Pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF, srpske vlasti su, posle petooktobarskog prevrata (2000), prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. 

 Bilo šta što omogućava učesnicima da zamene dolar kao legalno sredstvo plaćanja za kriptovalutu, koja nema nikakvu intrinsičnu vrednost niti prinos, koja je ekološki toksična, kojom se trguje u kiberprostoru, izvan uređenog sveta banaka i finansijskih plaćanja, jeste recept za prevaru

Privatizacija u zemljama bivše SFRJ nije dovela ni do kakvog ekonomskog prosperiteta. Izuzev Slovenije, nijedna republika nije dostigla nivo nacionalnog dohotka iz 1989. Međutim, Slovenija je taj nivo dostigla 2008. kad počinje svetska ekonomska kriza, i tada počinje pad nacionalnog dohotka i industrijske proizvodnje.

Agrokor je godinama slao finansijska sredstva Hrvatske i susednih zemalja ka Americi, a rusko ulaganje bi to izrabljivanje onemogućilo. Hrvatskoj je obećana sudbinska uloga u Intermarijumu da bi najurila ruskog ulagača i najvredniji kapital firmi zavisnih od Agrokora budzašto predala američkim zelenašima.

Nema misterije. Srbija se razvija sporo ili nikako zato što su investicije male, takoreći nikakve. 

Kompanija Al Rawafed za korišćenje 3.500 hektara državnih oranica uplatila je 109.000 evra za 2015. i 216.000 evra za 2016. godinu. Prema istraživanju Insajdera, to znači da je nakon sklapanja poslovno tehničke saradnje sa Al Rawafedom budžetski prihod od tog zemljišta, na godišnjem nivou, manji i do šest puta.

Mnogi su postavili pitanje: zašto ulagati baš u poljoprivredu? Jednostavno zato što je poljoprivredno zemljište najveće prirodno bogatstvo kojim raspolažemo i država mora da bude odgovorna za upravljanje ovim resursom. 

Niko u svetu nema problem sa državom kao ozbiljnim igračem u privredi, niti sa idejom da država bude vlasnik preduzeća. U Srbiji, na pomen takve ideje kreće salva napada u kojima se pominje uvek isti argument, da su državna preduzeća rak-rana srpske privrede. 

 Bez obzira na slatkorečivost domaćih i inostranih političara koji često gostuju u Srbiji, njihove reči u pogledu pristupanja Srbije EU imaju malu ili nikakvu obavezujuću snagu. Toliko je izlizano uveravanje o ‘evropskom putu’ ili ‘evropskoj perspektivi’ Srbije da su navedene reči odavno postale trula daska. 

Zamisao da ekonomska povezanost smanjuje sklonost ka ratovanju i povećava cenu oružanih sukoba ima određenu težinu, ali ne i neupitnu. Setimo se samo bivše Jugoslavije. Nacionalizam zna da igra mnogo značajniju ulogu od ekonomske cene i posledice rata. EU je imala snažan uticaj na stabilnost u Evropi, ali taj uticaj ne treba da se preuveličava. Monetarna integracija i predoziranost izbeglicama u EU ubrzano postaju podlogu za raznovrsne ekonomske i političke trzavice i otvorene sukobe