понедељак, 20. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Распакивање изборног пакета
Политички живот

Распакивање изборног пакета

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
среда, 07. јун 2023.

Рекох већ, у емисији „Уби ли нас прејака реч?“, на ТВ „Јуроњуз Србија“, да ми јачање терора поганих језика у Народној скупштини која, апсурда ли, расправља баш о борби против насиља, слути само на једно – да је текући сазив парламента Свевладар пустио низ воду.

Као што је, оно ономад, онодањи председник Србије Слободан Милошевић, 1993. године, распустио Скупштину (и кабинет Николе Шаиновића) „због блокирања механизма за одлучивање“, а уз образложење да грађани Србије „заслужују пристојнији парламент“...

Пошто су се демонстранти, вече уочи Тројица, већ увелико разишли, Врховник је, руку под руку са Инстаграмом, у глуво доба ноћи кад вукови коло воде, па онда у цик зоре, походио одаје и обилазио терасе Новог (кнеза Павла Карађорђевића) двора и отуда одашиљао мотивационе борбене поруке своме симпатизерству.

И опет призивао у помоћ Милошевића, из времена његовог пада, поткрај 2000. године: „Не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије“.

У чему је, руку на срце, Милошевић био, макар делимично, у праву.

С тим што је то у преводу на језик садашњег Врховника зазвучало овако: „И не руше неки споља Србију због Вучића, већ руше неког Вучића због Србије.“

И, у чему, Врховник, можебити, али сасвим сасвим мало, није у криву.

Ти који га споља сада, као, руше, исти су они који су све ово време потпиривали и цементирали „стабилократију“ (тј. несмењивост Вучића) у Србији, награђујући тако хиперконструктивност Врховниковог режима у одрицању од Косова и Метохије

Ти који га споља сада, као, руше, исти су они који су све ово време потпиривали и цементирали „стабилократију“ (тј. несмењивост Вучића) у Србији, награђујући тако хиперконструктивност Врховниковог режима у одрицању од Косова и Метохије.

Као што, с друге стране, Њ.Е. Боцан – Харченко, ваљда задовољан тиме што је од Србије на КиМ остао само папирнати „месец од хартије“ назван „ЗСО“, изнебуха открива рупу на саксији и то да је „поклапање ескалације на Косову са протестима у Београду очигледан притисак Запада на српско руководство“ и да је „циљ Запада промена политике Србије”...

Кад смо већ код Руса / западњака и нашег Врховника који се, све ове године, обилато самоуспоређивао са „Милошем Великим“, ево једне поучне секвенце Слободана Јовановића („Историја – политика – демократија“, „Катена мунди“, 2023), из његовог есеја о владавини кнеза Милоша:

„... Руси су тражили од њега једно, а Турци друго. Русима се морао представљати као душа народног покрета у Србији, а Турцима као султанов послушник. С Турцима није смео бити увек исти: морао се час удварати, а час претити, час повити, а час усправити, јер његова верност само је тако била на цени ако се свакога часа могла преметнути у неверство и бунтовништво. Он је уверио Порту, а исто тако и Русију, да се њена политика у Србији не може водити преко подеснијег човека од њега. Он се толико натурио пажњи и једне и друге силе да оне нису могле замислити Србију без Милоша; управо, Милош је постао за њих Србија. Добивши толику важност у њиховим очима, он је смео тражити чак и наследно кнежевство, а да не изгледа да тражи нешто што му не приличи...“

Врховникова Тајница на месту председника Владе Републике Србије поручила је, после петог грађанског протеста, да је „у сваком тренутку спремна да поднесе оставку“, али се, једновремено, и пожалила „народу и сенату српском“ како то, тј. њену одступницу, „председник Србије за сада одбија, али се можда предомисли“. Али, ако опозиција жели изборе – они, тј. Тајница и Врховник су „увек за изборе“, а успут, она „свакако остаје одана Србији и Вучићу“ и „нема никакав проблем“. А како и не би када ни за један од три мандата на челу Владе (к'о Пашић, бок'те!) није бирана, већ ју је, као војвода Тома Вучић Перишић што је, 1842, на челу побуњеника ујахао у Београд, па на Врачару, наместо кнеза Михаила (Обреновића) за новог кнеза „извикао“ Александра (Карађорђевића) – за премијерку „извикало“ на Андрићевом венцу.

У то име, она, председница Владе, позвала је председника Републике да у четвртак присуствује најновијој „историјској“ седници Владе на којој ће бити донете „важне, стратешке одлуке, које ће одредити будућност државе“!

Биће да се председник одазвао, јер је промптно (опет са доксата Двора) – уз жаљење што они што протестују на улицама неће да ствари „решавају разговорима, компромисима, договорима“ - најавио да ће, већ у среду, обелоданити „веома важне вести, како политичке, тако и економске“.

У предговору моје књиге „Вучје време; од обожавања до обожења, од подрепљења до преумљења“ (Катена мунди, 2023) исписао сам: „...Поглед на српски семафор о Сретењу Господњем 2023. показује тренутни резултат меча који као да се игра „на живот и смрт“ између „Поштовања Устава“ ове земље и „Поштовања реалности“. Врховник је, самог себе, у трећем лицу једнине, почео однедавно да све гласније самотитулише као „Највише Државно Руководство“...“

Шта је Врховнику сада чинити? Кључне речи које данас расипа као мамце су му: дијалог, уједињење, ванредни избори. Наравно, уз пратећи ешалон епитета за политичке неистомишљенике: хијене, лешинари, олош, шљам, страни плаћеници и томе слично

Председник Републике је, у међувремену – иако је годинама тврдио да ја „нисам никакав правник“, што је тачно, и да „не умем да читам члан 115 Устава Србије“ - испунио своје, 25. пута изречено, обећање:  27. маја, у седмој години свога мандата на месту шефа државе, три године након што му је и иначе, према Статуту СНС, истекао мандат на функцији председника СНС, отишао са места председника те партије.

Није одолео да се похвали да ће, од тада (само дан након контрамитинга своје странке који је организовао у инат грађанским протестима), бити председник свих грађана.

Шта је Врховнику сада чинити? Кључне речи које данас расипа као мамце су му: дијалог, уједињење, ванредни избори. Наравно, уз пратећи ешалон епитета за политичке неистомишљенике: хијене, лешинари, олош, шљам, страни плаћеници и томе слично.

А шта не да? Не да Гашића, не да РЕМ, не да Пинк Жељка (ваљда, и „Срећну ТВ“), а највише не да прелазну владу, „ни жив ни мртав“.

Он би можда и да купи време. Рећи ће: то због преговора у вези с Косовом. Читај: док, бар мало, не стабилизује своју власт и док се опозиција, на шта озбиљно рачуна, не посвађа унутар себе и растури на саставне делове, а протести се (иде лето!) не оспу сами од себе или мањка идеја  организатора, свеједно

Он толико све то не да, да су су му и стихови Гаврила Приципа („Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу.”) недовољно упечатљиви да изразе одлучност тог „недавања“, па је морао у помоћ да призива чак и Шантићеве „гробове наше“, из песме „Ми знамо судбу“: „Ми знамо судбу и све што нас чека; но, страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи - Бог је слободу дао за човјека. / Све тако даље, тамо до Голготе; и кад нам мушке узмете животе; гробови наши бориће се с вама!“

Он би можда и да купи време. Рећи ће: то због преговора у вези с Косовом. Читај: док, бар мало, не стабилизује своју власт и док се опозиција, на шта озбиљно рачуна, не посвађа унутар себе и растури на саставне делове, а протести се (иде лето!) не оспу сами од себе или мањка идеја  организатора, свеједно.

А што је опозицији чинити? Осим захтева са грађанских протеста, придодају се и радикални политички захтеви, попут: „Вучићу, одлази“. Опозиција, скоро једногласно, неће ванредне изборе, тј. хоће, ако их организује „прелазна влада“...

Из пропагандних кухиња власти се унутар политичких „шетача“ већ покушава убацити „семе раздора“. Те да су ово проевропске демонстрације, прозападне, а не некакве ретроградне, просрпске или проруске. Са друге стране, грађанским протестима покушава да се импутира накана некакве „обојене“ (доминантно „Мајдан“) револуције, с циљем удаљавања Србије од њене војне неутралности (и блискости са Москвом) и увлачења у НАТО двориште.

Из пропагандних кухиња власти се унутар политичких „шетача“ већ покушава убацити „семе раздора“. Те да су ово проевропске демонстрације, прозападне, а не некакве ретроградне, просрпске или проруске. Са друге стране, грађанским протестима покушава да се импутира накана некакве „обојене“ (доминантно „Мајдан“) револуције, с циљем удаљавања Србије од њене војне неутралности (и блискости са Москвом) и увлачења у НАТО двориште

Опозицију спаја то што, мање – више, сви, у овој фази, одбацују не само ванредне парламентарне изборе, већ и дијалог. „Прво испуњававање захтева са протеста, онда може да се прича о дијалогу“, јединствен је ехо са митинга. Тако је чак и Билчиков европарламентарни двојац „добрих намера“, пре неки дан, остао насукан на београдском копну, јер више ни „проевропска опозиција“ не жели „наставак дијалога власти и опозиције“, уз  овакво „европско посредовање“.

Има ли излаза?

Компромис је увек онај резултат у коме су обе стране помало победници и помало поражени.

Као што је власт прихватила готово све захтеве родитеља из „Рибникара“, тако је неопходно услишити и све грађанске, изворне захтеве који су дефинисани на првом грађанском протесту.

А онда се отвара простор за спуштање политичких мачева.

Између „Вучићу, одлази“ и Врховниковог „Хијене и лешинари, дођите на дијалог“ – компромис су, за почетак, ванредни избори.

Али, они који су грађанима одавно обећани: ванредни, локални избори за Скупштину града Београда одмах, али не наткриљени некаквим великим политичким изборима! Они већ касне пуна три месеца. А њих је, и једнима и другима, грађанистима и националистима, Врховник, 11. априла прошле године, обећао као противуслугу ако му отћуте формирање београдске власти упркос изборном поразу са 70.000 гласова минуса.

Али, услов свих услова је да, након што је Пинк Жељка умолио да закатанчи „Задругу“, наш Врховник као истински управник ријалитија „Погани језици“ (не онај у коме су, у „Белој лађи“, учествовали пророчица Роска и њен Гриша, већ овај др Орлићев!), утули и „Прву српску лајаоницу“ (ауторство: Милић од Мачве) или вређалиште здравог разума у здању Народне скупштине Србије

Београдски избори као лакмус папир, па кад се они одрже, онда може и дијалог о изборним условима за ванредне парламентарне изборе.

Уместо што обећава „пакет“ који му се не тражи - „Могу и београдски избори, али не само они!“ – распакивање „пакета“ који Врховник великодушно нуди.

Тако би председник Републике који је од 27. маја ове године почео да тврди да је постао председник свих грађана Србије – „имао боре да то и докаже“.

Али, услов свих услова је да, након што је Пинк Жељка умолио да закатанчи „Задругу“, наш Врховник као истински управник ријалитија „Погани језици“ (не онај у коме су, у „Белој лађи“, учествовали пророчица Роска и њен Гриша, већ овај др Орлићев!), утули и „Прву српску лајаоницу“ (ауторство: Милић од Мачве) или вређалиште здравог разума у здању Народне скупштине Србије.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер