четвртак, 26. април 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Шта значи “просечна зарада” ако је већина нема?
Економска политика

Шта значи “просечна зарада” ако је већина нема?

PDF Штампа Ел. пошта
Маја Крек   
понедељак, 08. јануар 2018.

Откако су, услед рестаурације капитализма, друштвене неједнакости у Србији почеле рапидно да расту, нисмо имали прилику да их видимо у огољеним бројкама – деценијама нам се статистички показатељи економског (благо)стања сервирају у најштуријем виду, преко БДП-а и “просечне зараде”, који нам заправо не говоре ништа о начину на који су “друштвени производ” или зараде расподељене у целокупном становништву.

Злоупотреба статистике се у последње време захуктава и улази у домен менталне акробатике – најбољи пример тога је примена различитих методологија мерења (не)запослености и просечне зараде. Наиме, према Анкети о радној снази коју спроводи Републички завод за статистику (РЗС), уколико сте помажући члан у домаћинству, или радите један сат недељно посао плаћен у новцу или натури, или имате уговор о делу или уговор о обављању привремених и повремених послова, ви се више не убрајате у незапослене, иако не уживате права која би запослени по Закону о раду требало да уживају. Међутим, када треба да се израчуна “просечна зарада”, одједном се више не убрајате у запослене, већ се та категорија односи само на оне са уговором о раду – што из ове рачунице избацује управо оне са најмањим примањима, којима није гарантована ни минимална зарада. Већ су изражене сумње у поузданост података о просечној заради оних који раде за плату у формалном сектору, а које се тичу презаступљености у узорку предузећа чији запослени примају зараде веће од просека.1

Ако на тренутак занемаримо сам узорак на основу којег се израчунава, шта је још проблем са “просечном зарадом” коју нам политички врх стално презентује као најрелевантнији показатељ економског напретка? Она се израчунава као аритметичка средина зарада – збир свих зарада подељен бројем оних који зарађују. У друштвима са израженом неједнакошћу, изразито високе зараде неколицине јако искривљују слику о зарадама већине.2 Србија је према подацима Еуростата земља најекстремнијих неједнакости у Европи.

Неједнакости се у овом случају рачунају тако што се укупни приходи 20 одсто становништва на врху лествице (тзв. пети квинтил) упореде са приходима 20 одсто становништва на дну лествице (први квинтил). Као што видимо на графикону, са приходима петог квинтила који су чак 9,7 пута већи од прихода првог квинтила, неједнакости у Србији су готово три пута веће него у Словенији, Чешкој или Словачкој, земљама са којима смо до пре четврт века делили егалитарније економско уређење. Неједнакости су у Србији данас веће него у САД, где је овај квинтилни однос 8,3,3 а које можемо посматрати као пример земље дубоких, а за европске стандарде необично широко прихваћених4 неједнакости, са великим бројем бескућника и десетинама милиона здравствено неосигураних људи.

У статистици постоје и тзв. позиционе средње вредности – модус и медијана – које су у друштвима изражене економске неједнакости много бољи показатељи реалног стања од аритметичке средине. Модус или модални приход би био приход који се јавља најчешће. Медијана прихода би био приход човека на самој средини уређеног низа – половина људи има веће а половина мање приходе од тога. Наше државне институције не објављују податке о медијани зарада. На упит новинара листа Данас, РЗС је одговорио да услед начина прикупљања података “не располаже (се) подацима о појединачној заради сваког запосленог да би се могла рачунати медијана”.

Ипак, услед преузимања обавеза у склопу приступања ЕУ, међу којима је и методолошки уједначено праћење статистичких показатеља у свим земљама чланицама и земљама кандидаткињама за чланство, па и организовање редовног анкетног испитивања прихода и услова живота, сада податке о расподели укупних прихода у Србији можемо пронаћи на сајту Еуростата, и то за претходне четири године. И већ на први поглед је јасно зашто нико не жури да ширу јавност обавести о овим налазима.

Половина одраслог становништва Србије5 је 2016. године имала (укупне расположиве) приходе мање од 213 евра, а три четвртине6 су имале приходе мање од 312 евра. Осамдесет посто становништва је имало приходе мање од 344 евра, дакле приходе који су тридесетак евра мањи од “просечне зараде” за 2016. годину. Тек девети приходовни децил7 “пребацује” аритметичку средину зарада и достиже на свом врху читавих 444 евра. Дакле, само око 15 посто становништва има приходе једнаке или веће од званичне “просечне зараде”, а 10 посто има приходе веће од 444 евра.

Ако упоредимо месечне приходе са званичним зарадама у Србији, видимо да око 40 одсто становништва има приходе мање од минималне зараде, а следећих преко 40 одсто приходе мање од просечне зараде. Приходе мање од званичне минималне потрошачке корпе има чак 70 одсто становништва, док просечну потрошачку корпу може да приушти мање од 10 одсто становништва са највишим приходима. Треба нагласити дубоко узнемирујући карактер постојања две различите “потрошачке корпе”, које сведочи о односу државе према сиромашним грађанима као грађанима другог реда, који имају мање потребе од остатка друштва.

Да бисмо дошли до заиста високих прихода у Србији, било би потребно да располажемо подацима о приходима промила, хиљадитих делова становништва, што нажалост није доступно у постојећим изворима, па ни на Еуростату.

Приходи чувеног “једног процента” на врху (тзв. стотог перцентила) почињу већ од 914 евра, што и поред тога што су за већину грађана Србије незамислива примања, нису никакве вртоглаво високе цифре.8 Овај приход је заправо оно што би сваком становнику и становници Србије било потребно за достојанствен живот, како би могли себи да приуште оно што је пре тридесетак година било уобичајено макар у урбаним срединама у СФРЈ – да не брину о томе чиме ће купити храну и платити стан, да могу да отпутују на одмор, да се лече, школују децу, замене покварени фрижидер (или данас рачунар) без узимања кредита који ће годинама отплаћивати уз стезање каиша. Достојанствен живот је тренутно привилегија 1-3 процента становништва Србије.9

Ако посматрамо удео у укупним приходима, видимо да се током ове четири године кризе и “мера штедње” у Србији догодила редистрибуција прихода од најсиромашнијих ка најбогатијима. Знатан пад удела можемо уочити код најсиромашнијег, првог децила – са 1,4 одсто, удео им је опао на 0,9 одсто. Значајно се увећао само удео једног процента на врху лествице (стотог перцентила) – са 5,4 одсто на 6,9 одсто. Уочљиво је и повећавање јаза између стотог перцентила и перцентила који се налазе непосредно испод њега.

У европским оквирима, рачунајући земље обухваћене ЕУ-СИЛЦ истраживањем Еуростата, са медијаном прихода од око 213 евра налазимо се на самом дну. Нижу медијану прихода имају само становници Румуније (204 евра) и Македоније (177 евра). Од земаља које боље стоје од Србије, следеће по висини медијане прихода су Бугарска са 263 евра, Мађарска са око 397 евра, Литванија са 470 евра, Хрватска са 477 евра… Од оних који су у значајно бољем положају можемо издвојити Словенију са 1.027 евра, Немачку са 1.773 евра, и Швајцарску са 3.688 евра.

Занимљиво је упоредити приходе политичке елите Србије са приходима опште популације. Треба имати на уму да је политичка елита у истраживању Института за социолошка истраживања дефинисана преко заступљености у парламенту – испитивани су посланици републичког и покрајинског парламента. За разлику од претходних табела, овде су подаци о приходима дати по домаћинству. Видимо како са одмицањем процеса рестаурације капитализма, политичка елита по висини прихода постаје све концентрисанија унутар “једног процента” на врху, односно стотог приходовног перцентила. Извесно је да се више од четири петине политичке елите налази у горњих 10 посто становништва са највишим приходима. Имајући у виду да се често изражавају сумње у веродостојност пријављених прихода политичке елите, било које социолошко истраживање материјалног статуса ове елите може само потценити њихове реалне приходе.

Србија данас неодољиво личи на друштво какво је описивао Маркс пре читав век и по – дубоко подељено на експлоататоре и оне који имају тек за биолошку репродукцију или ни толико.

Литература

Брадаш, С. 2017. Статистика и достојанствен рад. Београд: Фондација Центар за демократију

Förster, M., M. Mira d’Ercole 2005. “Income Distribution and Poverty in OECD Countries in the Second Half of the 1990s”, OECD Social, Employment and Migration Working Papers, No. 22. Paris: OECD Publishing

Манић, Ж., Мирков, А. 2016. “Материјални положај политичке елите”, у Лазић, М. прир. Политичка елита у Србији у периоду консолидације капиталистичког поретка. Београд: ИСИ, Чигоја штампа

Ауторка је социолошкиња из Београда и чланица колектива Друштвеног центра Октобар.

(Пешчаник)

 1. Видети: Брадаш 2017: 9.

2. Аритметичка средина је иста ако имамо групу од 5 особа са платама од по 50 хиљада динара, и другу групу исте величине где две особе имају плату од 10 хиљада динара, две имају плату од 15 хиљада динара и једна особа има плату од 200 хиљада динара. У оба случаја просечна плата израчуната преко аритметичке средине је 50 хиљада динара.

3. Према подацима ОЕЦД-а за 2015. годину.

4. У истраживању рађеном 1999. САД су биле у врху ОЕЦД земаља по висини неједнакости, али је њихово становништво у односу на остале испитиване земље у најмањем проценту ове неједнакости доживљавало као “превелике”. Оно је такође у убедљиво најмањем проценту подржавало мере за смањење неједнакости. Видети Фöрстер, М., М. Мира д’Ерцоле 2005:11-12.

5. У табелама су приходи приказани по појединцу, тачније по “еквивалентној” одраслој особи. Сабрани су сви приходи домаћинства који су расположиви за трошење или штедњу и подељени пондерисаном вредношћу која узима у обзир бројност и старост чланова домаћинства. Ако узмемо као пример два домаћинства која имају једнак приход од нпр. 300 евра, при чему једно има два одрасла члана, а друго једног одраслог и дете, приход по члану првог домаћинства је 200 евра, а другог 230,8 евра.

6. Због преоптерећености текста табелама нисам изложила и табелу са подацима о приходима квартила, тј. становништва подељеног на четири дела у уређеном низу, али сви ови подаци се могу пронаћи на сајту Еуростата.

7. Децил је у овом случају десети део становништва које је поређано на лествици прихода од оних који имају најмање, до оних који имају највеће приходе.

8. Поређења ради, овај гранични приход на самом врху, између 99. и 100. процента становништва, и даље је преко 500 евра нижи од минималне зараде у Француској, Немачкој, Белгији или Холандији, а тек стотинак евра виши од минималне зараде у Словенији или Шпанији.

9. Занимљиво је да се ово поклапа и са субјективним доживљајем сиромаштва који пријављују чланови анкетираних домаћинстава. Упитани да ли могу да “саставе крај с крајем”, чланови 95,6 одсто домаћинстава одговарају са “веома тешко”, “тешко” или “са извесним тешкоћама”, док чланови тек 4,3 одсто домаћинстава укупно одговарају са “прилично лако”, “лако” и “веома лако”.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли верујете да ће се сазнати ко је убио Оливера Ивановића?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер