среда, 30. новембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Не постоје земље пријатељи и непријатељи, већ свако гледа своје интересе. Задржавање такозване неутралности би нас довело у позицију Белорусије
Политички живот

Не постоје земље пријатељи и непријатељи, већ свако гледа своје интересе. Задржавање такозване неутралности би нас довело у позицију Белорусије

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Ђилас   
петак, 07. октобар 2022.

Да, били смо у Америци. Да, добили смо ниво саговорника виши него било ко, ко је до сада као опозиција долазио из Србије. Да, рекли су нам да су шокирани потписивањем споразума Селаковић-Лавров, помињали да ће Европа оштро реаговати и да се очекује олуја, али и рекли да и даље желе да развијају добре односе са Србијом. Помињали инвестиције и приближавање Западног Балкана Европској унији.

Не, нису помињали никакве рокове ни датуме. То остављају Србији. Као што нам остављају да сами нађемо одговор на питање: "Куда даље - где идемо?"

"Да би стигли тамо где смо кренули морамо прво да знамо где смо!" Овако гласи легендарна реченица из филма Гладијатор, која као да је писана за нас. Јер ми данас, као и много пута у последњих неколико деценија, изгледамо као држава која нити зна где је, нити зна куда је кренула. Данас, када је свет на ивици рата, када је све или црно или бело, немање снаге да реално сагледамо себе, да кажемо заиста где смо, води нас у опасност да за пола века нестанемо и као народ и као држава. Сви они који мисле да претерујем нека сами израчунају колико ће нас бити за 50 година ако се настави тренд по коме нас је сваке године мање за сто хиљада.

Свако ко мисли да би Србији задржавање позиције такозване неутралности донело добро греши. У оваквој подели неутралност се тумачи као припадање другој страни

Деценијама се делимо на патриоте и издајнике, партизане и четнике, тврдимо да су грађанско и национално неспојиви појмови... Деценијама одбијамо да прихватимо да сви који живимо у Србији волимо своју земљу и да смо самим тим патриоте, да смо и Срби и грађани Србије, да партизани и четници не постоје још од 1945. године, како то једне вечери пре двадесетак година испод Гучева рече Матија Бећковић. Одбијамо да схватимо да постоје теме око којих мора да се направи национални консензус, као и да то што о нечему другачије мислимо није разлог за мржњу, већ шанса да на поштовању различитости постанемо бољи. Третирамо српемност на компромис као слабост, а не као снагу.

Увек нам је неко други крив за све лоше што нам се дешава. Не прихватамо да сносимо највећу одговорност за то што је Србија данас земља уништеног система вредности у којој се лоше живи, у којој је плата међу најнижима у Европи, у којој цветају криминал и корупција, у којојни радници ни инвеститори нису заштићени, која више чува стране, него домаће привреднике, која дозвољава да се из ње извозе сировине уместо финалних производа, у којој пропадају два највећа потенцијала – енергетика и пољопривреда. Постали смо земља у којој се не вреднују образовање и рад, већ способност да се кроз "комбинације" направи новац.

Анализа како смо дошли довде нас враћа у прошлост и не доноси нам ништа. Страхоте садашњости сам само поменуо. То није ни десет посто свега лошег што нам се дешава и чега смо сви, више или мање, свесни. Само је питање колико смо храбри да дијагнозу стања себи саопштимо.

Пре тридесет година нас је водио човек који није схватио да је пао Берлински зид. Последице трпимо дан данас. Данас се гради нови Берлински зид. Пред нама је питање са које стране тог зида желимо да будемо. Или да будем прецизнији, пошто смо географски део Европе и пошто су сви у Европи одабрали страну, пред нама је питање да ли ћемо се определити да унутар ове стране тог зида будемо острво око кога ће остали подићи зид. Престрашно је све што се дешава, нико нормалан се не радује када све то види, али то је реалност. Сурова и поражавајућа.

Свако ко мисли да би Србији задржавање позиције такозване неутралности донело добро греши. У оваквој подели неутралност се тумачи као припадање другој страни. То би значило, пре или касније, довођење Србије у позицију Белорусије - одлазак инвеститора, немогућност враћања кредита, губитак радних места, смањење ионако малих плата и повећање броја оних који заувек напуштају Србију. Можда и неке званичне, уз незваничне санкције којима смо већ изложени.

