четвртак, 21. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Одговор Александру Вучићу или - шта (ни)је смешно?
Политички живот

Одговор Александру Вучићу или - шта (ни)је смешно?

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Ђилас   
среда, 05. јул 2017.

Економски концепт развоја Србије написао сам искључиво са жељом да, на основу свог знања и искуства, допринесем бољем животу у Србији. Концепт се не бави критиком ниједне власти појединачно, већ даје идеје чијом би реализацијом, верујем, било боље свима нама који у овој земљи живимо. Више пута сам рекао да су све критике – и аргументоване, али и оне друге – добро дошле, јер само сучељавањем идеја можемо доћи до оне најбоље. Нисам реаговао на салву бесмислених оптужби у појединим медијима о троглавој хидри чији сам постао члан, а која има намеру да у Србију донесе хаос и насилно рушење власти, нити на тврдње криминалаца како радим за ЦИА, одајем тајне Загребу и спремам убиство председника државе. Мој одговор на све је питање: да ли би Србији било боље да је тај медијски простор, уместо за изношење таквих монструозних лажи, искоришћен за озбиљну расправу о економској ситуацију у земљи и начину како да до тог, толико жељеног бољег живота, напокон дођемо?

У последњем броју "Недељника" председник Вучић је о мом концепту рекао: "Смејао сам док сам га читао зато што је све смешно. Човек нема појма. То му је писао Никезић и обојица немају појма. Не можете ви да измишљате топлу воду у економији. Ту је само дисциплина и одговорност. А ко има та нова генијална решења, нека се прјави за Нобелову награду. Можда је добију Ђилас и Никезић?".

Али, то није било довољно, него је мени посветио још један део интервјуа: "Немам ја проблем са њим, нити са било ким другим. Имам проблем када неко мисли да неодговорним изјавама и демагошком политиком стиче популарност. Ја сам противник демагогије. Ја њему желим много успеха на београдским изборима, и на свим следећим изборима. Али је његов проблем што ћу ја бити на другој страни...".

Не желим да се спуштам на ниво доказивања ко је незналица, а ко свезналица. Сматрам да нисам ни једно ни друго. О томе колико знам говори компанија коју сам направио, резултати у вођењу града Београда и Кошаркашког савеза Србије. Сигурно је да за решења које сам предложио нећу добити Нобелову награду. Она се додељује за нова открића, а не за примену и прилагођавање српским условима оних решења која у развијеном свету већ одавно постоје. Нобела, сасвим сигурно, неће добити ни они који тврде да су за економски развој земље важни само дисциплина и одговорност. Али не зато што је то већ неко други открио, већ зато што то једноставно није тачно. Економска политика је комплексна ствар, али се њена успешност лако оцењује кроз бројеве. Политичари те бројеве могу да покушају да тумаче како им одговара, али их не могу изменити. Тако баш данас, када се "Недељник" појављује на киосцима, Скупштина града Београда, на основу предлога градоначелника Синише Малог и Градског већа, усваја Завршни рачун града Београда за 2016. годину. У њему пише да је задуженост Београда 44.8 милијарди динара, односно 370 милиона евра. То је неупоредиво мање од 650 милиона евра, колико председник Вучић тврди да Београд тренутно дугује.

Та иста Скупштина усвојила је и Завршни рачун за 2013. годину, последњу у којој сам био градоначелник. У њему пише да је дуг Београда 47 милијарди динара (око 400 милиона евра), што  је више него дупло мање од тврдње председника државе да је град на крају 2013. године дуговао милијарду и сто двадесет милиона евра.

Да би се  лакше схватило ко обмањује Београђане, довољно је ући на сајт Управе за јавни дуг Министарства финансија и видети колики је дуг био октобра 2013. године када сам смењен, а колики је сада. Октобра 2013. године био је тачно 45,8 млрд динара (око 380 милиона евра), а данас је је 42 млрд динара (око 350 милиона евра). Ако некоме ни ово није довољно, може да погледа управо објављну студију Фискалног савета у којој јасно пише да је дуг Београда на крају 2013. године био око 410 милиона евра. Толико о задужености, спасавању Београда од банкротства и сличним политичким измишљотинама. О томе како је могуће да дуг није више смањен кад у ове четири године није изграђен ниједан капитални објекат, ниједна школа,  ниједно обданиште, ниједан дом здравља, када је купљено осам пута мање возила за ГСБ него у претходне четири године, кад је укинута 13. пензија, када град више не купује уџбенике основцима.... о томе неком другом приликом.

Вратимо се на тврдњу да читање мог економског концепта изазива салве смеха. Прочитао сам га још неколико пута и поставио себи неколико питања.

Шта је смешно у тврдњи да ће државна предузећа функционисати много боље уколико их буду водили врхунски менаџери, а не политичари?

Шта је смешно кад се наглас изговори да ћемо врхунске менаџере добити само ако им понудимо врхунске услове, као и да за плату од 100.000 динара такви неће доћи, јер у мултинационалним и приватним компанијама зарађују неколико пута више?

Да ли звучи смешно, демагошки  или истинито када кажем да се привреда не може покренути без инвестиција, а да страних инвестиција нема довољно јер су још деведесетих година отишле у Пољску, Чешку, Словачку, Мађарску и да компаније које су инвестирале и раде тамо већ 20 година неће своје послове пребацити у Србију?

Зашто је смешно тврдити да се, због непостојања великих инвеститора спремних да уложе у Србију, морамо више ослонити на своје потенцијале и да је, између осталог,  потребно наћи начин како да искористимо преко девет милијарди евра, колико грађани Србије данас држе у банкама, не зарађујући скоро ништа?

Да ли демагошки или здраворазумски звучи тврдња да је боље да држава својим грађанима да камату 2.5%, него да ту камату плаћа банкама које јој позајмљују средства тих истих грађана, плаћајући грађанима камату од 0.4%?

Да ли је демагогија или истина, да ли се смејете или у вама изазива неки други осећај тврдња да банке данас у Србији користе непостојање регулативе и да на грађанима Србије и српским компанијама зарађују много више него у земљама Европске уније?

Да ли се насмејете када прочитате тврдњу да су банке на клијентима који су узели динарске кредите чија је вредност обрачуната у швајцарским францима до сада на грађанима зарадиле огроман новац и да то мора да стане, и то одмах?

Шта је смешно у тврдњи да Србија треба највише да улаже у пољопривреду са прехрамбеном индустријом и енергетику, јер у тим областима имамо највеће природне потенцијале?

Да ли је, заиста, смешно када питам зашто ПКБ не може да буде успешна српска државна компанија, али може бити успешна кинеска или арапска државна фирма, јер су баш ове фирме најзаинтересованије за његову куповину?

Шта је смешно или погрешно у тврдњи да је боље да држава покрене регионалне компаније које ће обрађивати десет хиљада хектара земље уместо да та земља и даље буде необрађена?

Да ли је демагогија, да ли се смејете када прочитате да је 200 евра плата која људима не обезбеђује живот достојан човека и да нам нису потребни инвеститори који, и поред огромних државних субвенција, толико нуде српском раднику?

Док сам читао све ово, али и многе друге идеје и тврдње које су изазвале смех код председника, нисам се насмејао ниједном. А ви?

Председниче Републике Србије, рекли сте у интервјуу да ћемо, ако се вратим у политику, бити на различитим странама, односно да нећу успети, јер ћете Ви бити на другој страни. Да ли ћу се вратити у политику заиста не знам, али знам да увек полазим од тога да сви ми који живимо у Србији своју земљу подједнако волимо и да сви желимо да људи у њој живе боље – да имају веће плате, виши стандард, да нам болнице и школе буду боље, да нам деца буду безбеднија на улицама, да имамо боље путеве... Оно у чему се разликујемо је питање које методе треба применити да бисмо до тог заједничког циља дошли. То што један део грађана верује да ће бољитак Србији доћи ако радимо на један начин, а други верују да ћемо до бољег живота доћи радећи на други, никако не значи да су они на различитим странама, јер сви желимо исто. Када би неко од нас желео да уништи Србију, а онај други је бранио, онда бисмо били на различитим странама. Само онога ко би напао нашу државу можемо да третирамо као непријатеља. А пошто сви ми који у овој земљи живимо желимо исто, а то исто је бољи живот, онда ми, грађани Србије, никада не можемо бити на различитим странама. То што су једни за Русију, а други за Европску унију, то што једни гласају за СНС, а други за опозиционе странке не значи да смо једни другима непријатељ, нити да смо на супротним странама. Када то прихватимо, сви који у Србији живимо, укључујући и оне који су на власти, тада ћемо напокон направити основ да можемо да кренемо ка бољем животу коме сви тежимо.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер