Студенти 3.0, људи од угледа и ванредни избори

Тек што помислимо да после гледања Информер ТВ ништа не може да нам нас шокира, зачујемо:

Сви студенти који су наступали у медијима... ниво њихове елоквенције, разумевања ствари, чак разумевања политичких и друштвених процеса је знатно виши или ако не, на истом нивоу као ниво разумевања свих нас других, без обзира на то да ли радимо на Универзитету или не радимо на Универзитету. Тако да ја мислим, ако бисте ме питали да ли бих дао ову државу у руке студентима, који су у распону од 18,19, па до 25,26,27 година… да, бих, одмах. дао бих одмах државу на управљање студентима... Државни послови нису нешто са чиме су се људи родили... и у овој Влади имате људе који су први пут сели у министарске фотеље и они уче у ходу... а млади много брже уче него старији и у том смислу је много сувислије поставити младог човека од двадесет пет година на неко одговорно место него неког старијег човека од шездесет пет година ако ће сести први пут...“

Тако се сада са ентузијазмом брани теза да изборни услови нису важни и да је довољно да „студенти који брзо уче“, то су ваљда Студенти 3.0, формирају изборну листу, која ће засигурно, је л’ да, и на непоштеним изборима власт са лакоћом да променe

Ове речи не би заслуживале велику пажњу и коментар да их у Инсајдер интервјуу није изговорио неко ко је научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду и доцент на Факултету за медије и комуникације, Филип Балуновић. Уз њега, још један број професора је изнео такав или сличан став, дакле, није ни први, ни последњи који, доследно недоследан, током шест месеци износи трећи став, супротан оним претходним. Најпре се поздравља одустајање студената од првобитно подржане идеје ширења притиска на власт протестима, у циљу испуњења захтева који се односе на утврђивање одговорности за корупцијом проузроковану новосадску трагедију, затим се поздравља одустајање од нове идеје и захтева да се формира техничка, једна од могућих форми прелазне владе, која би имала превасходни задатак да обезбеди услове за слободне, фер и поштене изборе. Ставови се брзо мењају, а да се политичке околности нису промениле, али се зато увек бране са једнаком сигурношћу у њихову исправност. Тако се сада са ентузијазмом брани теза да изборни услови нису важни и да је довољно да „студенти који брзо уче“, то су ваљда Студенти 3.0, формирају изборну листу, која ће засигурно, је л’ да, и на непоштеним изборима власт са лакоћом да променe и да, како каже Балуновић, буду постављени у министарске фотеље студентске владе студенти од двадесет пет година (то су ваљда мало окаснели апсолвенти 3.0).

Наравно, прво питање које се поставља јесте зашто се Балуновић и oни који деле његово мишљење, као свесни, принципијелни и одговорни људи не повуку и своја места на факултетима, институтима и сл. не препусте некоме од тих бројних студената за које тврде да им је „ниво елоквенције, разумевања ствари, чак разумевања политичких и друштвених процеса знатно виши или ако не, на истом нивоу као ниво разумевања свих нас дугих, без обзира на то да ли радимо на Универзитету“, па дакле и њиховог нивоа?

Познати су многи примери свргавања власти, пада режима до којих су довели претежно млади људи, међу њима и студенти, иницирајући и учествујући у побунама и револуцијама, али није ми остало у памћењу да је студентима “предата држава на управљање”, како ето неки предлажу

Друго, да ли су икада у историји студенти преузели вођење било које државе? Ако јесу и ако је то било успешно, зашто да не применимо тај успешан рецепт? Познати су многи примери свргавања власти, пада режима до којих су довели претежно млади људи, међу њима и студенти, иницирајући и учествујући у побунама и револуцијама, али није ми остало у памћењу да је студентима “предата држава на управљање”, како ето неки предлажу. Уплашен проверих и испоставило се да ме и поред поодмаклих година памћење није издало.

Само дан после Балуновићевог разговора на Инсајдер ТВ појавио се непотписан, неформалан документ који кола међу студентима, као предлог за усвајање на факултетским пленумима. Од претходног, потпуно несувислог, разликује се и предлаже се да студенти: „покрену легитимну и легалну смену власти на ванредним парламентарним изборима”, „да свим политичким актерима пруже шансу да се покажу одговорним и да у овом изборном процесу, на парламентарним изборима, не учествују, те да се цело друштво консолидује иза једине могуће опције за победу, а то је студентска листа“, те да „...на листи не буду активни студенти, већ људи од угледа у јавности (!?), препознати у својим професијама (!?)“... и најзад да „...ако наша листа буде имала скупштинску већину, од њих ћемо захтевати да формирају владу која би имала временски ограничен мандат на 16-18 месеци, за време ког би имала задатак да очисти бирачке спискове, обезбеди слободу медија и поштовање закона, да поштује препоруке ODIHR-a и самим тим обезбеди услове за прве слободне изборе у Републици Србији где би сви политички актери могли да се кандидују и грађанима представе своје програме“.

Интересантно. Поново нешто необично - да се прелазна влада формира после победе на парламентарним изборима.

Државна политика коју би да воде они који на власт претендују, јер не говоримо овде о привременој, прелазној, договорима и компромисом изабраној влади, већ о влади са пуним Уставом утврђеним дужностима и овлашћењима, мора да буде представљена бирачком телу које ће се на изборима опредељивати за различите политичке програме

Међутим, најважније је да се уочава чињеница која просто боде очи: ниједан од ових необичних, различитих предлога ниједном речју не говори о томе да они који су намерни да смене неспорно ауторитарни, корумпирани и са сваког аспекта штеточински режим и верују да то могу сами, морају да на изборе изађу са целовитим и јасним политичким програмом. Без тога, нудила би се грађанима, бирачима „куповина мачке у џаку“, под паролом да не може бити горе, што би ваљда значило исто што и биће боље. Као да нас искуство ничему није научило. Како таквог програма нема ни у траговима, предлагачи стратегије да се„младим и лепим“ који брзо уче или пак „људи од угледа“ преда држава на управљање морали би макар да га предложе, изложе у основном цртама. Јер, не ради се о прелазној, привременој, на кратак рок ограниченој влади, већ влади у пуном капацитету. Није ваљда довољно рећи: „ево на листи су студенти и професори, пумпај!”. Професори Универзитета, јеееее!!!. И Ђуро Мацут и Дејан Вук Станковић су професори, као што су и Марко Атлагић, Славица Ђукић Дејановић, повампирена Зорана Михајловић, Александар Мартиновић, – додуше доцент… ко све не, мало ли је дивних примера. А студенти су, зар не, и Милош Павловић и други ћаци из Удружења „Студенти 2.0“.

Државна политика коју би да воде они који на власт претендују, јер не говоримо овде о привременој, прелазној, договорима и компромисом изабраној влади, већ о влади са пуним Уставом утврђеним дужностима и овлашћењима, мора да буде представљена бирачком телу које ће се на изборима опредељивати за различите политичке програме. Дакле, уместо да се прави ражањ док је зец у шуми, а истовремено одустајањем од борбе за поштене изборе зецу даје шанса да умакне, уместо празне приче о младом годишту, универзитетском звању и „угледу“, неопходно је да свака, па и „студентско-професорска листа“ или „листа угледних људи“ прецизира своју изборну понуду: идеолошки оквир владе, националну политику очувања идентитета и демографске обнове, сва питања односа Србије према ЕУ, САД, Кини, Русији и државама региона... питање Косова и Метохоје, став према питању рударења,посебно јадарита... дакле, свеукупне спољне, одбрамбене, економске, здравствене, културне, образовне, научне, социјалне политике.

Било би поштено да сви политички амбициозни, који гурају студенте у експерименте ризичне само по њих и нас који им се дивимо, оснују, региструју политичку странку или покрет, формирају њене органе, представе челнике и свој програм, а потом учествују на изборима, поштеним или непоштеним, по њиховој вољи и памети

Неопходно је, сем уколико се не жели још једна изборна фарса, којој води фарсично политиканско удварање студентима и тиме уништава све оно што су својом огромном енергијом, поштењем и жртвом до сада постигли, одшкринувши врата слободе и демократије.

Било би поштено да сви политички амбициозни, који гурају студенте у експерименте ризичне само по њих и нас који им се дивимо, оснују, региструју политичку странку или покрет, формирају њене органе, представе челнике и свој програм, а потом учествују на изборима, поштеним или непоштеним, по њиховој вољи и памети. Да се јасно зна каква је мачка у њиховом џаку. Иако ме је стварност у неколико наврата демантовала и даље сам уверен да се поштена политика награђује. Уверен сам да је поред неопходних поштених избора, да би се друштвена и политичка криза трајно решила неопходно да и изборна понуда буде поштена. Наравно да нема нормалног човека који не жели „да нам буде боље“, али од појединаца до различитих друштвених група разлике интереса су веома крупне, па тиме и оцене потребне садржине флоскуле „да живимо боље“.

Флоскуле не би смеле да буду изборни програм било ког поштеног учесника на изборима, не би смело да буде двосмислености и лажних обећања. Не би смело, али може… поново, као још једно оснаживање заблуде да је политика неминовно прљава, овог пута од стране оних који у политику улазе због тога што се, као, гаде политике. Па онда у нову кризу, поделе и напетости и докле тако?

Најзад, да не заборавимо најважније:

„ Демократија и нациja – ДА! Демократија или нација – НЕ!