Српски пут

Српски народ налази се пред великим искушењима. Док се у Србији услед одсуства дијалога и довољно успешне политичке артикулације оправданог народног незадовољства, друштвена и политичка нестабилност прелива на улицама, Република Српска налази се под ударом унитаристичких тенденција колективног Запада и сарајевске чаршије. Положај српског народа на Косову и Метохији традиционално је неповољан, нарочито након потписивања Бриселског, а затим и усменог прихватања тзв. Охридског споразума. Срби у Црној Гори, који су захваљујући историјској улози Српске православне цркве и митрополита Амфилохија били носиоци победе над режимом апартхејда Мила Ђукановића, остали су ускраћени њених плодова и приморани да се задовоље политичким мрвицама - влашћу у појединим општинама и местом председника Скупштине.

 Поставља се питање куда даље.

Србија мора пронаћи свој пут. Јасну политичку и националну визију, примарно засновану на нашем историјском искуству али и на чврстој реал - политичкој основи, ослоњеној на актуелни геополитички моментум

 Србија мора пронаћи свој пут. Јасну политичку и националну визију, примарно засновану на нашем историјском искуству али и на чврстој реал - политичкој основи, ослоњеној на актуелни геополитички моментум.

 Непобитна је чињеница да је политика западних сила у колизији са српским интересима. До таквог закључка долази се простим увидом у њихов однос према Републици Српској, питању експлоатације литујума или територијалног интегритета наше земље. Спремношћу представника актуелне власти на знатне уступке у погледу управо тих питања, купљена је недвосмислена европска подршка ауторитативном и недемократском режиму Александра Вучића, до сада најуспешнијем домаћем промотеру политике тзв. независног Косова.

Спремношћу представника актуелне власти на знатне уступке у погледу управо тих питања, купљена је недвосмислена европска подршка ауторитативном и недемократском режиму Александра Вучића, до сада најуспешнијем домаћем промотеру политике тзв. независног Косова

 У антицивилзацијском опхођењу западних земаља према косовском питању, јасно се препознају вековима уобличавани колонијални и империјални обрасци њихове спољне политике. Бомбардовањем једне суверене и међународно признате државе, без одобрења Савета безбедности УН, отворена је Пандорина кутија кршења међународног права и неспутаног насиља Великих сила, у којем ,,закон јачег" претеже над ауторитетом међународно правних норми. Тај принцип, често праћен обесмишљавањем фундаменталних демократских начела, и то од стране оних који претендују на ексклузивни и суверени патронат над њиховом глобалном афирмацијом, имплементиран је како кроз процес систематског обесправљивања Срба у Црној Гори, тако и кроз нескривени обрачун са Републиком Српском, где су Нато бомбе из јесени 95' године биле претходница бруталног правног насиља и сукцесивног урушавања дејтонског поретка, на рачун њених уставом гарантованих надлежности.

Никакви кредити, фондови или развојни пројекти не могу надоместити немерљиву штету и националну трагедију историјских размера, која би по природи ствари уследила прихватањем једностране сецесије Косова и Метохије, односно пристанком на концепт тзв. унитарне Босне и Херцеговине 

Имајући све изречено у виду, илузирно је у данашњој перспективи говорити о тзв. европском путу наше земље и њеном чланству у Европској унији. Никакви кредити, фондови или развојни пројекти не могу надоместити немерљиву штету и националну трагедију историјских размера, која би по природи ствари уследила прихватањем једностране сецесије Косова и Метохије, односно пристанком на концепт тзв. унитарне Босне и Херцеговине. На страну то што изјаве француског председника Макрона и водећих западних представника, недвосмислено указују на замор и временски неорочену стагнацију у погледу даљег проширења саме Уније.

  Изнете чињенице, удружене са оправданим страхом од глобалног сукоба великих размера, који би потенцијално могао представљати трагични расплет застрашујућих ратних разарања на Блиском истоку и у Украјини, упућују на исправност и основаност става по коме је концепт војне али и политичке неутралности, не само ствар могућег опредељења већ и егзистенцијалне нужности. Идеја несврставања, уз равноправну економску и сваку другу сарадњу са Европском унијом али и земљама БРИКС -а, поред тога што Србију лишава небројених погубних консеквенци тзв. ,,европског пута" , несумњиво побољшава њено геополитичко позиционирање, снажећи последично и њен преговорачки потенцијал, у сусрет будућим комплексним надгорњавањима у међународној арени.

 Пост - вучићевска Србија стога мора почивати на јасној суверенистичкој основи, тзв. ,,српском становишту", утемељеном у идеји својеврсног национално - демократског еквилибријума 

Реализација таквог концепта, логички је условљена законитом сменом еврофанатичног режима личне власти Александра Вучића. Међутим, она се не може темељити на деградацији достигнутих демократских слобода (чему анархистички пленуми и зборови свакако воде), као ни на надограђеној сервилности спрам налога бриселског комесаријата, која би несумњиво водила још драматичнијој националној издаји.

 Пост - вучићевска Србија стога мора почивати на јасној суверенистичкој основи, тзв. ,,српском становишту", утемељеном у идеји својеврсног национално - демократског еквилибријума. Само изградња снажне националне државе (које нема без Црне Горе и Републике Српске) може бити гарант свеопштег народног препорода и идентитетске рестаурације, која ће јамчити развој наше демократске културе и бити постојани ослонац будућих нараштаја у непредвидивим искушењима сутрашњице.