Odgovor Aleksandru Vučiću ili - šta (ni)je smešno?

Ekonomski koncept razvoja Srbije napisao sam isključivo sa željom da, na osnovu svog znanja i iskustva, doprinesem boljem životu u Srbiji. Koncept se ne bavi kritikom nijedne vlasti pojedinačno, već daje ideje čijom bi realizacijom, verujem, bilo bolje svima nama koji u ovoj zemlji živimo. Više puta sam rekao da su sve kritike – i argumentovane, ali i one druge – dobro došle, jer samo sučeljavanjem ideja možemo doći do one najbolje. Nisam reagovao na salvu besmislenih optužbi u pojedinim medijima o troglavoj hidri čiji sam postao član, a koja ima nameru da u Srbiju donese haos i nasilno rušenje vlasti, niti na tvrdnje kriminalaca kako radim za CIA, odajem tajne Zagrebu i spremam ubistvo predsednika države. Moj odgovor na sve je pitanje: da li bi Srbiji bilo bolje da je taj medijski prostor, umesto za iznošenje takvih monstruoznih laži, iskorišćen za ozbiljnu raspravu o ekonomskoj situaciju u zemlji i načinu kako da do tog, toliko željenog boljeg života, napokon dođemo?

Ali, to nije bilo dovoljno, nego je meni posvetio još jedan deo intervjua: "Nemam ja problem sa njim, niti sa bilo kim drugim. Imam problem kada neko misli da neodgovornim izjavama i demagoškom politikom stiče popularnost. Ja sam protivnik demagogije. Ja njemu želim mnogo uspeha na beogradskim izborima, i na svim sledećim izborima. Ali je njegov problem što ću ja biti na drugoj strani...".

Ne želim da se spuštam na nivo dokazivanja ko je neznalica, a ko sveznalica. Smatram da nisam ni jedno ni drugo. O tome koliko znam govori kompanija koju sam napravio, rezultati u vođenju grada Beograda i Košarkaškog saveza Srbije. Sigurno je da za rešenja koje sam predložio neću dobiti Nobelovu nagradu. Ona se dodeljuje za nova otkrića, a ne za primenu i prilagođavanje srpskim uslovima onih rešenja koja u razvijenom svetu već odavno postoje. Nobela, sasvim sigurno, neće dobiti ni oni koji tvrde da su za ekonomski razvoj zemlje važni samo disciplina i odgovornost. Ali ne zato što je to već neko drugi otkrio, već zato što to jednostavno nije tačno. Ekonomska politika je kompleksna stvar, ali se njena uspešnost lako ocenjuje kroz brojeve. Političari te brojeve mogu da pokušaju da tumače kako im odgovara, ali ih ne mogu izmeniti. Tako baš danas, kada se "Nedeljnik" pojavljuje na kioscima, Skupština grada Beograda, na osnovu predloga gradonačelnika Siniše Malog i Gradskog veća, usvaja Završni račun grada Beograda za 2016. godinu. U njemu piše da je zaduženost Beograda 44.8 milijardi dinara, odnosno 370 miliona evra. To je neuporedivo manje od 650 miliona evra, koliko predsednik Vučić tvrdi da Beograd trenutno duguje.

Ta ista Skupština usvojila je i Završni račun za 2013. godinu, poslednju u kojoj sam bio gradonačelnik. U njemu piše da je dug Beograda 47 milijardi dinara (oko 400 miliona evra), što  je više nego duplo manje od tvrdnje predsednika države da je grad na kraju 2013. godine dugovao milijardu i sto dvadeset miliona evra.

Da bi se  lakše shvatilo ko obmanjuje Beograđane, dovoljno je ući na sajt Uprave za javni dug Ministarstva finansija i videti koliki je dug bio oktobra 2013. godine kada sam smenjen, a koliki je sada. Oktobra 2013. godine bio je tačno 45,8 mlrd dinara (oko 380 miliona evra), a danas je je 42 mlrd dinara (oko 350 miliona evra). Ako nekome ni ovo nije dovoljno, može da pogleda upravo objavljnu studiju Fiskalnog saveta u kojoj jasno piše da je dug Beograda na kraju 2013. godine bio oko 410 miliona evra. Toliko o zaduženosti, spasavanju Beograda od bankrotstva i sličnim političkim izmišljotinama. O tome kako je moguće da dug nije više smanjen kad u ove četiri godine nije izgrađen nijedan kapitalni objekat, nijedna škola,  nijedno obdanište, nijedan dom zdravlja, kada je kupljeno osam puta manje vozila za GSB nego u prethodne četiri godine, kad je ukinuta 13. penzija, kada grad više ne kupuje udžbenike osnovcima.... o tome nekom drugom prilikom.

Vratimo se na tvrdnju da čitanje mog ekonomskog koncepta izaziva salve smeha. Pročitao sam ga još nekoliko puta i postavio sebi nekoliko pitanja.

Šta je smešno u tvrdnji da će državna preduzeća funkcionisati mnogo bolje ukoliko ih budu vodili vrhunski menadžeri, a ne političari?

Šta je smešno kad se naglas izgovori da ćemo vrhunske menadžere dobiti samo ako im ponudimo vrhunske uslove, kao i da za platu od 100.000 dinara takvi neće doći, jer u multinacionalnim i privatnim kompanijama zarađuju nekoliko puta više?

Da li zvuči smešno, demagoški  ili istinito kada kažem da se privreda ne može pokrenuti bez investicija, a da stranih investicija nema dovoljno jer su još devedesetih godina otišle u Poljsku, Češku, Slovačku, Mađarsku i da kompanije koje su investirale i rade tamo već 20 godina neće svoje poslove prebaciti u Srbiju?

Zašto je smešno tvrditi da se, zbog nepostojanja velikih investitora spremnih da ulože u Srbiju, moramo više osloniti na svoje potencijale i da je, između ostalog,  potrebno naći način kako da iskoristimo preko devet milijardi evra, koliko građani Srbije danas drže u bankama, ne zarađujući skoro ništa?

Da li demagoški ili zdravorazumski zvuči tvrdnja da je bolje da država svojim građanima da kamatu 2.5%, nego da tu kamatu plaća bankama koje joj pozajmljuju sredstva tih istih građana, plaćajući građanima kamatu od 0.4%?

Da li je demagogija ili istina, da li se smejete ili u vama izaziva neki drugi osećaj tvrdnja da banke danas u Srbiji koriste nepostojanje regulative i da na građanima Srbije i srpskim kompanijama zarađuju mnogo više nego u zemljama Evropske unije?

Da li se nasmejete kada pročitate tvrdnju da su banke na klijentima koji su uzeli dinarske kredite čija je vrednost obračunata u švajcarskim francima do sada na građanima zaradile ogroman novac i da to mora da stane, i to odmah?

Šta je smešno u tvrdnji da Srbija treba najviše da ulaže u poljoprivredu sa prehrambenom industrijom i energetiku, jer u tim oblastima imamo najveće prirodne potencijale?

Da li je, zaista, smešno kada pitam zašto PKB ne može da bude uspešna srpska državna kompanija, ali može biti uspešna kineska ili arapska državna firma, jer su baš ove firme najzainteresovanije za njegovu kupovinu?

Šta je smešno ili pogrešno u tvrdnji da je bolje da država pokrene regionalne kompanije koje će obrađivati deset hiljada hektara zemlje umesto da ta zemlja i dalje bude neobrađena?

Da li je demagogija, da li se smejete kada pročitate da je 200 evra plata koja ljudima ne obezbeđuje život dostojan čoveka i da nam nisu potrebni investitori koji, i pored ogromnih državnih subvencija, toliko nude srpskom radniku?

Dok sam čitao sve ovo, ali i mnoge druge ideje i tvrdnje koje su izazvale smeh kod predsednika, nisam se nasmejao nijednom. A vi?

Predsedniče Republike Srbije, rekli ste u intervjuu da ćemo, ako se vratim u politiku, biti na različitim stranama, odnosno da neću uspeti, jer ćete Vi biti na drugoj strani. Da li ću se vratiti u politiku zaista ne znam, ali znam da uvek polazim od toga da svi mi koji živimo u Srbiji svoju zemlju podjednako volimo i da svi želimo da ljudi u njoj žive bolje – da imaju veće plate, viši standard, da nam bolnice i škole budu bolje, da nam deca budu bezbednija na ulicama, da imamo bolje puteve... Ono u čemu se razlikujemo je pitanje koje metode treba primeniti da bismo do tog zajedničkog cilja došli. To što jedan deo građana veruje da će boljitak Srbiji doći ako radimo na jedan način, a drugi veruju da ćemo do boljeg života doći radeći na drugi, nikako ne znači da su oni na različitim stranama, jer svi želimo isto. Kada bi neko od nas želeo da uništi Srbiju, a onaj drugi je branio, onda bismo bili na različitim stranama. Samo onoga ko bi napao našu državu možemo da tretiramo kao neprijatelja. A pošto svi mi koji u ovoj zemlji živimo želimo isto, a to isto je bolji život, onda mi, građani Srbije, nikada ne možemo biti na različitim stranama. To što su jedni za Rusiju, a drugi za Evropsku uniju, to što jedni glasaju za SNS, a drugi za opozicione stranke ne znači da smo jedni drugima neprijatelj, niti da smo na suprotnim stranama. Kada to prihvatimo, svi koji u Srbiji živimo, uključujući i one koji su na vlasti, tada ćemo napokon napraviti osnov da možemo da krenemo ka boljem životu kome svi težimo.