Постоји и друга опција. Прихватање правила која важе за све у Европи, без обзира да ли се са њима слажемо или не, јер се по тим правилима игра ова "игра". Усклађивање спољне политике са спољном политиком Европске уније, али и прихватање принципа на којима напредна Европа почива. Слобода мишљења, професионални медији, независно правосуђе, образовање као приоритет, борба против корупције кроз специјалног тужиоца и његову тужилачку полицију, потпуни обрачун са криминалом без обзира на имена носилаца истог. Улагање у пољопривреду и енергетику, заштита река, земље, ваздуха - улагање у људе. Све набројано и још много тога стаје у две речи – интерес Србије. То је једино чиме данас треба да се водимо.

Једни су из свог интереса ушли са својим трупама на Косово и направили базу, други су из свог интереса 2003. повукли своје трупе са севера Косова остављајући српски народ без заштите оних чији су долазак славили 1999. године.

Крајње је време да схватимо да, осим у рату, не постоје земље пријатељи и земље непријатељи, већ да свака од њих доноси одлуке у складу са својим интересом. И увек је свакој од њих њен интерес на првом месту. Водећи се својим интересом једни су нас бомбардовали, други у Савету безбедности подигли руку (или је нису подигли против) и кад се одлучивало о санкцијама и о забрани извоза оружја у Србију и о формирању Хашког трибунала. Једни су из свог интереса ушли са својим трупама на Косово и направили базу, други су из свог интереса 2003. повукли своје трупе са севера Косова остављајући српски народ без заштите оних чији су долазак славили 1999. године. Једни инвестирају у Србију јер им се то исплати, други испод цене купују компаније које користе наше природне ресурсе, јер им се то такође исплати.

Једни су улагали у развој демократије јер верују да је она неопходна за развој сваке државе и друштва, други то не раде ни код себе, па немају интерес да то раде ни код нас. Једни ће увести квоте на челик јер чувају своје железаре, други неће услишити више пута поновљену молбу да дозволе извоз 10.000 фиата произведених у Крагујевцу, јер такође чувају себе... Осим једних и других, постоје и трећи и четврти и пети... И сви они се руководе својим интересом. Дошло је време и да се ми понашамо на исти начин. Да гледамо наш интерес.

Да ли је наш интерес да као у Словачкој плате лекара порасту шест пута за десет година? Да ли је наш интерес да као Хрватска пре неколико дана добијемо девет милијарди евра од ЕУ за јачање кохезионе политике, после десет милијарди које су добили за смањење последица штете коју је изазвала пандемија корона вируса? Да ли је наш интерес да радници имају права, а инвеститори сигурност као у Немачкој? Да ли наш интерес да имамо образовање као у Финској? Да ли је наш интерес да пољопривредници имају субвенције као у Холандији? Да ли је наш интерес да чувамо свој идентитет, језик и културу као што се то ради у Француској? Да ли је наш интерес да држава брине о својим грађанима као у Шведској? Може се поставити још доста сличних питања, али мислим да је довољно. Сигуран сам да ће велика већина, да не кажем сви, одговорити потврдно на свако од њих. Потврдни одговори значи да желимо да живимо као што живе грађани земаља Европске уније.

Да ли је неопходно да будемо и формално део Европске уније да би испунили све ове циљеве? Није, можемо много тога и сами. Али оно што је неопходно је да наставимо да се крећемо у том правцу, а не да одемо на другу страну. Да, не чекајући формално чланство, урадимо све што је до нас да би живели као сав пристојан свет. И да напокон схватимо да је Европска унија, уз све њене мане, заиста добро место за живот, те да прихватимо да поштујемо правила која у њој важе. Па није случајно да у ЕУ сви хоће, а да нико из ње да изађе неће. Осим Британаца који сада рекордним падом БДП-а и растом инфлације плаћају цену своје погрешне одлуке.

Ако то не урадимо остаће нам само да слушамо рефрен једне старе песме који као да је писан за данашње време. "Ни на исток ни на запад на север ни југ, нигде нигде, без тебе се вртим још у круг." Има у овој песми, у првој строфи испред рефрена још стихова који су више него корисни да се чују. Али да се зауставим само на рефрену. И да се надам да ћемо овога пута преломити паметно. Ако то не урадимо ни сада, као што нисмо пре тридесет година, бојим се, нову шансу нећемо имати.

(НИН/Директно)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер