среда, 01. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Да ли ће Вучић вратити странку Томиславу Николићу - Главу дајем, ал’ странку не дајем
Политички живот

Да ли ће Вучић вратити странку Томиславу Николићу - Главу дајем, ал’ странку не дајем

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
недеља, 01. јануар 2023.

На Изборној скупштини Српске напредне странке (у загради, мало „б“ – бољшевика) Томислав Николић је поново изабран за председника ове партије, чиме отпочиње његов други мандат, пошто је, да подсетимо, Његова екс-Екселенција већ био шеф СНС од њеног оснивања 2008, па све до 2012, када су напредњаци, са њим на челу, дошли на власт.

Ако оваква вест, можда већ до Нове године, осване на насловним странама свих вучићоида – неће то бити никакво изненађење за најмање два милиона и 200 хиљада Срб(ијанац)а који чврсто и искрено верују да садашњи и бивши председник Републике, односно бивши и тренутни (ваљда, још?) председник СНС, држе јавно дату реч.

Уистину, реч коју је грађанима, у име председничког кандидата Николића, између два круга избора у мају 2012, дао његов менаџер кампање Вучић, да ће се, ако победи, Николић, онако како и налаже члан 115 Устава Србије, повући са места шефа странке (слоган који је Вучић смислио за Николића: „Председник свих грађана, а не партије!“) – Николић је и одржао. Његова екс-Екселенција се, већ у рану јесен, повукао са (јавне) функције председника СНС, па чак и изашао из те странке, а готову, увелико владајућу, СНС, добровољно, без борбе, изручио у руке изборном губитнику са избора за градоначелника Београда, Вучићу.

Кад је оно, у пролеће 2017, Вучић са места самозваног Канцелара изабран за председника Републике (после чега се самоунапредио у чин Врховника), он је, такође, обећао да ће „поштовати Устав“ и „колико сутра“ напустити страначку функцију.

Може ли све то да, заиста, на уставан, законит и, према шест милиона грађана Србије који нису чланови СНС, непристрасан начин ради и државом „председникује“ неко ко је, једновремено, и председник Републике који, по члану 115 Устава, „не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност“, а по члану 111 „изражава државно јединство Републике Србије“? Тешко, јер он, по члану 40. Статута СНС, иако председник свих грађана Србије – „представља, заступа и руководи (само једном) странком“!

У међувремену је то, у току свог минулог петогодишњег мандата, обећавао и орочавао још „округло“ 20 пута. Последњи пут, у мају, „за после формирања владе“, што би падало, отприлике, најкасније, до краја текуће године.

Али, има ту још једно „али“, што девојци срећу квари: Кад је оно, за трку (за други председнички мандат) приправни Николић, у фебруару 2017, уз мало „завртања руку“ (и подоста обећаних синекура), ипак прихватио да се „повуче у корист Вучића“, није пропустио да нагласи и то да је од Вучића тражио да, уколико овај буде изабран за председника државе, Николићу препусти место председника Владе и врати му, у исправном стању, странку и место лидера, сада већ СНС (б), у којој су Вучићеви напредњачки „бољшевици“, тројанским лукавством, увелико надгорњали Николићеве„мењшевике“.

Остало је урбана легенда.

Па, кад ће, дакле, ако неће сад?!

Ево, све му се наместило: Владин предлог буџета за следећу годину управо је усвојен, кабинет Врховникове Тајнице тако је зацементиран и, макар на годину дана, ушушкан са свих страна, да Врховник може да одахне…

И летимичан увид у Статут Српске напредне странке, наводи на невероватан закључак да та странка, заправо, већ две и по године, по једном, а годину дана, по другом тумачењу, заправо и – нема председника!

У члану 40. Статута пише да мандат председника странке траје четири године, али у пракси, други мандат Врховника на месту шефа СНС потрајао је, ево већ, шест и по година, тј. 30 месеци је у статутарном „прекорачењу“.

Наиме, он је, од 2012. један пун председнички мандат обрнуо до маја 2016, када је (тада је већ био и Канцелар), реизабран на још четири године, са „роком трајања“ до свибња 2020!

Према члану 43, председнику СНС „функција престаје истеком мандата“, што се, јелте, по слову партијског статута, догодило крајем маја 2020. године. У истом члану пише и да председник СНС може да буде поново биран на ту функцију, додуше, не и колико пута узастопно, пошто је већ потрошио два четворогодишња мандата.

Статут предвиђа и могућност да председнику странке функција може да престане и пре истека времена на које је биран - оставком, престанком чланства у странци или опозивањем од стране Скупштине. Све те могућности Врховник је успешно „ескивирао“ од пролећа 2017, када је први пут биран за председника Републике. Све противно Уставу и закону, јер када уђете у члан 45. Статута СНС који набраја надлежности партијског председника, свакоме ко уме да чита свих 30 слова, очевидно је да су те надлежности страначког председника у жестоком сукобу са низом чланова (између 40 и 50) Закона о спречавању корупције и обављањем функције шефа државе.

Да побројимо само неке: председник странке, рецимо, предлаже Главном одбору изборни програм и одлуку о учешћу странке на изборима на свим нивоима; спроводи политику (само те) странке; именује чланове (страначког) Изборног штаба; даје сагласност на формирање коалиција на локалном нивоу; утврђује критеријуме за утврђивање листе страначких кандидата за одборнике и посланике; предлаже партијску изборну листу за избор народних посланика итд. итд. Укратко: председник СНС (који је, од 2017, и председник Републике Србије) „газдује“ унутарстраначким животом једне политичке странке која за себе тврди да има чак 750.000 чланова.

Зашто о овоме ћуте „уставобранитељи“ кад наш Врховник, баш зато што и сам крши чланове 111. и 115. Устава земље на чијем је челу, не сме, рецимо, да се, током они отужних разговора о будућности Косова и Метохије, позове на тај исти Устав у коме пише да је КиМ део Србије!?

Може ли све то да, заиста, на уставан, законит и, према шест милиона грађана Србије који нису чланови СНС, непристрасан начин ради и државом „председникује“ неко ко је, једновремено, и председник Републике који, по члану 115 Устава, „не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност“, а по члану 111 „изражава државно јединство Републике Србије“? Тешко, јер он, по члану 40. Статута СНС, иако председник свих грађана Србије – „представља, заступа и руководи (само једном) странком“!

Статут СНС, међутим, не прописује како се председник странке може и практично померити са места страначког шефа, ако му је мандат истекао још пре две и по године! У међувремену, врх СНС није свог председника (?) формално „превео“ ни у в.д. стање.

Јер, последња је изборна скупштина одржана пре годину дана, на њој је бирано и ново руководство, али - не и председник СНС!

Парадоксално је да овакво противуставно стање као да никоме не смета. Хајде и да разумем зашто су моју маленкост, „у најбољој вери“ и намери, Борис Тадић, на једној, и Милош Јовановић, на другој страни, јавно упозоравали да не умем да читам Устав (члан 115: „Председник Републике не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност.“) и да ништа не разумем... Јер, како написа Слободан Антонић: „Такви смо какви јесмо - с компрадорском елитом колонијалних колабораната и народом који је мање-више корумпиран конформизмом и малограђанским (материјалним) аспирацијама“.

Али, зашто о овоме ћуте „уставобранитељи“ кад наш Врховник, баш зато што и сам крши чланове 111. и 115. Устава земље на чијем је челу, не сме, рецимо, да се, током они отужних разговора о будућности Косова и Метохије, позове на тај исти Устав у коме пише да је КиМ део Србије!?

Шта више, уочи конституисања овог сазива Народне скупштине, група руководилаца СНС, на челу са новоизабраним председником парламента, у агресивној пропагандној кампањи позивала је председника Републике да настави да крши Устав и да се – ни у ком случају не повлачи са места председника СНС (б)?

Да би ова врста напредњачког егзибиционизма у инаћењу за највишим правним актима земље којом владају могла да закорачи у другу, још опаснију фазу лудила, видело се прошлог месеца, када је нишка СПС-активисткиња (и инфлуенсерка са, наводно, 110.000 пратилаца) Ана Гроздановић предложила да се сваки негативан (она рече: „лош“) коментар о лику и делу председника Србије Александра Вучића кажњава затвором! Ова социјалисткиња, широј јавности позната по тврдњама да су „само хришћани правили катодне и радио цеви“ и да „народ треба да се радује јер ће само у једној секунди велика светлост с неба да се појави, због које ће људи помислити да је у току нуклеарни рат“ – сматра, иначе, да нашем председнику „неки докони плански црпу енергију у тренутку када су велике одлуке пред њим“!

Да ли нас то, колико сутра, води као „реактивирању“ древног закона о заштити величанства или, нама ближем, закону о заштити имена, дела и лика Јосипа Броза Тита, пошто је, пре само неколико месеци, овде избачен и некакав пробни балон о „доживотној функцији“?

Проф. Коста Чавошки је, још 1993, критикујући ондашњу конструктивну, удворичку и „опозицију без душе“, приписао академику Љубомиру Тадићу да се, бранећи Слободана Милошевића од увреда у Скупштини, латио не класичног већ Тиберијевог тумачења древног закона о увреди величанства. Тадић старији је, наиме, у неком интервјуу подсетио да је још у старом праву сматрано да је величанство симбол једне државе и националне заједнице, те је заштита краља или председника те заједнице од клевета и увреда, заправо, заштита симбола нације: „Онај који бескрупулозно вређа тај симбол, њему до нације није стало, њему није ни до чега стало, он прави преступ, злочин, а за то се одговара.“

У историји Римског царства и права, Тиберије је, подсећања ради, забележен као први принцепс који није само спречавао своје противнике да му чине зло, већ их је најстроже кажњавао уколико су о њему зло говорили, па је ради тога увео ново тумачење и примену закона о увреди величанства (lex maiestatis). Тај закон, под сличним именом, постојао је још од доба Закона дванаест таблица, „али је“ – по Тацитовом („Историје“) казивању – „био уперен против другачијих преступа: ако би ко издајом нашкодио војсци, побунама народу, неодговорним вођењем државних послова угледу римског народа“. Дакле, предмет оптужбе била су дела, али речи нису кажњаване.

Ако је већ верни редов Вулин повукао ногу и властитим примером показао и доказао како се поштује Устав, можда сличан сценарио расплета „кваке 115“ буде примењен и у случају Врховника српског и целе Србије

Тиберије је, међутим, под плаштом овог закона почео да прогони писце критичких и погрдних списа и анонимних песама које су се шириле од уста до уста на рачун његове окрутности, надмености и неслоге између њега и мајке. Убрзо се усталила и пракса санкционисања сваког неистомишљеника и политичког противника као најопаснијег непријатеља државе. Потказивање се ширило као пошаст јер је било подстицано одговарајућим наградама, па су се чак и сенатори утркивали у потказивању и оптуживању најниже врсте; оптужен је могао бити било ко, а предмет оптужбе били су чак и догађаји које је увелико већ прекривала прашина.

Све је то навело Тацита да срочи чувену изреку да што је више покварености у држави, то има више закона (coruptissima res publica, plurimae leges). Од тада потиче и институција брисање из сећања (damnatio memoriae) која је представљала „прецртавање“ имена одређеног лица са свих јавних натписа и споменика и из анала.

У том смислу, ваља подсетити да је и у оној „великој Југославији“, 1977, три године пре Титове смрти, усвојен Закон о употреби грба, заставе и химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и о употреби лика и имена председника Републике Јосипа Броза Тита. Он је, у члану 3, наглашавао да се „лик и име Председника Републике не смеју се употребити на начин којим се нарушавају углед и достојанство личности Председника Републике“. Такође је било прописано да се „предмет са ликом Председника Републике, не сме употребљавати ако је оштећен или је својим изгледом неподобан за употребу“, као и да се „кад се јавно излаже или приказује заједно са предметима који садрже ликове других личности, предмет са ликом Председника Републике ставља на почасно место“.

Још тада, за Титовог живота, постојала је и, према члану 28, могућност да се, уз претходно одобрење Савезног извршног већа, „име Председника Републике може употребити као службени назив за место, насеље, улицу, трг или организацију“.

Након Титове смрти формиран је Одбор за заштиту његовог имена и дела, а у септембру 1984. донет је и нови Закон о заштити лика и дела Ј. Б. Тита.

Него, ако садашњи Врховник неће да следи „губитнички“ случај Његове екс-Екселенције који је, часно и одговорно, испоштовао члан 115. Устава из 2006, а не би волео ни да га упоређују са Борисом Првим Лепим који је, од 2006, као председник Републике, одбијао да се повуче са места председника Демократске странке – могао би да се поведе за примером Слободана Милошевића који се, после првих вишестраначких избора на којима је, у децембру 1990, биран за председника Србије, повукао са места шефа СПС-а.

Наиме, и у том Уставу, из септембра 1990, је, у члану 86, став 8, писало: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.“

Главни одбор СПС је зато, у марту 1991, одлучио да функцију председника обавља Извршни одбор, уз образложење да „председник Републике не може обављати другу политичку функцију, али ће он, као оснивач СПС и њен најутицајнији члан, и даље деловати у СПС-у“.

Потом је (привремено), 24. маја 1991, за председника СПС изабран Борисав Јовић и он ће ту потрајати до 24. октобра 1992. Аутор овог текста је тада, као новинар који је секторски „покривао“ Народну скупштину и СПС, пратио и једну од последњих Јовићевих страначких прес конференција, на којој је председник СПС личио на „Алису у земљи чуда“ у земљи Србији под санкцијама, и подсећао на данашњу „премијерку“ која не зна колико дана може да се преживи са просечном платом.

Тек, уочи превремених парламентарних избора, крајем 1992, Јовић је експресно макнут из партијске председничке фотеље, а Милошевић је поново засео у њу, јер је процењено да једино он доноси сигурну победу странци.

Пошто је тиме поново настала уставна неспојивост функције председника државе и шефа странке, прибегло се, „уставној софистици српских социјалиста“, како је операцију „замрзавања“ Милошевићеве председничке позиције у СПС-у назвао Коста Чавошки („Зло власти“, Катена мунди, 2021).

Наиме, Милошевић је опет изабран за шефа партије, али је ту своју другу јавну политичку функцију, једноставно, „замрзнуо“, ма шта то значило?! Те чаробне формуле, промптно се, тада, досетио и вечни Милорад Вучелић који је, на питање како може једновремено да буде и генерални директор РТС и члан Извршног одбора СПС, одговорио да је његова партијска функција „замрзнута“, као и председникова!

А да не пада ивер далеко од кладе, доказ је и бивши уредник Вучелићевог „Печата“; бивши комесар за КиМ, министар рада, социјале и борачких питања, па одбране и заштите, нетом и попечитељ унутрашњих дела, а новоинсталирани директор БИА који је, дан пре намештења на чело тајне службе, поднео (бар тако пишу Вучелићеве „Новости“) оставку на место председника Покрета социјалиста и „замрзао чланство“ у тој странци.

Ако је већ верни редов Вулин повукао ногу и властитим примером показао и доказао како се поштује Устав, можда сличан сценарио расплета „кваке 115“ буде примењен и у случају Врховника српског и целе Србије.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 8.12.2022)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер