четвртак, 18. октобар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Одговор Бркићу - Залажем се за "државни капитализам" и промену односа према страним инвеститорима
Полемике

Одговор Бркићу - Залажем се за "државни капитализам" и промену односа према страним инвеститорима

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Ђилас   
четвртак, 09. август 2018.

Увек је занимљиво и корисно чути или прочитати шта паметни и добронамерни људи попут Мише Бркића имају да кажу, макар се И не слагали са њима.

Мислим да је г. Бркић погрешио, што је програмску платформу Савеза за Србију третирао као економски програм, јер она то није. Свака од тачака коју смо написали захтева озбиљну разраду и овако написана требало је да покаже каквој Србији тежимо. Праведној, ефикасној, економски јакој која штити своје грађане и у којој се они осећају сигурно, безбедно и неугрожено.

Када сам са сарадницима писао овај економски концепт, за кога верујем да ће га прихватити цео Савез за Србију, нисам имао у глави социјализам, већ државни капитализам односно капитализам са јасним простором за државне инвестиције у стратешки важним областима привреде.

Пошао сам од чињенице да је српска привреда изузетно „оболела“ и да јој у лечењу болести класичне терапије не могу помоћи, већ решења попут оних које има чувени Др Хаус. Идеја да ће страни инвеститори подићи Србију је једноставно нереална, јер су они прави још деведесетих отишли у друге земље централне Европе. Зато тих пара више нема. Па чак и они који данас имају потребу за новим инвестицијама то ће урадити у некој од тих земаља, не у Србији. Србија је данас земља у којој људе дижу у ваздух на семафорима, у којој убијају адвокате, навијаче на утакмицама скидају голе и пале бакљама…

Познато је да је капитал највећа кукавица и да он у такве земље не долази већ из њих бежи. Уз све набројано ми смо земља у којој све зависи од воље једног човека. А у таквим земљама се број озбиљних инвеститора мери бројем прстију на једној руци. Зато данас БМW диже у Мађарској нову фабрику у којој ће плате бити преко 700-800 евра, и у коју инвестира милијарду евра. А код нас ће се у Чачку производити каблови за тај исти БМW и радници ће бити плаћени три пута мање.

Ко верује да ће са таквим инвеститорима подићи Србију тај прави огромну грешку. Сваки прави инвеститор који неће покупити машине кроз неколико година и отићи у неку другу земљу по истеку рока за субвенције је добродошао и за њега се треба борити, али је суштина гледати шта можемо сами да променимо у ономе како радимо данас.

Пре него што изнесем конкретне идеје поменућу и део који се односи на Закон о раду. Нису правим привредницима проблем закон и права радника, већ чињеница да никада нису сигурни да ли ће на постојећих десет такси држава и локалне самоуправе увести још 20, проблем су им ти парафисклани намети, компликоване процедуре и бирократија, то што зависе од људи са друге стране шалтера, што им инспекције долазе и морају нешто да нађу, што им константно фали још један папир….

Као што запосленима није проблем да раде, али јесте проблем колико се рад плати. Данас су радници у многим предузећа препуштени на милост и немилост послодавцима, често третирани као њихово власништво. Као човек који је направио фирму у осам земаља са годишњим приходом од 95 милиона евра, у којој је просечна плата била хиљаду евра и у којој су жене после породиљског могле још годину дана да раде четири сата за пуну плату, имам сва права да оне који зарађују милионе плаћајући запослене неколико стотина евра јавно критикујем и прозивам.

И да се залажем да им се тако стечена добит опорезује много више него што је данас случај. Желим да живим у држави која ће забранити тзв. изнајмљивање радника преко агенција, праксу са којом је први кренуо НИС отпуштајући огроман број људи са коректним платама и запошљавајући на њихова места те исте или нове људе али за дупло мању плату. Постоје такве агенције и на западу и оне служе да људи који већ раде неки посао могу да буду ангажовани додатно неколико сати у некој од компанија којима је њихово знање потребно.

Изнајмљивање радника се у Србији претворило у класично израбљивање људи на које држава жмури. Инвеститори који ће дати плату од 200 евра и терати људе да раде прековремено, бројати им колико пута иду у тоалет, терати их да раде викендом – нису потребни Србији. Не желим државу која жмури већ државу која гледа са оба отворена ока и штити достојанство својих грађана. Данас, после шест година ове власти, БДП тек сада расте 4% у првом полугодишту, упркос чињеници да остале земље ЕУ и региона већ годинама остварују највише стопе раста у последњој деценији.

Ако погледате структуру раста видећете да је то највише захваљујући повећању производње струје после огромног пада прошле године, доброј години за пољопривреду, али и повећању залиха. Оне су увећане за више од 8% у односу на прошлу годину, јер оно што се произведе људи са малим платама и пензијама не могу да купе. А без потражње нема повећања производње.

Нико не тражи плате као у западној Европи, у овом тренутку су за нас и плате у Словачкој или Мађарској реално велике, али немојте да нам објашњавате како српски радник треба да зарађује дупло мање од мађарског или српски лекар пет пута мање од румунског – јер то једноставно није ни логично ни тачно.

Економски концепт који сам предложио заснован је на тржишној економији и развоју пољопривреде и енергетике, јер у тим областима, уз људе, имамо највеће ресурсе. Предложио сам да у пољопривреди уместо продаје ПКБ-а направимо десет мањих са по минимум 1000 хектара државне земље коју данас нико не обрађује. Да те фирме, као и све друге државне, воде прави менаџери, да минимална плата радника буде 350 евра и да имају право да им припадне и део добити да би били мотивисанији за рад.

Да се те фирме финансирају кроз нашу верзију инвестиционих фондова. Наиме, грађани у банкама држе милијарде евра које им не доносе скоро ништа. Предложио сам да их дају новоформираној инвестиционој банци која ће им гарантовати камату по којој држава данас банкама продаје своје хартије од вредности. За те штедне улоге, као и за све остале до 50.000 евра у другим банкама гарантује држава. Предложио сам да уз ту камату грађани имају и део добити које те пољопривредне компаније буду правиле да буду мотивисанији у подршци пројекту.

На ободима тих фирми правићемо сутра нове мање фирме које ће финансирати људи који живе у градовима, имају новац и уложили би га у пољопривреду, али немају ни времена ни могућности да се тиме баве. Инвестиција за хектар модерног засада јабуке је 30.000 – 40.000 евра. Сигуран сам да има људи који би уложили у тај бизнис само немају како, нема на локалу ко да им тај бизнис води. Кад победимо на изборима имаће. Узећемо менаџера који је већ научио посао у државној пољопривредној фирми и даћемо му да води ту новоформирану, чији ће већински власници бити улагачи које сам поменуо. Тако ће расти производња воћа и поврћа у Србији. Кад постанемо европска сила у рецимо производњи јабука стићи ће и прерађивачка индустрија, јер нико неће вући нашу јабуку у Пољску да би тамо од ње правио сок. Правиће га у Србији.

Што се тиче индивидуалних произвођача предлог је да се направи систем хладњача, приватних и државних у које произвођач смести свој производ по унапред одређеној цени и добије сертификат за то што је ускладиштио. Сваког понедељка у 12 сати се објављује цена на светској берзи и ко хоће да прода – прода. Ко хоће да чека већу цену – чека. Ако му недостаје новца пољопривредник оде са сертификатом у банку и добије позајмицу од које живи неколико месеци док не прода свој производ. Суштина је да не зависи више од хладњачара, нико га не тера да прода одмах кад је цена најнижа. Он је власник онога што је произвео и одлучује сам шта ће са својим производом да ради.

Сви који данас говоре о државним предузећима полазе од чињенице да су она по дефиницији неуспешна. Заборављају да то нису предузећа већ страначке установе. Небитно да ли је у питању ЕПС који води човек који нема никаква знања потребна за то или београдска Арена коју води Горан Грбовић, човек који је завршио кошаркашку каријеру пре 25 година и од тада нема дан рада уписан у радну књижицу (то ме подсећа на још једног таквог).

Знате ли да је ДХЛ власништво немачке државе? Знате ли да у франкфуртском аеродрому, највећи део власништва има регион Есен. У Панчево је дошао компоненташ ЗФ. Огромна фирма, 29,2 милијарди прихода годишње – власништво 90% градића Фридрихсхафена. Али у Панчево су долазили и неки други па ће Азотара уско бити угашена. У минус је гурнута класичном пљачком. Тона финалног производа уместо за 300 долара продавана је новосадском Промисту за 130-150.

Једнога дана ће директор Азотаре морати да за такве одлуке одговара и да призна да се Азотаром управљало из ковнице новца, а не из Панчева. Дакле није суштина у власништву, него у ономе ко управља. Да ли мислите да директори ДХЛ-а, Франкфуртског аеродрома или ЗФ-а раде за хиљаду евра колика је плата директора државних предузећа у Србији? Не, они раде за десетине или стотине пута више. Па што ми не распишемо конкурсе и понудимо плате колико добију страни менаџери кад дођу у Србију да воде фирме и запослимо те људе? Зашто тиме не мотивишемо оне који су из Србије отишли да се врате? Тако смо пре 7-8 година довели прави менаџмент у ПКБ и поред огромних инвестиција постизали добит мерену милионима евра. Просечна плата запослених била је 500 евра и започет је био процес преношења 10% власништва на запослене и пензионере који су правили ПКБ. После моје смене менаџмент је смењен, дошли су партијски кадрови и ПКБ данас опет прави губитак.

Не бих разрађивао причу о енергетици, овај текст је већ предугачак. Само бих питао да ли је боље да литијум у Јадру код Лознице, највећем европском налазишту, копа Рио тинто и извози га као руду јадарит, или да се организујемо тако да се у Србији отвори фабрика батерија која без литијума не може. Чиле је 25% свог највећег налазишта продао Кинезима за око четири милијарде долара уз обавезу за инвестирањем и продајом четвртине производње у Чилеу по бенефицираним ценама како би се развила домаћа индустрија. Па ако може Чиле што не може Србија? Ако су Немци толико бољи од нас па нису ваљда и Чилеанци? Нису ни једни ни други, само што се тамо размишља на другачији, да употребим тај израз, иновативнији начин.

И за крај да кажем неколико речи о образовању, иако је то требало да буде на првом месту. Одмах треба укинути модел дуалног образовања. Пре пет дана је Ројтерс објавио прилог како немачка деца неће на дуално образовање и да је трећина места предвиђена за те намене остала упражњена. Разлог је што деца хоће на универзитете. Нама се број деце која уписују факултете смањује. Џаба сва реформа привреде, ако не схватимо да образовање није трошак него инвестиција. Зато морамо направити земљу у којој ће се диплома поштовати, морамо стимулисати професоре и наставнике да још више раде са децом, да развијају њихове таленте. Они чији ученици имају бољи успех у каснијем школовању треба да имају веће плате. Сваком детету које хоће да се школује држава треба да помогне јер не полазе сви са исте позиције. А свако ко заврши више школе, под условом да остане у Србији, за Србију значи више од било које турске инвестиције коју сада плаћамо милионе евра. Замислите само шта смо у школству могли да урадимо са тих неколико десетина милиона евра које смо дали турском Кајсеру да отвори фабрику у Смедереву где две стотине жена ради за 200 евра. Могли смо да стипендирамо хиљаде студената да заврше факултете и да сутра воде или направе десетине фирми десетину пута бољих од Кајзера. Или да буду сјајни професори, лекари, да реконструишу државну управу…

Осим ових постоји још читав низ конкретних мера и предлога. Надам се да ће ови предлози које сам изнео бити основа за даља размишљања и размену идеја, а не само за критику без спремности да изађемо из матрице понашања и размишљања на коју смо навикли.

Видети још:

Програм Савеза за Србију од 30 тачака

Миша Бркић: Економски програм "Савеза за Србију" - Заводљива утопија "демократског социјализма"

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Васељенска патријаршија дати аутокефалност "Украјинској православној цркви"
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер