субота, 26. новембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Овоземаљски немири и сеобе Симеона Мироточивог
Политички живот

Овоземаљски немири и сеобе Симеона Мироточивог

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
среда, 09. фебруар 2022.

Из српског духовног наслеђа, од 1945. до 1990, потпуно изопштени Драгиша Васић је, у књизи „Карактер и менталитет једног поколења“, још 1919, одмах после Великог рата, писао да „једино Срби, као сељачки народ, никада никоме нису давали више него што заслужује, ни мање него што му је припадало“.

„Иако (српски народ) није дивинизирао ни цара Душана, ни Обилића, ни Карађорђа, његова захвалност није била ништа мања него што ју је дуговао кнезу Лазару, краљу Милану или Путнику. И Степа и Мишић нису његови полубогови нити идоли, али су његови очеви. Његови светитељи, то су просветитељи; то је Растко Немањић и његов отац, и Стеван Дечански, и сви други који су подизали школе, манастире и болнице... Он (српски народ) је дивинизирао (једино) Растка Немањића, оног узвишеног човека који се беше одрекао позитивне, примамљиве, пуне чари привилегије, да би стао пред несигурним, пред незахвалним, пред разочарењем и пред особитим напором; онога који је, пошто је жртвовао једно завидно место које му је обезбеђивало краљевски живот, пристао да се жртвује за све ради њихова добра. Тога човека који је у живот ступио не да завађа него да мири, он је уздигао на пиједестал божанства; тога пастир-Саву, чијем се снажном и великом духу, можда, једино има захвалити што се његова браћа, која беху укрстила властољубиве мачеве, измирише...“ – речи су човека који ће започети јавни живот као републиканац у Краљевини СХС, а окончати физички, незнано где и незнано како, повлачећи се, ка Италији и Аустрији, са трупама Југословенске краљевске војске у отаџбини, у пролеће 1945. године.

Ни криви ни дужни, после „Утиска недеље“ (30.1.2020), велики жупан Стефан Немања (Преподобни Симеон Мироточиви) и моја овоземаљска маленкост испадосмо колатерална штета управо у љутом политикантском мечу присталица дивинизације, обожења и обоготворења, на једној, и симпатизера дедивинизације, разобожења и разобоготворења, на другој страни.

Зицер им је – тим запенушанима - „Маринковом баром“ као прикладном месту за споменик Немањи, набацио Горан Марковић.

О томе и сам дрндам још од првог Врховниковог камен-темељца на том простору: Не треба да се руши „Београд на води“, али ни да руши железничка и аутобуска пре него се изграде нове! Рушитељи – стој! Градитељи (али, не дивље градње) – напред!

Тој се локацији, руку на срце, успротивио, у том тренутку, кандидат за кандидата дела опозиције за градоначелника стоног града, проф. Владета Јанковић. И казао да би „стару железничку станицу требало да вратимо тамо где је била – јер стручни људи кажу да је то могуће“, што би подразумевало измештање споменика великом жупану са тренутне локације. Успут је проф. Јанковић обећао и да ће, ако буде у прилици, његов тим да „старе зграде врати у функцију, а не да их руши“, а што се „Београда на води“ тиче: „Шта је – ту је: да га рушимо, нећемо!“

О томе и сам дрндам још од првог Врховниковог камен-темељца на том простору: Не треба да се руши „Београд на води“, али ни да руши железничка и аутобуска пре него се изграде нове! Рушитељи – стој! Градитељи (али, не дивље градње) – напред!

Због тога, за овај други став, изнет у емисији, нисам одолео да промптно не похвалим професора: „Ово је кључно обећање: нећемо рушити! До сада су делови опозиције ишли радикално: ако су нешто, под окриљем ноћи, фантоми рушили по Савамали, сад ћемо и ми све што је, у међувремену, изграђено, да срушимо и вратимо у претходно стање. То није добро обећање, то плаши грађане. Ово је дивна порука што сада чујем, први пут да чујем из тог дела опозиције, то је примерено некоме ко жели да се кандидује за градоначелника... Не рушити „Београд на води“, него одмах видети ко је власник тога, зашто је држава Србија власник само 30 одсто, зашто је зарада Србије од „Београда на води“, за све ове године, нула динара? То су питања за опозицију, а не рушење!„

Када је реч о првој професоровој идеји, да се споменик Немањи измести јер је – није најважније, али и зато што је - „руски кичаст“, моја теза је „ни Маринкова бара ни Борча“, већ: „Ја из других разлога мислим да би споменик могао да се премести. Ако је Немања оснивач српске државе, споменик није на примереном месту. Он се не види, он се не види са врха Немањине улице, он је у рупи, он је померен доле десно, ваљда да не заклања монументална врата зграде старе железничке станице која, такође, има историјску у културну вредност, то је здање старо близу 140 година. Тај споменик треба да добије на значају, да буде на доминантном месту, Маринкова бара је у рупи, али оближње насеље Медаковић је на узвишењу, шалим се. Споменик Стефану Немањи треба да буде тамо где је била престоница Рашке државе. На пример, код манастира Ђурђеви ступови, испод кога је село Дежева у коме су рођени Немањини синови и где су Немањићи једно време столовали. У Београду треба да буде, ако мене питате, споменик деспоту Стефану, родоначелнику средњовековног Београда, одакле је једно време и управљао српском деспотовином. Или споменици другим српским владарима који су Србијом владали из Београда. Зашто баш сваки споменик мора да буде у Београду? Друго, ако бисте споменик Немањи поставили у Рашкој земљи, то би значило да ће то, за век векова, остати неупитно српска земља. Ја сам против насилног уклањања споменика, као што сам био и против насилног постављања – ко је питао грађане када је споменик постављан испред старе железничке станице, па су грађани остали без станице и, до дана данашњег, двомилионски Београд нема железничку станицу.“

Који нормалан грађанин је против споменика Стефану Немањи? Ја мислим да је могао да буде и грандиознији. Али, са мојим скромним познавањем екстеријера, архитектуре, урбанизма, рекао бих да му тамо није место. Оно је рупа. Одакле се споменик види? Гледано одозго, од Немањине, са Славије, он се не види. Још тужније: он заклања једну предивну зграду која треба да буде музеј, зграду железничке станице

О томе сам, годинама пре овог „Утиска“, говорио у више наврата, па и 30. децембра 2021, у емисији „Без устручавања“, на зрењанинској КТВ. Казао сам тада: „Који нормалан грађанин је против споменика Стефану Немањи? Ја мислим да је могао да буде и грандиознији. Али, са мојим скромним познавањем екстеријера, архитектуре, урбанизма, рекао бих да му тамо није место. Оно је рупа. Одакле се споменик види? Гледано одозго, од Немањине, са Славије, он се не види. Још тужније: он заклања једну предивну зграду која треба да буде музеј, зграду железничке станице. Неко је рекао „стави га овде“. Зашто баш ту, ако већ треба да буде у Београду? Питање је и да ли треба да буде баш у Београду. Зашто не, на пример, тамо где је Стефан Немања заиста и столовао – у Расу, старом Расу? Не само Рас, недалеко одатле, код Сјенице је и Достиника. То су старе српске престонице. Тамо, на доминантном брду, да се види где је српска земља. А север Косова, на пример? Може и Београд, али претходно питајте струку где је примерено да тај споменик буде постављен. Али, реците и колико то, и објасните, зашто то толико кошта - немојте да стварате одијум грађана према споменику и личности Стефана Немање. То су питања и за опозицију, није питање треба ли нам тај споменик!“

(Да појасним, зашто одједном и Достиника: То је била најстарија позната српска престоница, из друге половине 10. века, седиште прве српске државе под Властимировићима. Помиње је и Константин Порфирогенит. Остаци утврђеног града су на узвишењу Клик, према Сјеничком пољу, код села Врсенице.)

Писао сам на ту тему и у августу 2020, у блогу под насловом “А зашто национални стадион не би био у Црној Трави?“. И питао: „Ако већ споменик Стефану Немањи није тамо где је била (и јесте) српска земља Немањића, у старом Расу или у престоним местима државе Немањића по Косову и Метохији, већ испред београдске железничке станице, зашто и национални стадион мора да буде у пољима (Пе-ка-беа или је, ипак, реч о приватном власништву?) између Јакова и Сурчина, а не негде на „пустој земљи“ југа и истока централне Србије?“ И подсетио на неке, олако одбачене, идеје, с почетка нашег обновљеног политичког вишестраначја: „Не бих да злослутим, али да је покојни Милошевић имао бар имало слуха и послушао многе политичаре (сетих се Парошког) и јавне личности које су, још 1990, предлагале трајно измештање дела министарстава и државних институција из Београда, на територију „од Хоргоша до Драгаша“, док се то још могло, данас би Србија друкчије преговарала са НАТО окупаторима о будућности 17 одсто своје територије...“

Наравно, цивилизовани народи – ни они ни њихове овоземаљске власти - не би смели да руше, ломе, секу и уништавају споменике. Тек, евентуално да их помере или изместе, као што је, не тако давно, гробница и биста Димитрија Туцовића, из круга на Славији, премештена, делом на Ново гробље, а делом у оближњи бетонски парк

Писао сам о томе и много пре тога (те године је, функцију „два у једном“, и председника Републике и председника партије, противуставно обнашао Борис Први Лепи), поводом кампање рахметли муфтије Зукорлића против прославе Савиндана у санџачким / рашким школама, у колумни под насловом „Свети Сава санџачка слава“ („Данас“, 24.1.2011). Те, поред осталог, написао: „Упоређујући три независна извора (само је један српски – Милош Црњански), дошао сам до најмањег заједничког садржиоца: Растко Немањић, син Стефана Немање, принц па монах, умро је 1235. године или тачно 154 године пре Косовске битке, када је дошло до првог великог српско-православног и турско-муслиманског историјског „неспоразума“. Свети Сава јесте био први српски архиепископ, али је једнако оставио трага и као просветитељ, државник, дипломата и помиритељ своје крвно завађене браће Стефана и Вукана. На концу, за живота Растковог, српска држава, са престоницом у Расу код данашњег Пазара, није ишла северније од планине Рудник, нити источније од Ниша, јужна линија била је између Липљана и Скадра, тадашњом Зетом до мора, и запaда нешто преко Дрине и Захумљем преко Неретве, до Дубровника и Стона...“

Наравно, цивилизовани народи – ни они ни њихове овоземаљске власти - не би смели да руше, ломе, секу и уништавају споменике. Тек, евентуално да их помере или изместе, као што је, не тако давно, гробница и биста Димитрија Туцовића, из круга на Славији, премештена, делом на Ново гробље, а делом у оближњи бетонски парк.

Епилог: проф. Јанковић, већ 31. јануара, сада већ као официјелни кандидат за градоначелника, гура моју (!) идеју о измештању споменика Стефану Немањи „у колевку српске државе, код Ђурђевих ступова, где би споменик ових димензија имао више смисла“. Но су га електронски, штампани и интернет вучићоиди додатно оптужили да хоће да сруши и Храм светог Саве, а мене, ето, разоткрили да сам „срамно напао председника Вучића, па одао своје намере “ и да сам „намирисао да би, склањањем Вучића са чела СНС-а, склонили Вучића и са власти“.

Па, кад је већ тако, хајде да мало одморим јавност од помињања члана 115 („неспојивост функција“) Устава Србије, но да видимо шта се, за ових недељу дана од моје последње колумне (Уместо „мерења противкандидата“ – повлачење Врховника са места председника СНС, 30.1.2022), исподешавало у смислу члана 6. и члана 97. тачка 17. Устава који прописују да „нико не може да врши државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима“. Па, ето, протекле седмице, Врховник је, кршењем чланова од 40 – 50 Закона о спречавању корупције (сукоб интереса), делом, још једном, доказао да, у пракси, ако се поштује закон, председник Републике не може да буде председник највеће владајуће партије. Јер, осим што је постао главни човек изборног штаба Српске напредне странке, он је већ у свој (изборни, партијски, пропагандни) спот „убацио“ и Новака Ђоковића кога је примио у функцији председника Републике. Зар ико сумња да ће, колико сутра, у следећем споту председника СНС, већ уснимљеног у функцији председника Србије на отварању ЗОИ у Кини, бити овековечен и Си Ђинпинг и ко зна ко још...?

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер