среда, 18. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Ко се још сећа Видовдана 2014. године?
Косово и Метохија

Ко се још сећа Видовдана 2014. године?

PDF Штампа Ел. пошта
Татјана Лазаревић   
уторак, 08. јул 2014.

Није вест да је Видовдан и ове године обележен на Газиместану, месту на којем један достојанствен историјски споменик, из године у годину, постаје мање приметљивији, а спомен-подручје све краће како се шире путеви, умножавају кружни токови, а некада мирно поље постаје пословна зона. Није вест ни да се у важећем дискурсу у Србији, као и међу самим српским народом на Косову и Метохији, суштински више не препознаје историјско достојанство поруке Споменика палим српским јунацима на Газиместану, већ пре подсећање на неуспех и колективну срамоту, од чега је у природи обичних људи - да беже од себе и заузимају опонентни став у односу на вредности и контекст њихове пређашње слабости.

Није вест ни да су путници разноврсних личних и друштвених профила из Србије и ове године дошли на Газиместан - у ходочашће, фолклорну мисију, политички поход, као вид саосећања, самопотврђивања, сазревања, одрастања, авантуризма, историјске егзотике.

Било је готово свих, од бајкера, преко владике Амфилохија, до председника Србије. И сви су морали да траже дозволу за улазак на територију од неких власти. Као да та територија није њихова, а сви кажу да иду на свето парче своје земље?! Као да се власт на тој територији нешто пита, а ми је Срби не признајемо и за нас не постоји?! Ни ово Потемкиново село није вест.

Није вест да су стотине бајкера дошле на Северно Косово, упркос томе што је мотоциклиста страдао у колони на путу за свето Косово, по први пут од када постоји Видовданска бајк-рок мисија. Необичним гостима из Србије, Босне и Херцеговине, Македоније, Црне Горе, обрадовали су се грађани, а највише деца. Сви су дошли на чувену митровичку Плочу да се диве грдосијама, ретро моделима, набуџеним, налицканим двоточкашима и њиховим, у кожи одевеним власницима, провеселили се са њима уз литре пива на традиционалном рок концерту. Љубав према Косову победила је смрт. Што би то била вест?! Јер видовдански духовни стуб, усправљен ка самом Богу, управо саопштава да љубав побеђује смрт.

Није вест ни да су председника Србије извиждали за овај Видовдан, на Газиместану. Извиждати првог човека државе, на светом месту, за свети дан, није вест, јер није први пут. Колико смо таквих извиждали и убили. А и то је председник који је са садашњим премијером, у изборној кампањи, на светом Косову, рекао како ће поништити све нелегалне споразуме са Бриселом, а потом почео да опомиње и подсећа народ на поштовање преузетих обавеза и мировних споразума из Брисела. То је председник који је певао песме о светлом ратовању Србије, китио се четничким титулама и грозио се светског лицемерја, криминала, бахатости и лажи, а сада миротвори по свету на начин да изгледа као да се грози српске заосталости и неперцептивности. Уосталом, извиждан је и онај председник за којим је владала колективна хистерија, који је уздигао српски народ на Косову пре тачно 25 година, на исти датум и на истом месту. Извиждан је онда када је читава нација пала.

Није вест ни то какве ће се вести са Косова телепортовати у Београд. Јер је ово дигитално доба, ера Интернета, па може да пише и јавља ко шта пожели. Баш као и ја овај текст који не садржи вест. Баш као велике агенције које су јавиле да су председнику грађани аплаудирали, а групица хулигана му добацивала увредљив слоган “Томо Шиптару!” Нису вести ни сви остали слогани које су младићи, вероватно из неког десничарског покрета, узвикивали Председнику Србије: "Издаја!" "Издао си Косово!" "Војислав Шешељ!" "Србија, Русија, не треба нам Унија!" "Гаврило Принцип!" Ови слогани не говоре оно што носи слоган “Томо Шиптару!” Уз то, ко год, у горе поменутом дискурсу Србије, данас ускликне ове слогане, он је ‘дешњак’. Оут. Шта би ту била вест?!

Напокон, нису вести ни све оне реченице из снажно утемељеног историјског и духовног штива српског народа, које је Председник спонтано изговорио на свети дан, на светом месту, стоички, са искуством зрелог човека, подносећи бахатост уверења и младости. Имао је инспирацију за то.

“Ја вас молим, децо што звиждите? Да су тако звиждали кнезу Лазару, кад их је позвао у бој, ви не би имали где да дођете овде, али ја вама опраштам, ви не знате шта чините.” Није вест. Хришћанство нас томе учи. Историја, такође. Сазреће и ти безобзирни младићи са опасним покретом затегнуте десне руке, да промене реторику и уверења, као што је и председник лично.

"Или ви можда мислите да ја умем да проценим да ли сам више тужан због тога што сам морао да питам да бих овде дошао, или бих био више тужан да нисам овде дошао. Кад кренем у Пекинг, Москву, Њујорк, не питам никога. Када кренем на српско Косово, питам оне који о Косову не знају ништа, који Косово не разумеју уопште." Није вест. Знамо колико све лица Председник Србије треба да има да би био председник свима. У новом добу, од свих нас се очекује да будемо ‘мултитаскинг’.

"Ово вам је добро за стране камере, а и за неке ваше новинаре који ће само ово да сниме. Безумници! Тако треба да покажете на Косову и Метохији да се још увек свађамо." Није вест. Видели смо већ у последњем историјском сценарију како смо изгубили медијски рат. И то тако жестоко, да се ова несрећа, са медијског бојишта, пренела као предмет и тема многих доктората, научних чланака, анализа врсних комуниколога и стручњака за ПР у свету. Само не код нас. Још увек се или подсмевамо, или карикирамо у покушају имитације. Не и да нађемо меру.

“Натоварио сам ја тај терет на леђа да и вама будем председник.” Није вест. Ми, Срби са Косова и Метохије, јесмо баласт, историјски усуд Србији и невоља светској неолибералној цивилизацији. Никад нас нико није хтео, док ми све време мислимо да нам ништа нису дали, а да је требало. Па ни за оно за шта верујемо да је наше - још увек нам нико није дао.

Није вест ни да су се из цркве укључили да обавесте јавност о томе како је читав догађај на Газиместану био организован, као и то ко су младићи који су узвикивали увредљиве пароле. Црква се и даље слуша и највише јој се верује. После духовних порука Владике Амфилохија на самом Газиместану о потреби за покајањем, ред је и да остали кажу и коју световну за медије.

Није вест ни да једном звижде, а другом френетично аплаудирају, из исте партије, на истим високим државничким позицијама, на истом светом Косову, истим саборцима који су коначно успели да побегну од Шешеља, као отац и син од лудог стрица. Само пре два месеца, у Лепосавићу се на предизборном скупу вијорило све од српских и страначких застава, грађани одушевљено слушали садашњег премијера док нам даје дозволу да можемо да кажемо да је Косово и Метохија део Србије. Са безбедносне тачке гледишта, тај скуп је прошао перфектно, не као ова срамота на Газиместану. Ипак, није вест. И отац и син избегли су Северну Митровицу. Да спекулишем зашто? Мислим да је различита количина моћи распоређена код њих двојице, чини ми се и да су различите сфере иностраног утицаја на два најмоћнија човека Србије. Али спекулације никако не могу да буду вест. И Србија је суверена земља, а не згњечена банана.

Коначно није вест да је јун у српској историји више од шестог месеца у календару. Сваког лета се пишу иста подсећања. У јуну је изабран, па потом, годину дана касније, смењен отац нације Ћосић са места првог председника СРЈ; некадашња главна хашка тужитељка Карла дел Понте рекла је у Савету безбедности Уједињених нација да нема основа за покретање истраге о ратним злочинима НАТО током бомбардовања Југославије 1999; некадашњи председник и други отац нације, како су га називали, Слободан Милошевић, прихватио је мировни план САД, ЕУ и Русије, који су у Београд донели фински и руски посредници Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин; потписан је Кумановски споразум; донешена је резолуција 1244 и престало је бомбардовање СФРЈ; француски, немачки, амерички, британски КФОР ушао је на Косово, а ВЈ напустила Косово; стотине хиљада албанских избеглица вратило се на Косово, две трећине српског становништва побегло са Косова… И даље, назад у историју највећег дана од свих јунских - 28. – од Косовског боја, преко Конвенције Србије и Аустроугарске, Балканскг рата и битке на Брегалници, Сарајевског атентата, Версајског споразума, Видовданског Устава, Резолуције Информбироа, успона Милошевића, престанка конститутивности за српски народ у Хрватској, Видовданског сабора опозиције у Србији, до испоручивања Слободана Милошевића у хашки затвор…

Што би онда овај 28. јун - бућкуриш једног просечног паланачког вашара, била вест?! Макар пао и на петнаестогодишњицу од потписа Србије на распуштаје српских институција на Косову?!

Вест је искључиво када се саопшти нешто ново. 

(КоССев)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер