четвртак, 18. октобар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Само заједно можемо извући Србију из амбиса
Преносимо

Само заједно можемо извући Србију из амбиса

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Ђилас   
уторак, 07. август 2018.

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ ЈЕ СИМБОЛ СВЕГА У ОВОЈ ЗЕМЉИ, ПЕРСОНИФИКАЦИЈА АУТОКРАТСКОГ РЕЖИМА. ОН ЈЕ И БЕОГРАД НА ВОДИ И ЕР СРБИЈА И ФИРМЕ У КОЈИМА ЉУДИ РАДЕ ЗА ДВЕСТА ЕВРА И КОСОВО И АУТОПУТЕВИ И ПОЉОПРИВРЕДА – РЕЧЈУ, ОН ЈЕ СВЕ. И ОНДА НАМ КАЖУ – САВЕЗ ЈЕ ПРОТИВ ВУЧИЋА. АМА, ЉУДИ, НИСМО МИ ПРОТИВ ЊЕГА ЛИЧНО, НЕГО ПРОТИВ ОНОГА ШТО ОН И ЊЕГОВ РЕЖИМ РАДЕ. КАДА КАЖЕМО ВУЧИЋ, МИ КАЖЕМО И РИСТИЧЕВИЋ, ВУЛИН, СТЕФАНОВИЋ, ЗЕЉА... ЈЕР, ИЗМЕЂУ ЊИХ НЕМА РАЗЛИКЕ. САВЕЗ ЈЕ ПРОМЕНА СХВАТАЊА ПОЛИТИКЕ У СРБИЈИ – СЕЛИ СУ ЉУДИ КОЈИ НЕ МИСЛЕ О СВЕМУ ИСТО И РЕКЛИ – ЧЕКАЈТЕ, ИМА НЕШТО ВАЖНИЈЕ ОД НАШИХ РАЗЛИКА. НЕ МОЖЕМО ГРАЂАНИМА ДА ПОНУДИМО ДА ЈЕДНА ВЛАСТ ЗАМЕНИ ДРУГУ ЈЕР ЈЕ ЗЕМЉА ПОДЕЉЕНА, НЕГО МОРАМО ДА ФОРМИРАМО ВЛАДУ УГЛЕДНИХ, НЕСТРАНАЧКИХ, СТРУЧНИХ ЉУДИ ДА УПРАВО ОНИ ПОМОГНУ И УВЕДУ ЗЕМЉУ У НОРМАЛУ ДА БИ ЂИЛАС, ОБРАДОВИЋ, ЈЕРЕМИЋ, СТЕФАНОВИЋ, ЈАНКОВИЋ, ЛУТОВАЦ И ДРУГИ МОГЛИ ЈЕДНОГ ДАНА ИЗАЋИ НА НОРМАЛНЕ ИЗБОРЕ СА СВОЈИМ СТАВОВИМА

У Србији је много тога другачије од већине других земља, па и политички живот – током љета он тамо замре, а овдје живне. Ријеч је, наравно, о формирању Савеза за Србију чији је иницијатор Драган Ђилас. Ово удруживање опозиције – како је примјетила Зора Дрчелић у прошлом броју "Времена" – прилично је забољело Александра Вучића. Али – и не само њега. Поред осталог, Савезу за Србију се замјера и да је прилично хетерогена организација без много кохезије између чланица.

"Сви смо ми могли бити Горан Весић, јер је свима који су у Савезу нуђено да на овај или онај начин приђу Српској напредној странци и постану део власти", каже за "Време" Драган Ђилас. "Сви су то одбили јер је свима јасно да су Вучић и његов тим зло, нешто најцрње што постоји. Е сад, ако су они црни, онда смо ми који нисмо хтели с њима бели или окер. Нисмо ни плави ни црвени. Хоћу да кажем да то значи да у већини најважнијих ствари мислимо исто или слично. Зато смо се и окупили, а не да сменимо Вучића. Ми хоћемо да мењамо Србију свесни да се и ми сами морамо мењати. Написали смо и тридесет тачака у којима смо рекли за шта се залажемо."

ВРЕМЕА каква је Србија коју треба мијењати?

ДРАГАН ЂИЛАС: Србија је економски разваљена земља. Када падне ова власт, камен на камену неће остати. Није у Србији највећи проблем наћи посао, већ примити плату достојну човека – људи раде у Краљеву за 14 000, а у Белој Паланци за 8000 динара. То је данашња Србија... Београд на води приказује се као огромна инвестиција иако ту триста станова има септичку јаму која се празни цистерном. Питам читаоце "Времена" да ли знају некога ко зна некога а да тај неко зна неког ко је купио стан у Београду на води? Нико не зна јер су ти станови углавном куповани присилно, као резултат претњи људима који имају своје фирме. Ми не стојимо на месту – ми смо у слободном паду већ шест година. Нисмо још Ердоганова Турска, али мислим да би Вучић волео да то што пре постанемо.

Ипаккако се у ову дијагнозу стања у земљи уклапају политичке и идеолошке разлике између људи окупљених у Савез за Србију?

Један од кључних проблема у Србији је управо тај што ми већ тридесет година прихватамо лажне поделе на левичаре и десничаре, грађанисте и националисте, патриоте и издајнике... Заиста верујем да сви ми који живимо у Србији волимо своју земљу, сви смо њени грађани и сви – патриоте. И уместо да тражимо ствари које нас спајају, ми се делимо, а земља назадује. То се посебно види за ових шест година Вучићеве власти која убеђује грађане да су они једино право решење, а сви ми остали издајници, фашисти, лопови, тајкуни и – што би рекла такозвана премијерка Ана Брнабић – да ми нисмо за Србију. Оптужити половину грађана Србије да ради против Србије, монструозна је изјава. Од нас из Савеза то никад нећете чути ни за једног човека који гласа за Вучићеву власт; као и ми и они су исто за Србију, само што верују да ће им уз тог човека бити боље.

Колико идеологија политичких партија заиста има утицај на бираче и резултате избора?

Овде на резултате изборе највише утиче власт кроз потпуну контролу медија и кроз притиске на људе, куповину гласова и све остало. Да бисмо уопште могли да говоримо о идеолошким разликама, прво морамо да повратимо државу у којој је другачије мишљење нормална ствар. То је суштина. Ми на власти имамо екипу која за све групе у земљи има понешто од оног што би ове волеле да чују. У то спадају и теме које гурну опозиционим партијама и групама, па се ми онда око тога глођемо пошто је њихова једина сврха да замаскирају да Вучићева власт нема никаквог усмерења у унутрашњој и спољној политици. Тако је било деведесетих, тако је и сада: Београд на води или изградња путева – сваки од тих послова монопол је уског круга људи и омогућава им да зарађују милионе и милијарде. И зато ми је помало смешно када неко дође и почне да истиче разлике по појединим питањима између Бошка Обрадовића и мене. Наравно да те разлике постоје, али и много тема о којима мислимо исто.

Кад смо код тогашто заиста у политичком животу Србије представљају различита идеолошка убјеђења?

Ја овде видим само идеологију власти. То је идеологија намерног осиромашивања људи и њиховог држања у сиромаштву јер се на тај начин лако манипулише и влада. Знате – човек који ради за двадесетак хиљада динара када дође кући, може само да гледа у зид јер нема ни за сладолед своме детету. А када бисмо имали државу у којој би минимална плата износила 350 евра, тај исти човек већ би размишљао о бициклу за дете или одласку на летовање и почео да гледа кроз прозор. Управо то ова власт не жели.

МеђутимСавезу за Србију се спочитава и десна оријентација...

Шта данас, под овим режимом, значи подела на десницу и левицу?

Ријеч је о односу према рјешењу проблема Косова.

Написали су у "Данасу" да Савез иде у десно на основу тога што је наш став да треба поштовати Устав Србије и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН о Косову. Питао сам своје пријатеље из тих новина које веома поштујем – како се на основу тога може закључити да ли је неко левица или десница? Никад нисам добио одговор. Мислим да у контексту ове теме заиста не можемо да причамо о десници и левици; можемо само да говоримо да ли се поштују или не поштују закони који у овој земљи постоје. Иначе, нико не пориче да је Зоран Ђинђић симбол грађанске опције. А зар није писало у програму ДОС-а кога је водио управо Ђинђић да се ова коалиција залаже за примену Резолуције 1244 и конкретне мере за повратак српске војске и полиције на Косово? Писало је. Па кажу ли из грађанске опције – ау, какав национализам? Не! Зашто онда нас прозивате када тражимо да се поштује иста та Резолуција?

Рјешавање статуса Косоваодносно стања замрзнутог конфликта свакако спада у кључне проблеме Србије...

О чему ми данас причамо кад говоримо о Косову? Какав замрзнути конфликт? Зашто се то тако зове? Истина је, ми смо се после бомбардовања гледали преко нишана: није било никаквих разговора, комуникације, ничег... Данас Срби иду на Косово, Албанци несметано долазе у Београд или Ниш и лете са аеродрома, трговина и привредна сарадња функционишу; данас постоји политички дијалог који је започет за време Бориса Тадића. Дакле, конфликт није замрзнут јер се на његовом решењу ради. Међутим, проблем је много тежак, није од јуче и вуче се дуго кроз историју.

Ипак – да ли је потписивање Правно-обавезујућег споразума неминовност?

Ја бих да поставим једно друго питање. А шта ће да се промени – пошто су свима пуна уста грађана и квалитета њиховог живота, сваки политичар се само о томе ‚‚брине" – у свакодневном животу људи на Косову и Метохији када би се тај споразум потписао? Да ли ће да престане малтретирање и Срба и Албанаца од српских и албанских криминалних кланова који су у договорима са властима у Београду и Приштини? Неће. И зашто се не говори о имовини која је спорна – зар претходно не би требало решити ово питање? Зашто се не расветли убиство Оливера Ивановића? ‘Ајде да одмрзнемо тај фамозни "замрзнути" конфликт тако што ћемо открити убице човека који је храбро говорио о криминалу који постоји на северу, али и у другим деловима Косова. Ово су основне ствари и тек када се оне реше, можемо да трагамо за трајним решењем статуса Косова.

Зар и Србији није у интересу да што прије постигне рјешење за проблем Косова?

Сматрам да у овом тренутку – што се Косова тиче и свих тих споразума – само један човек има проблем ако се то не реши одмах. Он се зове Александар Вучић. Јер, он је 2011. пристао на све оно што Борис Тадић није, само да би га Запад прихватио. Зато је на брзину и потписао Бриселски споразум, а сада на исти начин мора да заврши и све остало. Решење које би понизило српски народ – упркос свим грешкама које је кроз историју направио – и без оквира у коме би и Срби и Албанци били релативно задовољни, довело би нас поново за неколико деценија до ратних сукоба.

Колико питање Косова заиста утиче на квалитету живота грађана?

Власт се служи проблемом Косова да замаскира катастрофалну реалност у којој живимо. Вучићу потпуна кооперативност по том питању омогућава и да му Европска унија тапше због економског развоја. Који, бре, економски развој? Ми имамо најмању стопу раста у целој источној и централној Европи; ми живимо у земљи у којој се поред промене обрачуна, стопа незапослености смањила и зато што је прошле године Србију напустило 73 000 људи, а претпрошле 65 000. Па како да се незапосленост не смањи? Хвале из ЕУ Вучића и за реформе. Јавно их питам – у којој то сфери живота постоје те реформе? Све то из ЕУ говоре само због Косова, као што и власт овде стално, подгревајући косовски проблем покрива да су Азотару намерно пустили у стечај пошто је фирма "Промист" куповала ђубриво чија је цена 310 долара за 130 долара. И гле чуда, азотара отишла у стечај. А онда ће је можда једног дана – опет, гле чуда – купити мађарска фирма "Биге" и успоставити монопол јер Вучић и Орбан имају сјајне односе. Сакрива се иза Косова и да ће се продати МСК – понуда "Мицубишија" од 300 милиона није прошла, али ће проћи понуда из Турске за 10 или 15 милиона. Сакрива и да ЕПС иде у приватизацију пошто га је лош менаџмент гурнуо у пропаст. Косово служи и да маскира да, док стојите на семафору, молите бога да овај у колима поред вас не одлети у ваздух – толико је криминала и мафијашких обрачуна. Косово јесте велики проблем иза којег власт крије још стотине других великих проблема.

Да ли овакви ставови о Косову удаљавају Савез за Србију од подршке из Европске уније?

Шта је имала Србија у ових шест година од подршке из Брисела Александру Вучићу? Ту подршку је осетио само Вучић и екипа око њега зато што су данас богатији за неколико стотина милиона евра – да не кажем милијарди – него када су дошли на власт. Имају и даље подршку да погасе готово све слободне медије у земљи; имају подршку да подижу мржњу против ЕУ и САД у својим таблоидима; имају дозволу да распродају целу Србију и уведе дуално образовање како би нам деца заувек радила за двеста евра и да код нас разврставају каблове за БМW, а БМW ће да се прави у Дебрецину. Оно што тражим од политичара са Запада јесте подршка Србији да пре свега по уређености и вредностима заиста постанемо део Европе.

Може ли ово што сте рекли неко да схвати и као својеврсни отклон од европског пута Србије?

Како? Зато што тражимо подршку за Србију, а не за политичаре на власти? Да ли смо због тога антиевропски оријентисани? Па, нисмо ни мало. Пре двадесет и шест година водио сам студентске демонстрације да би Србија и Београд постали свет; двадесет и шест година се залажем за Европску унију и све оно што би требало да представља њене вредности. А сада ми из Брисела кажу – улазак у ЕУ 2025 је превише амбициозан план. Желим да живим у држави у којој ће криминалци бити у затвору; држави у којој ће људи бити поштено плаћени и неће бити модерни робови; држави коју ће наша деца хтети да мењају на боље уместо да је мењају за неку другу земљу где одлазе да живе; државу у којој се образовање поштује, а правосуђе је независно и ефикасно... Све ово ја називам европским вредностима. А да ли ћу и кад бити формално грађанин Европске уније, то заиста није најважније – много је важније ово што сам набрајао.

То нас опет враћа на проблем Косова.

Понављам, то је погрешна подела. Зашто ми прихватамо да су за ЕУ они који кажу да треба све одмах потписати, а ми који тражимо да се поштује међународно право – нисмо? Ако сматрате да постоји право већинског народа на једној територији да прогласи независност, онда то мора важити универзално, а не само за Србију. Такво решење није природно, а све што није природно и представља изузетак, на крају се свима обије о главу.

Власт најављује и референдум о статусу КосоваКакав је став Савеза за Србију по том питању?

Наш став према референдуму је негативан. Како у овим условима необјављеног ванредног стања, одсуства грађанских слобода, демократије и информација, грађани уопште могу да се изјасне о Косову? Па, што их Вучић није питао да ли су за смањење плата и пензија? Зашто их није питао да ли су за Бриселске споразуме – ако се већ толико бави статусом Косова? Зашто их не пита да ли су за ове стране инвестиције где им дају плату од двеста евра? Не пита их ни да ли су за стечај Азотаре, продају ПКБ-а, концесију аеродрома... Није их питао ни за то што смо дали Арапима у центру Београда стотине хектара земљишта и објекте који вреде стотине милиона евра и где су, не уложивши ништа, добили 68 одсто свега. Такође, Вучић не пита грађане ни да ли су за то да Ер Србија прави 109 милиона евра губитака и да ли су за то да национална компанија узме кредите од око сто милиона евра од Етихада и плати осам милиона евра трошкове обраде тог кредита и камату од седам одсто? Како да се питају људи за Косово када не знају да постоји и друга опција и када он виче да ће уколико се не потпише тај правно-обавезујући споразум бити "Бљеска", "Олује" и општа пропаст? Наравно, све је то лаж.

Како оцјењујете улогу страног фактора у политичком животу земље?

Не мислим да у Србији странци одлучују ко ће бити на власти. Али верујем да и те како могу утицати на то како земља изгледа и да ли ће људи добити информације на основу којих ће моћи да се сами опредељују. Међутим, ЕУ жмури на кршење својих стандарда и правила у Србији јер јој то сада одговара. Негде 2012. имао сам састанак на коме је био и заменик помоћника америчког државног секретара господин Рикер. Тада је баш кренула она харанга на Демократску страну – сто људи је било ухапшено – праћена најстрашнијом сатанизацијом по медијима, против мене посебно. На том састанку нисам тражио заштиту за себе, већ сам им рекао да морамо заштитити паметан свет – професоре, академике, уметнике, разне успешне људе – да смеју да говоре шта мисле, а да не заврше на насловним страна таблоида и Пинка као издајници и лопови. Јер ако тај део Србије заћути, онда ће земља изгубити сваку шансу. Рекли су ми да они ту ништа не могу да ураде. Ја сам им онда покушао објаснити да је Александар Вучић дошао на власт са огромним обећањима која су пратила велика очекивања у народу и да за четири или пет година од тога неће бити ништа. Уследиће велико разочарање и ако тада не буде било паметног света који ће нас усмеравати, опет ћемо се окренути мржњи према споља и узајамно, постати земља без будућности. Нажалост, сада је тако. Ми немамо напредак ни у једној области, али имамо такав степен мржње, беса и агресије који се може сваког дана видети на улици. Америка, Русија или земље Европске уније гледају своје интересе, а ми морамо наћи начин како да заштитимо наше.

НоВучић је на власт дошао и захваљујући подршци из иноземства...

Не мислим да је Борис Тадић изгубио изборе зато што је рекао "не" Ангели Меркел за нешто што је била блажа верзија Бриселских споразума. Вучић и Николић који су тада рекли "да" добили су само могућност да их прихвате на Западу. Али нису странци гласали, већ народ који је био незадовољан оним што је рађено тада.

Та страна подршка Вучићу и даље је јака...

Јесте, али он губи једну важнију ствар – подршку свог народа. Немојмо да говоримо о подршци грађана Александру Вучићу на основу ових последњих избора, мада је мени глупо да их тако називам пошто нико жив није знао шта причамо ми из опозиције, нико нас нигде није могао чути, а о нама је слушао и слуша само најодвратније ствари. Нема више дебатних емисија по телевизијама, нигде немате могућност да изнесете то за шта се залажете и наравно да ће шездесет посто Србије о мени имати мишљење какво има пошто сваки дан слуша да сам лопов и криминалац. И то не фабрикују само о мени, него и о Јеремићу, Јанковићу, Тадићу... Већ шест година ја немам где да кажем – људи, па да сам опљачкао све живо као што тврде, ваљда би ме за све ово време за нешто оптужили. Како онда да грађани слободно гласају?

Да ли је опозиција из свих таквих изборних циклуса извукла одређене поуке?

Пред београдске изборе предложио сам да се сви ујединимо у једну колону, а онда су неки рекли: то је погрешно, боље више колона, боља понуда и тако даље. Ми смо онда изашли у више колона, па је Вучић у градској скупштини добио седамдесет одборника, а ми тридесет и нешто. А да смо ишли заједно, уз овакву излазност и овакве изборне услове, ми бисмо освојили 41 одсто гласова, а они 50; да смо били уједињени, људи би видели да се нешто променило и да постоји шанса да се победи, па би на изборе изашло још сто хиљада људи и борили бисмо се за већину, односно ко има два одборника више... Слушам и данас – те како ћете, те прихватили сте Двери... Чекајте мало: и ти људи из Двери су прихватили нас, ни њима није било лако да то ураде. Али сви смо свесни да само заједно можемо да склонимо ову власт која гура Србију у амбис. Лако је да седите негде на Дорћолу или Врачару и изигравате опозицију – ем је фенси, ем немате никаквих проблема... Што не одете мало у Мионицу, Лесковац и друге градове у Србији па чујете како се тамо размишља? Тамо су се већ сви удружили. Они су суочени са једним огромним злом које их уништава, бије, малтретира, отпушта са посла и за њих више не постоји та прича о поделама, они су се ујединили сами. Са друге стране, они који су викали да треба да постоје три-четири колоне, сада су напредовали до две колоне, што се опет своди на исто. Нема, бре, две колоне! Постоји само режим кога оличава Александар Вучић и они који су против тога. То је данас једина подела у Србији. А ми када дођемо на власт, укинућемо и ту поделу: јер нико ко је из уверења гласао за Вучића неће бити гори ни од кога другога ко је био против. Сви смо ми грађани Србије и сви је једнако волимо.

Колико има смисла излазити на изборе под оваквим увјетима?

То је једно од веома тешких питања. Ми смо и формирали Савез који ће одлучивати консензусом да бисмо заједно проценили шта да радимо по том питању. Морамо се, пре свега, изборити да се макар нешто промени када је реч о изборним условима. Савез је настао и због тога да људе ослободимо страха јер данас људи и из страха гласају за ову власт. И онда, пошто немамо приступа нити једној националној телевизији и готово нити једним дневним новинама – да кренемо коначно по Србији и разговарамо са грађанима. Неко ће нас негде чути, па пренети даље. Не смемо одустати од борбе и препустити се безнађу. Вучић је створио ситуацију у којој је све небитно и да нема никаквих моралних вредности. Нисам присталица да се на изборе излази по сваку цену и узме пет или осам посланика. На изборима морамо показати да нас је заиста много и да променимо нешто у земљи. Видећемо како ће се све развијати када се избори приближе.

Може ли опозиција изборити округли стол на коме би се постигло да сљедећи избори буду регуларни?

Аутократски режими ни на шта не реагују. Њих је баш брига што су људи на улицама – они само настављају даље и тада је тешко изборити се за било шта. Свака нормална власт би у земљи која је подељена као наша саслушала овај други део својих грађана јер Вучић и кад победи на оваквим изборима који су намештени, украдени и нерегуларни има само педесет одсто гласова оних који су изишли, што је око тридесет и пет посто бирача. Не може се и не сме као у нашој скупштини да се на све што било ко из опозиције предложи и каже, одговори – баш нас брига. Нема ту среће. Ми ћемо изићи са списком захтева везаних за изборе и ту ћемо добити консензус шири од чланица Савеза. Колико ћемо успети, зависи од наше снаге и подршке грађана.

У јавности се говори и о бојкоту... Што ви мислите?

И бојкот је једно од решења. Али да вам одговорим на други начин. Док смо чекали резултате градских избора, Бојан Пајтић је рекао да је једно када браните пет одсто гласова, а нешто сасвим друго када браните тридесет одсто или више. Сасвим је различит и број оних који их бране и начин. Зато Савез настоји да се једна наспрам друге поставе две озбиљне групације. Да је друштво слободно, наша групација би имала већину, али ни режим више није толико јак како што тврди. Тек ћемо да видимо да ли се и убудуће може понашати на начин на који се до сада понашао.

У том контексту – ако вас добро разумијем – Савез за Србију посебно рачуна на људе који до сада нису излазили на изборе?

Људи седе код куће јер мисле да се ништа неће променити. А како да знају да се нешто може променити када немају где да чују нас који нудимо промене. На пример – да се залажемо да се економија државе базира на пољопривреди и енергетици и да уместо што продајемо ПКБ хоћемо да покренемо још десет таквих фирми у земљи; да ће се ту запослити хиљаде људи чија ће минимална плата бити 350 евра и да ће се сељаци моћи наслонити на те компаније; да желимо увести систем за откуп пољопривредних производа по Тиролском моделу – предате производе, добије потврду и онда сваког понедељка гледате колике су цене на светској берзи и одлучујете да ли ћете продати или не; да смо против дуалног образовања и да желимо да улажемо у школовање деце како не би радила за минималце; да нећемо да одустанемо од субвенција страним инвеститорима, али под условом да минимална плата буде 350 евра, јер је у Мађарској 600, а у Словачкој 700 или 800; да хоћемо специјалног тужиоца па нека он истражује и Драгана Ђиласа... Када би све ово грађани имали где да чују, уверен са да би огромна већина њих изашла на изборе.

Што кажете када чујете да се опозиција у основи и не разликује много од властиУкратко – да је све исто.

Није исто. Није исто када се у Београду градило десет обданишта годишње па је било места за свако дете и данас када се не гради ни једно. Није исто када се годишње куповало 120 аутобуса, трамваја и тролејбуса за градски превоз, а данас свега двадесет. Није исто када је у Београду свака трудница била заштићена и сада. А онда се појави Вучић, наметне кроз своје медије шеснаест тама које му одговарају у том тренутку и људи забораве на све ово. Е, па није исто. Да јесте – сви би били у СНС-у.

Говори се и да опозицију спаја само борба против Вучића?

Александар Вучић је симбол свега у овој земљи, персонификација аутократског режима. Он је и Београд на води и Ер Србија и фирме у којима људи раде за двеста евра и Косово и аутопутеви и пољопривреда – речју, он је све. И онда нам кажу – Савез је против Вучића. Ама, људи, нисмо ми против њега лично, него против онога што он и његов режим раде. Када кажемо Вучић, ми кажемо и Ристичевић, Вулин, Стефановић, Зеља...Јер, између њих нема разлике. Савез је промена схватања политике у Србији – сели су људи који не мисле о свему исто и рекли – чекајте, има нешто важније од наших разлика. Не можемо грађанима да понудимо да једна власт замени другу јер је земља подељена, него морамо да формирамо владу угледних, нестраначких, стручних људи да управо они помогну и уведу земљу у нормалу да би Ђилас, Обрадовић, Јеремић, Стефановић, Јанковић, Лутовац и други могли једног дана изаћи на нормалне изборе са својим ставовима.

Да ли је то реално?

Неће моћи другачије – онај ко би изиграо договор више не би постојао. Ми смо се удружили да дођемо до слободне земље у којој живе људи који се не мрзе јер су различити. Зато нам је потребна прелазна влада која ће имати јасан мандат шта треба да уради за годину дана, а ми у парламенту бићемо њихови контролори. Ми смо се на то унапред обавезали. И уместо да се о том говори, прича се о неким измишљеним поделама мандата и другим будалаштинама које не постоје.

Какав ће бити састав те владе?

У тој влади неће бити нико од лидера Савеза за Србију, њихових сарадника, нити људи које јавност као такве препознаје. То ће бити стручњаци са резултатима у свом послу.

Како видите сурадњу са опозиционим партијама и покретима који нису ушли у Савез за Србију?

Велики део свог рада ћу посветити да са њима направимо што бољу комуникацију; можда и они у неком тренутку схвате да је Савез једино решење. У сваком случају, они нису моји политички противници. Саша Јанковић није ушао у Савез и нас двојица имамо различите ставове како би он требало да изгледа, као и према Косову. Али ми се умногоме слажемо како би ова земља требало да изгледа. У сваком случају, грађани од нас очекују да разлике превазиђемо и у некој форми делујемо заједно. То се, пре свега, односи на изборне услове, слободу медија, поштовање људских права...

Колико сте лично задовољни постигнутим рјешењима при формирању Савеза за Србију с обзиром на ваш први приједлогМислим првенствено на организацију.

Направићемо ефикасну и демократску организацију у којој се поштује глас сваког појединца и странке. Никад нисам мислио да странке треба да нестану. То је немогуће. Само треба да општи интерес ставимо испред страначких, парцијалних интереса.

Оснивачи Савеза ће бити председници странака и организација. Они ће чинити и Председништво Савеза, сваког месеца ће председавати неко други, неће бити једног лидера. На локалу, људи ће се организовати по сличном принципу, али се неће регистровати као удружење, него ће усклађивати своје ставове и политику. Такође, постојаће озбиљна организација по вертикали и медијска служба у коју ће свака странка дати своје људе. Ту је и тело које ће се звати Конференција а коју ће чинити председници удружења грађана који приступе Савезу. Председништво Савеза ће ићи на састанке Конференције да чује те људе, а не да се изолујемо као свезнајући...

Савезу се спочитава и да га чине људи који су били у власти и дакао таквинемају што да понуде грађанима?

Знате како, будете на власти, па у опозицији – на оба места нешто научите, схватите и промените код себе. Да је по том систему да се неко ко је био једном на власти не може вратити, Вучић никад би био овде где јесте. А он се налазио на власти када је земља била бомбардована, уништавана, криминализована, када су новинари и политички противници убијани на улици... На крају крајева, нисам ја као градоначелник Београда изгубио подршку грађана, него сам насилно смењен. Такође су ме и облатили на све могуће начине, тако да ту врсту подршке више и нисам могао имати. Исто тако – чак и у оваквим изборним условима, добили смо подршку од 20 одсто грађана. Ипак, свој мисију видим и у томе да се појаве нови људи... Али како да се сада у Србији појави нови човек у политици? Како да сазнају за шта се он залаже када то не може да зна ни за нас који смо у политици дуже време? Један од наших најважнијих задатака у Савезу је да обезбедимо да људи који вреде заузму места која заслужују.

Током читавог интервјуа указујете на два проблемаПрви је медијски мрак и таблоидизација јавности...

Зауставио сам своје адвокате да туже ове таблоиде и телевизије који ме из дана у дан најстрашније блате – не могу сваки други дан бити на суду. Онда суд донесе пресуду, казни их сто хиљада динара и да објаве пресуду, а они плате казну, не објаве пресуду и ником ништа. Нисам ја тужио због пара, него да јавност сазна да није тачно то што су објавили о мени. Пинк никад није објавио пресуду за коју је кажњен 500 000 динара зато што је безброј пута прочитао писмо Жељка Митровића у ком се каже да сам ја опљачкао мајку своје деце, побио пријатеље на спавању и ко зна што сам још радио. Нити намеравају. Али сасвим би било нешто друго да су кажњени за лажи са 50.000 динара, али ако сутра не објаве пресуду и не кажу грађанима да су лагали, да казна буде педесет милиона. И то не да те паре оду мени, него у државни фонд за лечење деце. Е, онда немојте да читате пресуде. Уверен сам да ни једно удружење новинара не може бити против овога.

А други проблем на који се често враћате је криминализација земље...

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић је пре неки дан изјавио да полиција контролише ситуацију и да немамо ни један обрачун за месец дан у подземљу. И онда после неколико сати убију адвоката Драгослава Огњановића. То значи да је министар лагао и да не контролише ништа. У свакој нормалној земљи више не би био министар.

Више од 60 одсто грађана сматра да је повећан криминал. Наравно да јесте – људи виде на сваком ћошку шта се дешава. У овој земљи су сви криминалци ушли у систем; овде се ослобађају људи чији се ДНК налази на месту убиства; овде по пет година неко не иде у затвор је вођа "навијача"; овде су особе са судским пресудама блиски са људима који воде полицију; овде су криминалци постали угледни бизнисмени, купују виле по Дедињу; овде је криминал на сваком кораку. То је Србија данас. И ми у таквој земљи живимо. Али – нећемо још дуго.

Шолака сам два пута видео у животу

Вучић каже да заједно са Драганом Шолаком имате медијску империју.

Рече Борис Тадић за Вучића: "Човек је патолошки лажов." Мислим да од десет ствари које изговори у девет не каже истину. Када би радио на телевизији као најављивача временску прогнозе и рекао да нас чека сунчан дан, ја бих понео кишобран. Човек све лаже. Какав, бре, Шолак? Два пута сам га видео у животу. Први пут, када сам га из Народне канцеларије молио за донацију одређених уређаја да би људи по сеоским школама могли да гледају све канале на телевизији и други – када смо се свађали око голф терена на Ади Циганлији. Па да имам везу са тим Шолаком, ваљда ме на Н1 не би увек сачекала порција најтежих питања и не баш благонаклона Миња Милетић. О интервјуу са Југославом Ћосићем да и не говорим – скоро да сам стигао да кажем три реченице. Шалим се мало, наравно, они само раде професионално свој посао. Био сам уредник на Б92 и поштујем то.

Какви швајцарски франци

У један од великих проблема о којима говорите свакако спада и задуженост грађана у швицарским францимаЗбог чега наше властиза разлику од свих других земља у региону и Европиништа не чине да им помогну?

Зато што је банкарски лоби изузетно јак. Код нас највеће профите имају банке – привреда све гора, а банке све боље. Какви швајцарски франци? Нико није узео кредит у швајцарским францима на шалтеру и отишао да купи стан, него је то обрачунска јединица. Немојте људе правити лудим. Неко је узео кредит од педесет хиљада швајцарских франака, вратио сто хиљада евра и још дугује сто. Не може тако и готово! Нека се тим људима врате камате које су платили, а ако је неко боље прошао него да му је кредит био у еврима, обрачунајте му два посто више кредит и крај.

(Време)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Васељенска патријаршија дати аутокефалност "Украјинској православној цркви"
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер