U parlamentu Srbije ne da postoji dvotrećinska, već postoji trotrećinska većina za njegovo usvajanje, i brisanje Kosova i Metohije iz Ustava, samo da Gazda namigne. Ostaje još da se sve to verifikuje našim rukama i olovkama. Potpuno sam siguran da će rezultati eventualnog referenduma biti takvi da omoguće ono što Nemačka i vlast u Srbiji hoće.

Nažalost, Srbi u ovim vremenima potpuno zakazuju kada se radi o diplomatskom bojnom polju. Stalno daju neke ustupke i prepuštaju, malo po malo, Kosmet Albancima. Očajnički krik upućen albanskom premijeru od strane srpskog premijera: „Kakve veze Albanija ima sa Kosmetom“, krajnje je deplasiran.

Taman se uspostavi kakva-takva harmonija na relacijama: vlast-vlast, vlast-EU, vlast-NATO, vlast-opozicija (koje nema), i dogovore se harmonično da menjaju Ustav i gumicom izbrišu i Kosovo i Metohiju i da treba ozvaničiti „faktičko stanje“, a ono se pojavi  neki „gerilac“da poremeti harmoniju.

Kako je uopšte moglo doći do propusta da se pred narodom za koga se pouzdano zna da je kivan na vladajući trijumvirat zbog briselske izdaje, a naročito na glavnog trijumvira, preuzme takav rizik da se predsednik republike izloži, možda neadekvatnoj reakciji, ali svakako opravdanom revoltu građana?

Nakon parlamentarnih izbora na Kosovu, za koga vlast može mehanički tvrditi da nikad neće priznati da ga je priznala, sa sigurnošću se može ustvrditi, da je ono još koju svetlosnu milju dalje od Beograda.

Što se tiče eventualne nove skupštinske rezolucije o Kosovu, nju je najavio predsednik Nikolić, ali to, zasad, deluje više kao njegova lična inicijativa i pokušaj da se vrati fokus javnosti, s obzirom na to da je poslednjih meseci prilično politički marginalizovan od strane vlade i novog premijera Aleksandra Vučića.

Krajem prošle nedelje kosovski mediji su izvestili o nedavno objavljenom godišnjem izveštaju Stejt departmenta o stanju ljudskih prava na Kosovu u 2013. godini. Prema ovom izveštaju, kriminal, ekstremizam i nasilje na severu Kosova su označeni kao najistaknutiji problem u oblasti ljudskih prava.

Dakle, neko je po svemu sudeći, pretio silom (ili upotrebom sile) ako se ne potpiše Briselski sporazum. Da li su to bile takozvane vlasti iz Prištine ili neke zapadne sile (ili zajedno?) i na koji način je to izvedeno (diplomatskim kanalima ili neformalnim putem?) manje je bitno sa aspekta Bečke konvencije.

Da ovaj novi skaradni čin srpske tragedije ima svog tragičnog antijunaka, pobrinuo se niko drugi nego izglasani ali ne i ustoličeni gradonačelnik Severne Mitrovice – Krstomir Pantić. 

Stradali su Srbi po Metohiji i na Kosovu 1998/99 veoma mnogo. Međutim i zbog blizine granice i zbog specifičnosti borbenih dejstava Srbi iz Đakovice su izuzetno mnogo postradali. Toliko mnogo da je i danas, 15 godina nakon rata, odlazak u rodni im grad skopčan sa velikim opasnostima, a o povraćaju njihove uzurpirane imovine nema ni govora.