среда, 30. новембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > "Колективни Запад" - владавина оксиморонштине и двоструких стандарда
Политички живот

"Колективни Запад" - владавина оксиморонштине и двоструких стандарда

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
уторак, 22. новембар 2022.

"Одлучно одбацујемо и недвосмислено осуђујемо незакониту руску анексију украјинских региона. Намерним подривањем међународног поретка заснованог на правилима и очигледним кршењем основних права Украјине на независност, суверенитет и територијални интегритет, основних принципа садржаних у Повељи Уједињених нација (УН) и међународном праву, Русија доводи у опасност глобалну безбедности“, саопштио је недавно Европски савет који окупља шефове држава или влада 27 чланица Европске уније, од којих већина припадају и НАТО-у који је све то исто, 1999, учинио Србији и њеној покрајини Косову и Метохији!

"Путиново илегално отимање украјинске територије на основу лажних „референдума" и употребе силе је потпуно кршење међународног права. Русија и њени проксији су највећа претња миру и морају бити заустављени и даље санкционисани", недавно је просудила Вјоса Османи, председница Косова, исте оне територије која, после НАТО окупације тог дела Србије, никакав, па чак ни „лажни“ референдум није ни одржала, али им то није сметало да им Међународни суд правде проглашење независности од стране некакве „групе грађана“ уважи као скоро легално! 

Рецимо, како то отимање дела Србије (од стране НАТО окупатора) без референдума може да, по међународном праву, буде правно ваљано, а мењање граница референдумом да буде „кршење“? Кршење чега?

Само из ове две изјаве се, на прву лопту, апропо Косова и Метохије намеће најмање пет-шест оксиморона који, као последица НАТО пропагандне „производње сагласности“ постају стереотипи „колективног Запада“ (КЗ).

Рецимо, како то отимање дела Србије (од стране НАТО окупатора) без референдума може да, по међународном праву, буде правно ваљано, а мењање граница референдумом да буде „кршење“? Кршење чега? Друго (кад већ помињеш право), како можеш да тумачиш међународно право ако представљаш структуру која је у колизији са њим, као што то чини Османи? Треће, стални Хашки трибунал уопште није одлучивао о (не)легалности косовске сецесије, јер у „саветодавном мишљењу“ ни речју није потврђено "право косовских Албанаца на једнострано отцепљење од Србије", већ је Суд  изричито навео да се „питањем државности Косова неће бавити“.

Пето, тај суд је потврдио да декларацију о косовској независности нису донеле институције које су деловале под окриљем уставног оквира УНМИК-а, односно правног режима Резолуције 1244, што значи да су илегалне, јер нису у домену општег међународног права. Шесто, не може агресија НАТО на Србију, илегална, без одлуке Савета безбедности, као резултат, са становитша међународног права, резултовати настанком нове државе „Република Косово“...

Али, пошто је, као посебна врста антитезе или парадокса, оксиморон, буквално преведено, „оштроумна будалаштина“, односно стилска „фигура мисли“ која описује ирационална стања и у којој, као што говоре књишки примери, „мртвац“ може да буде „жив“, „будала – мудра“, а „хуља  света“, хајде да се позабавимо још неким примерима актуелне оксиморонштине у међународном праву и међународним односима, са последицама за све нас овде и одавде. На Западном Балкану. Ух, још један оксиморон који нам је наметнуо КЗ, само да се не би помињала часна имена бивше Југославије и Албаније.

Идемо даље: Званична Анкара је саопштила да – додуше, уз ограду да „подржава решење базирано на миру који се може постићи преговорима“ – одбацује одлуку Русије да анектира регије у Украјини Доњецк, Луганск, Херсон и Запорожје, уз подсећање да, ето, „није признала ни руску анексију Крима на нелегитимном референдуму 2014. године“, јер све то „представља кршење упостављених принципа међународног права“? Све то уз „снажну подршку територијалном интегритету, независности и суверенитету Украјине у свакој прилици“...

И то би било принципијелно да, рецимо, сам (ондашњи премијер) Ердоган, у октобру 2013, усред немањићког Призрена, у друштву албанског премијера Раме и (ондашњег) косовског премијера Тачија, није ускликнуо „Турска је Косово и Косово је Турска“. И да та земља није још 18. фебруара 2008. (већ сутрадан након илегалног проглашења независности) признала „Републику Косово“. И да, рецимо, садашњи турски председник није, претпрошлог лета, покренуо нову међународну кампању за даље признавање Косова. А то турско лицемерје има предисторију која траје од јула 1974, када је војска Републике Турске извршила инвазију на Кипар и, практично, анектирала трећину тог острва, проглашавајући на том простору „Турску Републику Северни Кипар“ коју признаје једино Република Турска.

Успут, Европска унија (ЕУ) је - и то је нови пример лицемерства колективног ЕУ и НАТО запада - целовити Кипар примила у ЕУ, иако је претходно прокламовала правило да нити једна земља са „нерешеним територијалним питањима“ не може да буде примљена у чланство ЕУ! И још један доказ контра заједничкој тези српског Врховника и КЗ-а да је задржавање “статуса кво“ боље од било каквог пребрзог сечења преко пања, заправо, „позив на рат“: Турска агресија на Кипар окончала се поделом острва тзв. зеленом линијом, тј. тампон зоном под контролом УН и од тада тамо – влада скоро педесетогодишњи мир.

И још један доказ контра заједничкој тези српског Врховника и КЗ-а да је задржавање “статуса кво“ боље од било каквог пребрзог сечења преко пања, заправо, „позив на рат“: Турска агресија на Кипар окончала се поделом острва тзв. зеленом линијом, тј. тампон зоном под контролом УН и од тада тамо – влада скоро педесетогодишњи мир

Немачка амбасадорка у Србији Анке Конрад, позивајући Београд да уведе санкције Русији, негира да ова земља има двоструке стандарде према суверенитету Украјине и Србије, јер„овде говоримо о потпуно две различите ситуације". По њеном мишљењу, за разлику од „Русије која масовно крши Повељу УН“, на Косову је „ситуација 1998. и 1999. била потпуно другачија, јер се тамо развијала ужасна хуманитарна катастрофа уз масовно кршење људских права, па је НАТО операција била једини преостали пут".

На питање како од Србије може да се тражи да се одрекне Косова, а да је територијални интегритет  Украјине светиња, слична објашњења типа „једноставно, ми сматрамо другачије и то је то“, без потребе макар да покуша да образложи било каквим аргументом зашто „не види аналогију између две ситуације", има и њен амерички колега у Београду Кристофер Хил: „„Ми не сматрамо да је ситуација на Косову, која је настала пре 23 године, у било којој мери слична оружаној агресији и копненој инвазији Русије, циљаним нападима на стамбене зграде у којима живе цивили, ми не видимо аналогију између две ситуације."

Чак и за појмове западне оксиморонштине трагикомично је, на пример, како су ЕУ и НАТО „протумачили“ резултате референдума 2018. у (тадашњој) Бившој Југословенској Републици Македонији, као „велику победу демократије“ и легалну и легитимну одлуку македонских грађана!? Наиме, на референдум који је директно одлучивао о идентитету те државе, изашло је тек нешто мало више од трећине грађана (36.79 одсто!), од којих се 91,37 одсто изјаснило „за“. Референдумско питање је гласило: „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО, са прихватањем  споразума између Републике Македоније и Републике Грчке?“. Дакле, упркос скоро па плебицитарном македонском „не“, Македонија се, по грчком диктату, прекрстила у Северну Македонију, па још постала и чланицом НАТО-а, приде!?

КЗ је „заборавио“ и предисторију сукоба који је управо он најдиректније потпиривао – актуелног руско-украјинског рата. Наиме, 17. марта 1991, одржан је референдум о будућности Совјетског Савеза. Питање је било: „Сматрате ли неопходним очување СССР као обновљене федерације равноправних суверених република у којој ће бити у потпуности загарантована права и слободе појединца било које националности?“ Референдум су опструирале комунистичке власти совјетских република Литванија, Летонија, Естонија, Јерменија, Грузија (осим, тада већ отцепљених Абхазије и Јужне Осетије) и Молдавија (осим Придњестровља које се од Молдавије „одвојило“ годину раније и решило да „остане у СССР“). Сума сумарум: Излазност на референдуму у том већем делу СССР, била је 80 одсто, а у тих девет највећих република више од 80 процената изашлих било је за очување Совјетског Савеза! Таква плебисцитарна подршка грађана СССР није поколебала Запад у његовој накани да разбије ту државу...

Та релативизација народне воље малих народа и држава од стране КЗ, као да је отелотворена пракса „принципа довољног разлога“ немачког филозофа, математичара и физичар Готфрида Вилхелма Лајбница (1646-1716). Према коме се ни једна чињеница не може сматрати правом, ни једна поставка истинитом, уколико довољан број разлога не говори у прилог томе – а не у прилог нечег сасвим другог. Банализујмо ствар до краја: све што постоји мора имати довољан разлог зашто постоји, али има и случајева да ти разлози постоје, али нам није познато да постоје, но, свеједно – ако јачи каже да постоје (а „право“ и је увек на страни јачег), онда постоје, и – шлус!

Но, вратимо се догађајима на простору екс-Југославије. У Босни и Херцеговини је, 1. марта 1992, противно ондашњем Уставу (југословенске) Социјалистичке Републике БиХ, један конститутивни (уставотворан) народ прегласан, а КЗ је резултате тог референдума уважио као легитимне и легалне, и пожурио са међународним признањем БиХ, пре њеног унутрашњег преуређења у новоствореним условима! Некадашњи хрватски члан Председништва БиХ Крешимир Зубак (иначе, правник) својевремено је признао чињеницу да су се Бошњаци и Хрвати изјаснили на референдуму да прихватају БиХ као државу равноправних народа, а пошто су Срби, готово акламативно, бојкотовали тај референдум о независности БиХ, они су прихватањем Дејтонског мировног споразума, „полазећи од свог права на самоодређење, прихватили БиХ као своју државу, искључиво онакву каква је устројена у Дејтону“.

Конкретно, БиХ је, према Уставу из 1974, већ у члану 1, била дефинисана као: „Социјалистичка демократска држава и социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба и Хрвата, припадника других народа и народности који у њој живе, заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи и на суверености и равноправности народа БиХ и припадника других народа и народности који у њој живе. Социјалистичка Република БиХ је у саставу СФРЈ.“

Из чега је произилазило да Муслимани, Срби и Хрвати унутар БиХ имају суверен и једнакоправан статус. Тако је, чак и Хрватска заједница (па, Република) Херцег-Босна, која ће бити „угашена“ вашингтонским  муслиманско-хрватским споразумом из 1993, основана, крајем 1991, на темељу члана 275 Устава те СР БиХ и обухватала 30 БХ-општина са апсолутном или релативном хрватском већином.

Анекс 4 Општег  мировног споразума из Дејтона који је, заправо, Устав БиХ, у преамбули се изричито позива на Мeђународни пакт о грађанским и политичким правима, у коме пише да „сваки народ има право на самоопредељење

Анекс 4 Општег  мировног споразума из Дејтона који је, заправо, Устав БиХ, у преамбули се изричито позива на Мeђународни пакт о грађанским и политичким правима, у коме пише да „сваки народ има право на самоопредељење“. Дакле, по том акту међународног права, народи БиХ имају право да одлучују о свом политичком положају, о друштвеном, економском, културном и другом развитку, што подразумева и да ти народи имају инструменте да могу да остваре та своја права.

Упркос томе, дволични КЗ данас заговара „дух, а не слово  Дејтонског споразума“. Што на делу значи да западни протектори БиХ желе силом да претворе у некакву криптограђанску државу, уз образложење да једино таква може „напред, ка цивилизованом свету“, иако се и само седиште ЕУ и НАТО налази управо у престоници једне конституално дубоко националне (фламанско-валонске, француско-холандско-немачке) конфедерације. Све на трагу некаквих покушаја стварања вештачке босанске нације, увођења јединственог „свебосанског (наместо српског и хрватског) језика“, и осталих симбола „босанске“ посебности у односу на Хрвате и Србе из БиХ, који датирају од уласка Аустро-Угарске у БиХ, осамдесетих година 19. века. Та врста „свебосанске грађанизације“ иде дотле да се, рецимо, „Повеља Кулина бана“, најстарији сачувани дипломатски документ писан ћирилицом на народном језику из Босне, из 1188, подастире као некакав акт ексклузивног, идентитетског националног бошњаштва, иако годину дана раније римски папа у писму дубровачком бискупу помиње нешто сасвим друго: „regnum Servilie, quod est Bosna“ (српска краљевина која је Босна).

Упркос томе, дволични КЗ данас заговара „дух, а не слово  Дејтонског споразума“. Што на делу значи да западни протектори БиХ желе силом да претворе у некакву криптограђанску државу, уз образложење да једино таква може „напред, ка цивилизованом свету“, иако се и само седиште ЕУ и НАТО налази управо у престоници једне конституално дубоко националне (фламанско-валонске, француско-холандско-немачке) конфедерације

Било како било, принцип конститутивности три народа је, макар у уставноправном смислу, преживео (и никада се није изгубио у темељним актима БиХ, од времена АВНОЈ-а и ЗАВНОБИХ-а, преко социјалистичких устава, до Анекса 4 Дејтонског споразума)  јер је био једини гарант опстанка те „мале Југославије“. Симптоматично је, међутим, да су најгласнији противници оваквог принципа, осим локалних „грађаниста“ (оних који су били против грађанске Југославије, у којој су Срби били најбројнији народ!), управо лицемерни представници КЗ-а.

Докле је ишла та лицемерна бахатост КЗ-а говори и податак да је Србија, која је већ била под међународним санкцијама, била натерана од КЗ-а да, мазохистички, 1993, и сама уведе санкције својим сународницима с леве обале Дрине! Једино тиме се може разумети логика ових који притискају Србију да санкционишу Русе: Ако сте, пре 30 година, могли да уводите санкције против самих себе, зашто то не бисте могли да урадите и, ипак, далекој Русији?!

А те 1992. експлодирала је западна оксиморонштина: Напре је, 30. маја 1992. године, СБ УН увео економске, а онда и тоталне, санкције тадашњој, само месец дана раније (27. априла) проглашеној, Савезној Републици Југославији. Разлог је био наводно мешање СРЈ у грађански рат у БиХ, који је почео 7. априла 1992, управо на дан када су ЕУ, па САД, признале независност БиХ која је проглашена противно вољи једног од три конститутивна народа!? Званично, повод за санкције била је оцена да није испоштована Резолуција 752, којом је тражено повлачење ЈНА са простора БиХ, иако је званични Београд тврдио да се, упркос нападима “Зелених беретки“ и „територијалаца“ БиХ на ЈНА у повлачењу (случајеви: масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву и масакр над „Тузланском колоном“), већ 19. маја ниједан војник са територије СРЈ није налазио на простору БиХ. Непосредан повод био је масакр цивила у реду за хлеб у улици Васе Мискина, у центру Сарајева, који се догодио 27. маја, за шта су, тада, оптужени Срби из БиХ.

А разлог за српско-српску блокаду на Дрини, 1993, било је одбијање Скупштине Републике Српске да прихвати тзв. Венс-Овенов мировни план за БиХ, који није предвиђао територијални континуитет 10 националних кантона у којима би живели припадници три конститутивна народа. Упркос притисцима самог Милошевића, па чак и грчког премијера Мицотакиса, посланици су тај план одбацили, а њихова одлука је потом потврђена и на народном референдуму. Цинични британски лорд Дејвид  Овен је тада, хвалећи Милошевићеву кооперативност, рекао да су „Срби пред тешким избором, јер ће морати да делују против сопствене браће у Босни“...

Иако тадашњи премијер Србије Никола Шаиновић данас тврди да је „одлука Београда била једина могућа после одлуке на Палама и да су санкције биле уведене само за руководство Републике Српске“, српско-српске санкције само су погодовале ратним профитерима с обе стране Дрине. Да то нису биле само козметичке санкције као „представа за Запад“, више пута се, извештавајући као новинар, са прелаза Мали Зворник, Лозница и Сремска Рача, уверио и аутор овог текста: Врло често су неки „правоверни“ гранични полицајци и цариници Србије, својим сународницима с оне стране Дрине, просипали сваку флашу горива или јестивог уља више, иако су се чак и западни војни посматрачи окретали да би пропустили ове несрећнике да пређу с „вишком“ намирница.

Гласноговорници западне оксиморонштине у Београду, а много их је и у самом врху власти, говоре о руском лицемерју а пропо компарирања анексије Крима и „суи генерис“ случаја Косово. О чему се ради?

Гласноговорници западне оксиморонштине у Београду, а много их је и у самом врху власти, говоре о руском лицемерју а пропо компарирања анексије Крима и „суи генерис“ случаја Косово. О чему се ради? Москва је правдајући одлуку о припајању Крима и још четири области Украјине, тврдила да су тамошњи референдуми организовани уз стриктно поштовање принципа и норми међународног права, па је тако народ Донбаса и јужне Украјине „искористио своје легитимно право на самоопредељење“ у складу са Повељом УН, Међународним пактом о људским правима из 1966, Хелсиншким завршним актом КЕБС-а из 1975, али и мишљењем Међународног суда о Косову из 2010. којим је посредно сугерисано да једнострано проглашење независности једног дела државе не крши правила међународног права. Овај последњи случај, Руси истичу као пример лицемерја КЗ-а, јер на Косову, ето, није одржан чак ни референдум, а готово цео НАТО запад је пожурио да му призна независност.

На исту тему, пре осам година је, поводом  руског референдума о анексији Крима, тадашњи амерички председник Барак Обама изрекао апсолутну неистину како је „Косово напустило Србију пошто је организован референдум који није био ван оквира међународног права, већ уз пажљиву сарадњу са УН и косовским суседима“, док се, наводно, „ништа слично томе није десило на Криму“. Обама је био, али сасвим селективно , у праву: Демократски савез Косова покојног Ибрахима Ругове, збиља је организовао некакав албански референдум  о независности Косова, тј. независности и од, тада још постојеће, СФРЈ и од Србије, који су српске власти прогласиле илегалним.  Али, није то било после НАТО окупације 15 одсто територије Србије (читај: Косова и Метохије), 1999, већ од 26. до 30. септембра 1991. године.

С обзиром да је Дејтонски споразум који је зауставио крвави грађански рат у БиХ и поставио на ноге БиХ као државну заједницу три конститутивна народа и два ентитета, у којој, за 27 година мира, није забележен нити један (!) озбиљан међунационални инцидент, питање од милион долара је зашто амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил који је, иначе, био део Холбруковог тима који је конструисао тај споразум, некакав сличан компромис у коме нема ни апсолутних победника ни тоталних губитника не предложи и за будућност Косова и Метохије!?  Већ, уместо тога, Приштина и њени амерички и немачки ментори, скачу као опарени на помињање „Заједнице српских општина“ (ЗСО), наводно се плашећи „баука“ Републике Српске...? Што иде тако далеко да „спец. изасланик Владе Немачке за Западни Балкан“ Мануел Сарацин, теши своје „косовске пријатеље“ и прети да „стварање нове Републике Српске неће бити прихваћено, јер то никоме није у интересу“! А зашто се ЗСО не сме претворити у „бабарогу“ каква је Република Српска, одговара сам „објективни“ Сарацин: „Зато што то већина народа Косова, ниједан косовски политичар неће то прихватити!“ А шта Србија на то има да каже – нема везе.

Премного је таквих примера бахатог извргавања руглу међународног права.Та дволичност КЗ-а када је реч о грађанским и националним правима, државном суверенитету, одокативном процењивању онога што јесте, а што није легално и легитимно

Премного је таквих примера бахатог извргавања руглу међународног права.Та дволичност КЗ-а када је реч о грађанским и националним правима, државном суверенитету, одокативном процењивању онога што јесте, а што није легално и легитимно – најверодостојније одражава реплика милицајца Гаврила Милентијевића (глуми га Бранислав Лечић) из филма „Три карте за Холивуд“, која као да открива шта тај КЗ мисли о Србији: „Никакав сте ви народ! Нама не треба овакав народ! Направићемо ми други, бољи народ!...“

А онај помињани Лајбницов „довољан разлог“, у изведби КЗ-а, пре би се могао читати као Беконов (Френсис, 1561-1526, филозоф и државник) „савет судијама да увек дају предност државном разлогу у односу на право“!

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 21.11.2022)

 
Пошаљите коментар

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер