном бићу, упоређујући га увек са светлим идеалима које је до нашег времена пренео народни геније. И док је Ђурићева „видовданска етика“ у српској модерној историји присутна имплицитно и магловито, у нашој књижевности она је експлицитна и кристално чиста, било да се на њу отворено позива, било да се она само подразумева у оцени (или осуди) моралности књижевних ликова. Све велике епохе наше књижевности исходе из ове косовске парадигме српске народне епике – романтизам се на њу отворено наслања и на њој израста, реализам иронизује и сатиризује њено одсуство у суморној српској свакодневици, док изванредна достигнућа српске авангарде, а пре свега романа Андрића и Црњанског, ову етичку ноту доводе до највећих филозофских дубина.

„Сеобе“ Црњанског могу се тако читати као Одисеја читавог једног народа који покушава да побегне од своје судбине и свог праотачког завета, а његова страдања и лутања показују се управо као последица овог „губитка самог себе“ и настојања да се самом себи, и „Сербији“, врати. Ово бежање од завета и аманета је опет врло чест мотив у Павићевим романима, мада са губитком историјског објективитета он губи на снази и претаче се у строго интимну егзистенцијалну кризу. Са друге стране, косовски мотиви су код Андрића, као бившег младобосанског револуционара (из чијих су редова потекли и атентатори на Фердинанда, међу босанским Србима слављени као „Видовдански хероји“), свеприсутни у његовим романима, а фокусирају се такође на оне елементе у српском народу који су од овог узвишеног народног идеала „отпали“, било кроз промену вере, било кроз властито морално срозавање. Ова имплицитна осуда одустајања од континуитета завета предака и крајње суптилно, али доследно величање оне врсте народног хероизма која се под ова слободарска и вискоморална начела подводи, као и Андрићева дубока наклоњеност управо оној „сиротињи раји“ која је лучу ове величанствене културе и моралности у себи очувала, разлог је због кога је Андрић толико омражен и презрен међу савременим „босанским интелектуалцима“, који су од заборава свега српског и словенског у свом сопственом етничком идентитету направили своје каријере академских и јавних делатника.

У основи, српска књижевност је контакт са конститутивним Косовским митом чувала и самим инсистирањем на коришћењу обичног, народног језика (било у смислу дијалекта и локалног говора, било у смислу жаргона и говора улице), као и на одбацивању покондирености и извештачености својих отуђених, најчешће варошких „елита“, које су према том истом народном говору пословично гајили само подсмех, презир и омаловажавање. Као што је то писао Орвел, језик је основно средство мишљења и вредности једног друштва уткане су у сам смисао његових речи, појмова и изрека, баш као што су темељне вредности слободе, слоге и солидарности уткане у само биће српског народног језика. А уколико је обичан народни говор прожет имплицитним идејама слободе и високим идеалима части, праведности и личног достојанства, шта тек рећи за поетску матрицу српског језика, народни јуначки десетерац? Ова висока епска стилска форма као да је сама по себи прожета узвишеношћу и достојанством, она сваком Србину долази у говор спонтано када настоји да говори и мисли о правди, моралу и храбрости, баш као што је у стању да сваку тему завије у једно рухо озбиљности, а самим речима да једну сасвим нову тежину. Зато и нису без разлога Његош и Лаза Костић настојали да Илијаду преведу на српски управо користећи јуначки десетерац, будући да су с разлогом сматрали да ова епска форма у потпуности одговара величини и универзалном значају изворника.

А када говоримо о Његошу, његов стваралачки опус представља централно чвориште модерне српске књижевности, на које се сви остали нужно враћају, макар према њему немали ништа осим презира и ироније, толико омиљене међу новијим књижевницима. А ако је Његошево дело у средишту српске књижевности, његово тежиште и жижа налази се у Горском вијенцу, који и није ништа друго него једна величанствена апологетика и ревитализација Косовског завета, униженог и заборављеног „при свршетку XVII вијека“ ништа мање, него што је то случај у наше време. Његош у овом делу не скрива косовске мотиве и симболе, он слободу и презир према ропству проглашава за највише људске вредности, а вечити напор самоеманципације и самоослобођења поставља за најважнији задатак друштва и појединца. Речи владике Данила, које у основи одражавају, а затим и разрешавају онај унутрашњи раздор између бића и небића који раздире Шекспировог Хамлета, а које су, не без разлога, препознате као централне за целокупни ток Горског вијенца и међу српским и југословенским националистима, и касније међу комунистима и интернационалистима гласе:

Треба служит чести и имену.

Нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може –

нек ад прождре, покоси сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко неко покољење.

Ови стихови били су у срцу и на уснама нашег народа (и свих оних који су наш народ искрено и без претворности сматрали браћом) у свим његовим голготама и искушењима, а оне представљају поетско дешифровање косовског, видовданског императива. Нека буде што бити не може није никаква констатација – то је наређење и обавеза, и то обавеза коју је наш народ великом већином прихватио и спровео у дело, током својих немогућих подвига под Цером и на Колубари, у Албанији и пред Солуном, по босанским голготама и пред крајишким јамама, пркосећи у лице истински пакленим мукама и истински демонским непријатељима. Уосталом, далеки одјек ових стихова налазимо и у стиховима српског превода бивше југословенске и свесловенске химне Хеј Словени („нек се сада и над нама буром све разнесе, стена пршти, дуб се лама земља нек се тресе“), што је сигурно један од разлога што је та химна међу Србима била толико топло прихваћена (и што је била толико презрена међу онима, који Србима никаквог добра нису желели). Спремност да се живи и умре за идеал, част и образ, за вечне вредности, суочавање са немогућим и неостваривим уз једину утеху да ће „цвеће нићи на гробљу“, то је вредносни систем којим су великани наше књижевности дојили нараштаје наших дедова и отаца, захваљујући коме никоме од њих није било тешко да устану и бране „част и име“ и гледају у лице „ада који прождире“. То је она херојска етика која обједињује толико идеолошки различито интерпретиране догађаје као што су Сретењски устанак и 27. март, или која једнаким херојима чини оне коју су гинули под барјаком Србије 1804-1918. или Југославије 1941-1999, као што је једнако проповедала сваком истинском српском родољубу да презире сваку царску охолост, насиље и нечовечност, били они оличени у Отоманској, Аустроугарској, нацистичкој или америчкој империји.

Оно, за шта се вреди борити

Свако ко је читао овај текст до сада је сигурно осетио нелагоду (а понекоме се вероватно отео и ироничан осмех) због тога у којој мери све ово што је написано одудара од наше мрачне, суморне и депресивне свакодневице. Заправо, то одударање је толико велико, да нема сумње да би највећи број наших суграђана све речено одбацио као „бајке за малу децу“. Нас данас не окружују ни част, ни поштење, ни борбена и политичка храброст, слога и солидарност су данас заборављени, родољубље и патриотизам исмејани и проказани, а они који „искрено и страсно љубе истину, слободу и отаџбину“ данас су, Кочићевим речима, „презрени и гладни као пси“. Грађане Србије, како то на сав глас оглашавају српски „независни медији“, ти добошари новог планетарног рајха, данас занимају „животна питања“ као што су „социјални стандард“, „нова радна места“ и неизбежни „безвизни режим“, док их је за „националну митоманију“, а поготово за Косово баш брига.

Хрватском политичару Павлу Радићу, трагично убијеном у скупштинском атентату 1928. године приписује се да је своје колеге, српске посланике, запитао „колико кошта Кајмакчалан?“, стављајућу им на тај начин на знање да му је „преко главе“ оног „српског јунаштва“, које је и Мирослава Крлежу толико саблажњавало. Слично Радићу, Србија је данас пуна оних који на глас вичу „колико нас кошта Косово?“, радије бројећи страни новац него српске главе које остају и опстају на својим вековним огњиштима. Српској узурпираној и систематски слуђеној јавности, баш као и нашим „западним пријатељима, данас није јасно „откуд је Косово уопште толики проблем“. Они питају „шта нас брига“ (нас, за које се национални простор завршава са трамвајским шинама) за „неко тамо парче земље“, за „неке тамо празне цркве“ (за разлику од пуних шопинг-центара за које немамо довољно новца), и за неку тамо гомилу примитиваца који „не говоре лепо“, „само нас свађају са светом“, а „и иначе се само баве шверцом и криминалом“. „Шта нас брига“, мисле ови гласноговорници друштва новца и похлепе, „за ону сиротињу“. Они упорно јадикују због српске „неразумности“, „заосталости“ и „назадности“, они гласно проклињу српску „митоманију и национализам“, и непрестано се куну себи и другима да ће „одавде отићи“ (овде је немогуће живети!), само да ухвате прву прилику.

Али зар није та упорна фрустрација оних, који су се Косовског завета одрекли, најбољи доказ да видовданска етика још увек живи? Зар није сва та халабука која се деценијама диже против „српске митоманије“ доказ, да је српски конститутивни мит и даље у срцима нашег народа? Они коју су се свога завета одрекли за новац, свакако ће бити први који ће га исмевати и прозивати, као што су то упорно и предано радили претходних 600 година – без успеха. И увек су они то чинили из ситног шићара, за рачун милостиње (или још чешће топле речи, или осмеха) великих и моћних, царева, сатрапа и намесника у оним истим царствима земаљским, каквим смо се на Газиместану заветовали супротстављати свим својим националним бићем. Речима владике Николаја, „од памтивека вуци кољу јагањце, а никада ниједно јагње није заклало вука; па ипак је у свету више јагањаца него вукова“. Тако су и нас различита царства газила и сатирала из века у век, па смо увек ми претицали, а царства нестајала. А једини разлог што данас уопште постојимо „ми“, с обзиром на све кроз шта смо прошли (и колико смо народа, вера и језика створили од свих оних који више нису хтели, и још увек неће, да буду исто што и „ми“), јесте само то што је то „ми“ повлачило са собом нешто кудикамо достојанственије, узвишеније и лепше од мрачне и суморне свакодневице у којој смо живели, не претходних двадесет година, него вероватно сву своју историју. Зато се највећа подвала везана за Косово уопште и не тиче се самих Косова и Метохије, већ срца и ума сваког нашег сународника и суграђанина. „Ломити отпор Срба“ око Косова не тиче се попуштања око конкретног проблема „јужне српске покрајине“, него се тиче чињенице да смо ми као народ у својој модерној историји рекли „не“ сваком силнику, деспоту и тиранину који је било коју српску земљу хтео да претвори у своју прћију. Нисмо сваку битку добили, али је зато заиста „са сваког гроба никло цвеће“, и свака наредна генерација наших храбрих дедова само нам је остављала у више части и чистије име да чувамо. А сва оговарања, опањкавања и олајавања наших „добронамерних пријатеља“ и „бивше браће“ неће моћи да релативизују и обесмисле жртве, које су наши преци положили да бисмо ми данас знали шта је то слобода. И све и да купе сваког од нас, неће моћи да купе нашу децу, која ће увек бити у стању да препознају колико су наши преци више тога оставили на чување нама, него што ми остављамо својим потомцима.

„Не дати Косово“, стога, далеко превазилази политичку борбу за једну територију, макар то и била заветна земља наших предака. Борба за Косово је борба за један узвишени идеал слободе, части и храбрости, и за наше право и слободу да својим животима и својом државом управљамо у складу са тим идеалом. То, што смо до сада обавили толико траљав посао чувајући Косовски завет, мало говори о самом завету, а много више о нама. А чувајући завет, ми чувамо и Косово и Метохију. Косово и Метохију могу нам отети силом, као што га могу купити новцем од наших лакомих и однарођених политичара – јер новца и оружја ће увек имати више од нас. Али Косовском завету светски моћници не могу супротставити ни оружје ни новац, већ само сопствену част, име и достојанство, а тога имају неупоредиво мање од нас, ма колико ми бедни и сиромашни били. И пошто сопствену част никада неће знати (нити моћи) да стекну, „наши вољени окупатори“ покушаваће, као што су одувек покушавали, да униште нашу част као једино чиме смо као народ истински богати, а заједно са чашћу и сећање и на наше претке који су били бољи него што смо ми данас, и који су остварили оно што се нама данас чини незамисливим и немогућим. Јер докле српски народ има Косово као свој симбол, никада му неће у ушима престати да звони оно „нека буде што бити не може“, а вера у немогуће је једини начин да се немогуће заиста и оствари, као што је наш народ толико пута до сада показао. Свака епоха српске историје имала је своје издајнике, своје квислинге који се клањају пред „законом топуза“ и позивају на „разум и прибраност“, као што је имала и своје превртљивце и отпаднике, своје саблазнитеље и опадаче, односно оне, који су „оболели од косовске амнезије“. И сећа ли их се неко данас? То што ми мислимо да је наше време неупоредиво горе од времена наших дедова и прадедова последица је само тога, што у њиховом времену нико није хтео да памти оне најгоре, а најгласније, какви и данас дижу највећу грају и подижу највише муља. Ниједно друштво никада није пало толико ниско, да није искрено волело и дивило се херојима, људима од части и поштења. Њих могу презрети и одбацити само они најгори, они које великани сваким својим поменом подсећају на властиту нискост и ништавност.

И док је сваки херој у историји доживео да се на њега бацају блатом они, који му нису ни до колена, нова покољења памтила су само ове прве, док су други нетрагом нестајали, само да би се појављивали увек у новом руху и под окриљем нових господара, али једнако ситни, бедни и безимени. Јер народ воли да памти оне који су се борили за оно за шта се вреди борити – за слободу, за правду, за истину. За разлику од војски и територија, за разлику од царстава земаљских и историјских империја, слобода, правда и истина су вечне, и ропством, неправдом и лажју им се нико никада није успео супротставити. А управо то је улога митова – јер они чувају ону вечну истину кудикамо боље од партикуларних, емпиријски проверљивих и контекстуално условљених „историјских истина“, којима се тако радо манипулише у наше време (и у сва времена). Митови се пробијају из помрчине историјског муља у коме тавори човечанство и осветљавају општечовечанске вредности и идеале. И то је оно што је Косово за нас. Косово је заветна реч, морални императив и национална идеја која нас подсећа да треба да будемо достојни Лазара, Милоша, Марка, али и Карађорђа, Синђелића, војводе Мишића и мајора Драгутиновића, пилота који су бранили југословенско и српско небо '41. и '99, и свих оних хиљада који су устајали, спремни да дају главе, не само у одбрану отаџбине и њених граница, него и у одбрану правде, истине и слободе, где год да су и како год да су оспорене и унижене. А уколико будемо имало налик на њих, нико нам, док смо живи, неће отети Косово.

Текст је објављен у најновијем броју часописа Књижевност, бр. 1 /2013.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер