среда, 17. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Ово и оно време, ови и "они" протести, онај и овај председник - али исход ће бити сличан
Политички живот

Ово и оно време, ови и "они" протести, онај и овај председник - али исход ће бити сличан

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
недеља, 31. децембар 2023.

„Сматрам да су изборни спорови у вези са делом локалних избора, поготово у Београду, нанели велике штете нашој земљи и на унутрашњем и на међународном плану и да је крајње време да се проблем пресече и то управо у највишим институцијама наше републике – Влади и Народној скупштини. Зато Вам предлажем да у складу са својим уставним овлашћењем Влада Републике Србије поднесе на усвајање Народној скупштини предлог посебног закона којим ће бити проглашени за коначне резултати дела локалних избора у Србији, према налазу мисије ОЕБС. Желим да нагласим да државни интерес унапређења односа наше земље са ОЕБС-ом и међународном заједницом у целини далеко превазилази значај било ког броја одборничких места у неколико градова. У чврстом уверењу да је овај предлог усмерен на решење, којим ће извршна и законодавна власт на прагамтичан начин, поштујући правни поредак наше земље, разрешити насталу кризу.“ – написао је председник Републике Србије у писму председнику Владе Републике Србије.

Али, не после 13 дана опозиционо-грађанско-студентских протеста 2023, већ након 88 дана грађанских и 117 дана студентских протеста 1996/97. године.

И, да: онај председник који је писао се звао Слободан Милошевић, а протести су били због изборне крађе на локалним изборима, а овај данас се не зове тако, а повод актуелних протеста су (само?) озбиљне изборне нерегуларности и индиције да је било изборне крађе.

Зато сам јуче, на питање Зорана Остојића и Милорада Комракова, старих новинарских „вукова“ из оних кокузних деведесетих година прошлога века, које је, свако на свој начин, обележио овај двојац - личе ли ми ови догађаји на оне од пре 27 година, поентирао (ТВ Танјуг, 30.12.2023) стандардно вучићевски: Мало личе, а мало више не личе, али би коначни епилог могао баш да заличи.

Неколико сати потом, разрешавајући недоумицу хоће ли или неће бити понављања или поништавања локалних београдских избора, Врховник Србије и васцелог српства поентирао је још „убитачније“: „Могуће да ће бити нових избора, а могуће и да неће!“

Неколико сати потом, разрешавајући недоумицу хоће ли или неће бити понављања или поништавања локалних београдских избора, Врховник Србије и васцелог српства поентирао је још „убитачније“: „Могуће да ће бити нових избора, а могуће и да неће!“

Из чега испада да обојица – Врховник и моја маленкост – заправо, типујемо да би, након целе шараде, машкараде и спектакла за широке народне масе, излаз из ћорсокака могао да буде оно што је Он успут провукао тек као четврти од укупно шест приоритета: „Под четири, да наставимо да имплементирамо препоруке ОДИХР / ОЕБС”...

Ономад нам је пресуду изручио „Брзи Гонзалес“, како смо, по цртаном јунаку из нашег детињства, тада из милоште звали изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса. Милошевићу је преостало само да нађе најелегантнији модус операнди који би га најмање заболео или понизио. Назвао га је лекс специјалис.

Сличност између данашњих и ондашњих политичких и грађанских гибања је и у томе што су и 1996, осим локалних, истога дана одржани и савезни парламентарни избори на којима је Социјалистичка партија Србије убедљиво победила, али је Милошевић, уместо да „накриви шешир“ и остане на признању губитка двадесетак општина и градова, као што је у први мах и учинио, подлегао притисцима сопственог окружења, ушао у додатну изборну крађу, због чега је, после тромесечних шетњи и интервенције ОЕБС-а, изгубио 40 локалних самопурава, али и нешто много важније –  статус регионалног лидера и „гаранта мира и стабилности на Балкану“ којим га је Запад великодушно частио након потписивања Дејтонског споразума! Само годину касније, они који су га до тада тетошили, отвориће му и Косово, за које је Милошевић наивно поверовао да је решено арбитражом Бадинтерове комисије о условима раздруживања СФРЈ на само шест (никакво независно Косово није било у оптицају) независних држава.

Био је то и незаустављиви почетак краја његовог режима. Сличну грешку Милошевић ће, тада већ из функције председника СР Југославије, начинити и на изборима у септембру 2000. године, када је, уместо да одмах призна пораз на изборима за не тако битну функцију председника СРЈ и посвети се својој партији која је водила извршну власт и у Србији и на нивоу СРЈ (а тада је на изборима добила могућност да формира и нову владу СРЈ, заједно са партијом Момира Булатовића), одбијањем да призна пораз, ископао себи рупу

Био је то и незаустављиви почетак краја његовог режима. Сличну грешку Милошевић ће, тада већ из функције председника СР Југославије, начинити и на изборима у септембру 2000. године, када је, уместо да одмах призна пораз на изборима за не тако битну функцију председника СРЈ и посвети се својој партији која је водила извршну власт и у Србији и на нивоу СРЈ (а тада је на изборима добила могућност да формира и нову владу СРЈ, заједно са партијом Момира Булатовића), одбијањем да призна пораз, ископао себи рупу. Уследило је осипање дворске свите, олигархије, али и војне и полицијске компоненте око њега, па му се чак и странка која је имала апсолутну власт „самораспустила“ и прихватила формирање привремене владе на нивоу Србије, па онда, после три месеца, пристала и на ванредне републичке изборе на којима је почишћена...

.      .     .

Ево, из прве руке, моје личне хронике „сироте мале“ изборне крађе на локалу из 1996. године.

Још 17. новембра 1996, увече, када су пристигли резултати другог круга (на локалу је важио већински изорни систем) локалних избора, Зоран Ђинђић је изрекао реченицу која се, и буквално, може применити и на последње изборе од 17. децембра 2023: „На савезном нивоу победила је телевизијска Србија, а на локалном народ Србије. У будућности ћемо видети која је Србија јача.“

Протести су кренули из Ниша да би се, као систем концентричних кругова, проширили на целу Србију.

Протести су кренули из Ниша да би се, као систем концентричних кругова, проширили на целу Србију

Био сам тада заменик главног и одговорног уредника и уредник политичке рубрике дневног листа „Блиц“ који је почео да излази 16. септембра и за само два и по месеца се катапултирао до невероватног дневног тиража од близу 300.000 примерака!

Већ 19. новембра смо, у току ноћи, штампали чак три ванредна београдска издања новина са додатком у коме су били најновији резултати локалних избора по Србији, а укупан тираж тога дана је био 190.000!

Неовлашћено, супротно уређивачкој концепцији „Блица“, правим диверзију (главни уредник Манојло Вукотић, додуше, није ме спречио, мада је имао начина) и повећавам број политичких страна у новинама са две на чак – шест!

Три дана касније – устали су студенти.

Први општински суд у Београду, 24. новембра, поништава 33 одборничка мандата опозиционе коалиције „Заједно“ у Скупштини Београда. Из „Заједно“ поручују: „Трећег (поновљеног) круга неће бити!“, а широм Србије отпочињу сваковечерњи грађански протести.

Почињу страховити притисци режима на редакцију и власнике „Блица“, у том тренутку најтиражнијег, најчитанијег и најутицајнијег листа у земљи.

За Радио Б92, 26. новембра, дајем изјаву да је државна штампарија „Борба“ одбила да нам штампа сутрашњи број у тиражу од 240.000 примерака и пренела политичко наређење „одозго“ да нас смеју штампати у само 80.000.

У колумни под насловом „Процедура“ (Блиц, 25.11.1996), пишем, између осталог:

„Кафка је смислио «Процес», Ћопић написао «Пролом»; онај несрећни читалац «Политике» прекјуче је за неке – далеко било – предложио «Прогон»; а све то помало, па још и више ова наша народна, федерална и републичка, власт, успела је да обједини у само једну, али чаробну реч – «процедура»!... Од 17. новембра, а нарочито од синоћ, «процедура» је спасоносна формула помоћу које непознати «алхемичар» (нажалост, не онај књижевни, Куељов) пораз претвара у победу по једначини: оно што је било није било, то што пише у ствари не пише и, на концу, све је релативно, од броја гласова до одлука изборних комисија, од врсте гласачких листића до законских рокова, од правне снаге оверених записника до мишљења надлежних судова...“

За Радио Б92, 26. новембра, дајем изјаву да је државна штампарија „Борба“ одбила да нам штампа сутрашњи број у тиражу од 240.000 примерака и пренела политичко наређење „одозго“ да нас смеју штампати у само 80.000.

У првом издању „Блица“ за 28. новембар, један од власника листа, Аустријанац Петер Келбел, уцењен од власти да ће му уништити инвестицију, потписује самокритички уводник у коме се одриче свега онога (рачунајући и саму редакцију) што је овај дневни лист, у невероватно кратком року, издигло у лидера југословенске штампе! У том тексту који је писан у Дирекцији ЈУЛ-а, а испод кога је Келбел ставио потпис, пише, између осталог, да он „не жели да подстиче улично насиље“, да „народ нису само они који вичу, него управо она већина која ћути“, да су студенти који протестују стадо које неко предводи итд.

Као заменик глодура подносим неопозиву оставку и са групом од 42 уредника и новинара се ограђујем од садржине тог издања новина. Те вечери, иако нико од нас није био члан Демократске странке, зове нас Зоран Ђинђић и предлаже да направимо новине које ће надоместити „одумирање Блица“. Каже да има регистровано име „Демократија“, а све остало је на нама

Као заменик глодура подносим неопозиву оставку и са групом од 42 уредника и новинара се ограђујем од садржине тог издања новина. Те вечери, иако нико од нас није био члан Демократске странке, зове нас Зоран Ђинђић и предлаже да направимо новине које ће надоместити „одумирање Блица“. Каже да има регистровано име „Демократија“, а све остало је на нама.

Већ 29. новембра изашао је - у тиражу од 100.000 који је до поднева разграбљен - први број дневног листа „Демократија“. Тих дана скандира се и „АВ – АВ“ (полицији) и „На јајаре – јајима“. Зато у заглавље „Демократије“, осим ограде „Ово није Блиц“, стављам и латинско „Аб ово“ (од почетка; из јајета).

Председник Скупштине Србије Драган Томић, заплашен догађајима на улици, отказује, за 2. децембар заказану, седницу парламента уз образложење да се „врши дезинфекција, дезинсекција и дератизација свих просторија објекта и уклањање отпадних вода и других отпадних материја“ у скупштинском здању у Улици краља Милана. Симболике ради, тек, ту је данас седиште Републичке изборне комисије.

У колумни „Милошевић на потезу“ (Демократија, 7.12.1996) пишем:

„Србија последњих дана шета на танкој жици између класичне диктатуре и тоталне демократије.

Режим је, први пут после 9. марта 1991. и Видовданског сабора 1992, озбиљно уздрман. А његову позицију тим више отежава чињеница да опозиција, и иначе склона уличним хепенинзима (овај пут не само београдска) – тражи само оно што је на изборима добила!

Бахатост којом су Милошевићеви чауши, најпре признали пораз, а потом безобзирно покушали да отму локалну власт, изгледа да ће им се обити о главу. Данас, или нешто касније, али свакако не дугорочно – руше се темељи Милошевићеве куле од карата. Због тога паника у врху СПС, тачније ЈУЛ-а, те чудне превратничке организације која већ две године влада у име легално изабране власти.

Бахатост којом су Милошевићеви чауши, најпре признали пораз, а потом безобзирно покушали да отму локалну власт, изгледа да ће им се обити о главу. Данас, или нешто касније, али свакако не дугорочно – руше се темељи Милошевићеве куле од карата. Због тога паника у врху СПС, тачније ЈУЛ-а, те чудне превратничке организације која већ две године влада у име легално изабране власти

Све је било спремно за употребу силе, а онда се од‌једном нешто преломило.

Не у режиму или око њега, већ је свет поменуо тезу по којој је Милошевић, са српске стране, искључиви гарант мировног споразума. Председнику Србије међународна заједница очигледно више не допушта да, у замену за поштовање Дејтона, у сопственој земљи и њеној блиској околини чини шта хоће.

Само и једино тако се може схватити фантастичан обрт у ставу самог режима према ономе што се збива у Београду, Нишу, Крагујевцу, Пироту, Краљеву, Новом Саду... Опозицији се сада нуди нагодба, флеке су јуче вадили разни Милановићи, новине које су од процене о «4.000 хулигана» стигле до ванредних издања о демонстрацијама, или несрећне судије локалних судова; сутра ће се можда студентима извињавати и сам министар Соколовић...

Милошевић је човек који, преко ноћи, још једном може да обрне пун круг. Но, питање је не би ли то значило и његов дефинитиван крај. С обзиром на његову изузетну политичку вештину, пре ће бити да ће председник омекшати. Сад је он на потезу.“

Два дана уочи контрамитинга, када је режим позвао своје симпатизере да, на Теразијама, испред хотела „Москва“, ударе на своју браћу и пријатеље из опозиције, у колумни „Ушће“ (Демократија, 22.12.1996), писао сам, поред осталог:

Тамо где се спајају две реке суочиће се, можда већ у уторак (надајмо се, само очи у очи) две Србије. Она што је пре седам година била на Газиместану и на Ушћу, па пре пет година опет на Ушћу и која још верује оном који тврди: да је ујединио Србију; да је сачувао мир и слободу српском народу; да неће дозволити туђину да управља Србијом; да једино он ову земљу може повести у XXI век

„Тамо где се спајају две реке суочиће се, можда већ у уторак (надајмо се, само очи у очи) две Србије. Она што је пре седам година била на Газиместану и на Ушћу, па пре пет година опет на Ушћу и која још верује оном који тврди: да је ујединио Србију; да је сачувао мир и слободу српском народу; да неће дозволити туђину да управља Србијом; да једино он ову земљу може повести у XXI век.

Насупрот њој је иста она, мало проређена Србија са Теразија 91, политички шаролика, са само једном везивном тачком – захтевом за променама. Та Србија сумња: да је бенигни тумор косовски одавно прешао у малигну фазу; да више од милион Срба не само да није сачувало слободу и мир, већ је изгубило и голи живот и земљу са оне стране Дрине, а овамо добило бескућништво, апатридство, углавном понижење; да је председник Србије више од две године не «конструктивни и одлучни фактор мира на Балкану», већ обичан, па још и уцењени вазал; да ова земља, под овом и оваквом влашћу, од XXI века може очекивати само нове тензије, продубљивање сиромаштва и демо-диктатуру...“

У коментару „Демонстрација“ (Демократија, 27.12.1996) сам записао:

„Ова власт јуче је закорачила у последњу фазу комунистичке утопије која, ако се сећате класика марксизма, подразумева одумирање, то јест самоукидање државе.

То подсецање гране на којој седи, режим је учинио дефинитивним претварањем полиције у страначку гарду. Српски полицајци – ни криви ни дужни, јер им је тако објашњено – у уторак су изашли на београдске улице да чувају оне што су «за Србију», а јуче је требало да бране лопове из београдске леве коалиције који, упркос катастрофалном поразу, не желе да предају власт у престоници.

Шта ли је имала за циљ демонстрација полицијске силе, уз трагикомично образложење да се жели обезбедити «нормално функционисање саобраћаја»? Испипавање пулса опозиције, утеривање страха колебљивцима, добро зезање неког бахатог команданта... или, далеко било, порука грађанима да је ова власт вечна, независно од народне воље?...

А изгледа да против такве монструозне идеје ни Председник лично нема ништа против, дапаче.

Или Председник – баш ми лепо звучи – није обавештен да Београђани нису гласали за мангупе у његовим редовима.

Ако данас ОЕБС саопшти оно за шта нам није био потребан ОЕБС – режиму преостају две могућности: Да се повинује или да закорачи у диктатуру. Ваљда на том полу већ подељене Србије има још разума

Тужно је било бити српски полицајац, понижавајуће провинцијалац пре три дана у Београду, а опасно у уторак и четвртак бити Београђанин у сопственом граду.

Ако данас ОЕБС саопшти оно за шта нам није био потребан ОЕБС – режиму преостају две могућности: Да се повинује или да закорачи у диктатуру. Ваљда на том полу већ подељене Србије има још разума...!“

А у тексту „Фењер“ (Демократија, 5.1.1997) исписао сам:

„Није легалном и легитимном председнику Србије до живота на Дедињу под туђинском, макар и легално изабраном влашћу. Уместо да се запути јединим излазом из лавиринта који му је, случајно или не, оставила комисија ОЕБС у својој оцени избора за Скупштину Београда, Слободан Милошевић је своме народу и међународној заједници супроставио већ излизане «аргументе» у лику разних Милутиновића, Јовановића и осталих мудрослова јадне српске дипломатије.

Милошевићев мост према светлу тиме је сасвим порушен. Испред је зид, иза бездно, лево (или десно) несташна Црна Гора, а десно (или лево) Србија која верује гласачким кутијама.

Данашња Србија, а престоница нарочито, подсећају на Београд током друге владавине кнеза Михаила. На оном месту које данас опозиција назива Тргом слободе, испред Народног позоришта, беше Стамбол капија која је шанцем до Дунава и Саве делила «град» од «вароши», то јест Турке од Срба у стоном месту вазалне кнежевине. Тај дуализам власти и трпљење једних поред других потрајао је, знате већ, до убиства на Чукур чесми...

Онима који мисле да је метафора прејака, ево још неколико детаља из тог периода: Срби су «град» (део према Калемегдану) узимали корак по корак, а један од првих помака било је инсталирање обавезних српских фењера испред турских механа...

Неко је у врху ове власти изгубио главу и срља из грешке у грешку, инатећи се, изгледа, и са сопственим одразом у огледалу. Милошевић је, пре месец и по, можда могао спасити Паланку, Лапово, чак и Ниш, уз мало мудрости могао је турити врућ кромпир опозицији у Београду. Милошевић је, после изборног лоповлука којег су починили људи у његовим дресовима, сад у позицији да спасава само свој политички фењер.

Епилог: кнез Михаило је испратио Турке часно и чесно, све са њиховим барјацима, са калемегданске тврђаве; додуше касније, али пао је и Ниш.“

.         .       .

Милошевић је свој, али већ слабо светлећи, фењер пронашао тек 4. фебруара 1997. године. За њега, али и све нас најбоље би било да је ту одлуку донео 17. новембра 1996, као што би и за актуелног Врховника било најбоље да је то учинио још јуче, али је боље да то учини и данас, него да чека чак сутра. Ако ништа друго, могао је бар нешто да научи од својих партнера Орбана и Ердоана који су, у напону свог личног рејтинга, признавали изборне поразе на локалу и мирно препуштали власт својим политичким противницима у Будимпешти, односно Истанбулу и Анкари.

Милошевић је свој, али већ слабо светлећи, фењер пронашао тек 4. фебруара 1997. године. За њега, али и све нас најбоље би било да је ту одлуку донео 17. новембра 1996, као што би и за актуелног Врховника било најбоље да је то учинио још јуче, али је боље да то учини и данас, него да чека чак сутра. 

Уместо тога, наш председник Републике, председник свих грађана који „одражава државно јединство“, у сутон старе године, појавио се у седишту Српске напредне странке , наводно у функцији њеног обичног члана, док су му „леђа чували“ председник и двоје потпредседника (иначе, председница Владе и министри оба попечитељства силе!), као и шеф Извршног одбора те партије – ликујући и сеирећи што је та партијска листа, освојила 70 одсто гласова Рипњу, у изборној трци у којој је једина и учествовала, и од свега направио мултивизијски спектакл, директно преношен на Јавној ТВ кући и свим националним ТВ фрреквенцијама.

Што би рекао Ги Дебор („Друштво спектакла“): „Ако сваки Кинез мора да научи оно што је рекао Мао, и тако постане Мао, то је зато што не може да буде ништа друго. Тамо где је на власти концентрисани спектакл, на власти је и полиција...“

Чиме се „сама власт утеловљује као псеудозвезда; то јест, звезда конзумеризма изабрана због псеудовласти“, али и супремације привидног и диригованог над стварним животом.

Па, какав ли би то тек сада, после свега овога, могао да буде извештај европосматрача, када је чак и за оне изборе из 2020, које је највећи део опозиције бојкотовао, Европска комисија дала „дијагнозу“ да је „господин Вучић, злоупотребљавајући функцију председника Републике, намицао гласове својој странци“?!

Опозиција је, максимализујући своје захтеве и на понављање / поништавање републичких парламентарних и свих локалних избора, заправо понудила излазну стратегију и за себе и за Врховника, односно пут ка компромису: поновимо београдске изборе, па да купимо међусобни „мир“ макар на шест месеци.

Опозиција је, максимализујући своје захтеве и на понављање / поништавање републичких парламентарних и свих локалних избора, заправо понудила излазну стратегију и за себе и за Врховника, односно пут ка компромису: поновимо београдске изборе, па да купимо међусобни „мир“ макар на шест месеци

Врховник је, пак, узвратио најавом конституисања новог сазива Народне скупштине већ за половину јануара, што опозицији скраћује маневарски простор у коме би требало да надвлада једна од две „школе мишљења“: да ли преузети и верификовати посланичке мандате, па из парламента, евентуално, деловати можда чак и опструкцијом рада или опструисати конституисање Скупштине, пошто би верификација могла да се чита и као легитимисање ових и оваквих избора и изборних резултата? Иако за ову другу опцију има законског утемељења, јер, према Закону о Народној скупштини, ако трећина посланика не преузме мандате, парламент није конституисан – тешко да би опозиција могла да добије једну такву неравноправну правну битку.

Али, га и још једном подсетити да је његова, владајућа коалиција изгубила и прошлогодишње и нетом одржане изборе у Београду: опозиција је 2022. освојила 70.000 гласова више, а и на овим је оних који су гласали против власти, прелиминарно, за око 65.000 више од броја  оних који су гласали за две изборне листе владајуће коалиције

Расплет у Београду зависиће умногоме и од тога хоће ли опозиција која се, након најмасовнијег скупа на Теразијском платоу, самораспустила „за после Божића“ – успети да, после 7. јануара, онови ту грађанску енергију протеста. Али, још и више, зависиће од „знакова поред пута“ које ће опозицији постављати ОЕБС, Берлин и једна западна амбасада у Београду. Врховник нема ништа против избора, само му је важно да не призна да је то учинио под „притиском улице и насиља“, „зато што је уплашен претњом Мајданом“ или зато што је, „на најчистијим изборима до сада“ било некаквих нерегуларности или крађе, али образложење да се „на изборе може ићи зато што нема већине“ му пије воду.

И, то је уреду: треба човеку допустити да нађе најелегантнији излаз за себе, јер не иде уз вечитог победника и најхрабријег државника у историји Србије да се повлачи пред тричавим притисцима.

Али, га и још једном подсетити да је његова, владајућа коалиција изгубила и прошлогодишње и нетом одржане изборе у Београду: опозиција је 2022. освојила 70.000 гласова више, а и на овим је оних који су гласали против власти, прелиминарно, за око 65.000 више од броја  оних који су гласали за две изборне листе владајуће коалиције

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер