петак, 22. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Признати ил` не признати, да смо признали?
Косово и Метохија

Признати ил` не признати, да смо признали?

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
понедељак, 15. децембар 2014.

Грачаница, петак 28. Новембар, први дан великог божићног поста. Мала ћевабџиница преко пута зграде општине - празна. На роштиљу нема оних сочних скакутавих ћевапчића. „Опа, дали се Срби на пост“, помислих наизглед злурадо а ипак надајући се потајно да су схватили у каквој су „були“, па да се припремају за духовни узлет. „Како иде мајсторе“? Питам у пролазу ћевабџију. „Ма данас слабо. Општина данас не ради. Празник је“! Какав празник, помислих на тренутак. Тито је давно умро, а и 29. је тек сутра. А онда ме као муња прободе мисао: „Па данас је дан Албаније“![1]

 

Колико је познато, општина Грачаница није у Албанији. Ни Косово није у Албанији. Чак тај датум није на листи празника ни на Косову*. Ипак ове године тај празник се обележавао на свим територијама захваћеним оном мапом која је злокобно летела ношена дроном над стадионом Партизана. Обележаван је и у Прешеву, Скопљу, и у Тузима и Гусињу, али зашто у Грачаници?

У Грачаници је на власти нешто што се зове „Српска“. И то на власти под влашћу Приштине, а подржано од стране власти у Београду, која се ради тог достигнућа  решила на многобројна кршења уставноправног устројства државе којом влада. То нешто што се зове „Српска“ на власт је дошлo у прошлогодишњој „циркусијади“ предвођеној Александром Вулином, обученим у оџачарску униформу, ваљда у недостатку униформе кротитеља.

Па зашто је онда то што се зове „Српска“ пристало да обележава празник нечега због чега је стотине хиљада Срба прогнано са Косова и из Метохије а стотине њих киднаповано и растављено у делове продаване на тржницама људских органа? Зато што се ТО уклопило у општу српску политику према колевци српства, то јест њеној предаји Великој Албанији, уз громогласно бусање у „патриотска прса“, те јој је тако нешто постало нормално и ником необично. Зато што се ТО само зове „Српска“ форме ради, а понаша се сасвим у складу са правно-политичким системом у коме функционише и у коме се изабрало. У систему Велике Албаније. А што је на крају крајева и нормално. С ким си, онакав си. А с обзиром какви сигнали долазе из Београда, такво понашање и не чуди.

Никад се више заклињања да „никад нећемо признати независност Косова“ није чуло него ових дана, а истовремено никада више непријатних изненађења нисмо доживљавали него управо ових дана.

Крај 2014, године остаће упамћен по жестоким дипломатским и политичким шамарима упућеним нашој држави. Почело се са нечувеном провокацијом на стадиону Партизана и обзнањивањем будуће албанске (а наравно и њених спонзора) политике на Балкану. Та провокација је сасвим неозбиљно схваћена, како у погледу безбедносних пропуста тако и у погледу неозбиљног тумачења сасвим јасно упућене поруке, упућене не од било кога, већ од брата албанског премијера.

Одмах затим ово шамарање наставило се дипломатским скандалима самог албанског премијера, дакле братовог брата. Прво на конференцији за новинаре, где је позвао Србију да призна „независност Косова“, а затим и шетњом до Прешева без пратње српских званичника, чиме је показао чије је шта. Званичник једне стране државе, према дипломатским узусима, се може састати са представницима своје националне мањине а без присуства званичника земље домаћина, једино у дипломатским представништвима своје земље. У овом случају у амбасади Албаније у Београду. Зашто се десио овакав пропуст, и то тежи него онај са „дроном“ за сада остаје тајна.

Прави ледени туш доживели смо сазнајући вест да је Косово (без „*“) постало пуноправни члан МОК и то једногласно!? Није нас шокирала вест да је постало пуноравни члан МОК (уз све што уз то иде: химна, застава...), јер сила Бога не моли, него што је то било једногласно. Дакле НИКО, па чак ни Србија није гласала против. Напротив, гласала је ЗА сопствено цепање и сопствену штету. Њен представник у МОК, председник српског олимпијског комитета (ваљда се то зове СОК), прослављени спортиста наше земље, Владе Дивац, се због тако „узвишеног циља“ решио да ризикује сопствени углед стечен тонама зноја. Који су то тако снажни људски и политички мотиви на то нагнали, такође за сада остаје тајна.

И ако за спорт можемо рећи да није толико важан (мада је одавно спорт „више од игре“), онда најновије чуђење наших званичника што Немачка тражи признавање Косова свакако изазива сузе (тугованке или радоснице, зависно од тога да ли сте Србин или нисте). Штавише темељити Немци (а своју темељитост су према Србима више пута показали само у 20. веку), нам наређују да променимо Устав!? Не задовољавају се што ми реда ради, „никада нећемо признати Косово“. Немац размишља на начин: „Шта ако сутра на власт у Србији дође неко ко то непризнавање може озбиљно да схвати“?

И одмах се од протагониста власти код нас чуло да би било добро да Србија промени Устав ради уласка у ЕУ (што у преводу са „европског“ значи „по диктату Немачке“). Неће они никада рећи да је то због брисања Косова гумицом (и можда још понеке „територијице“), јер забога „никад неће признати Косово“, него ће нам објаснити да на пример Србији не треба 250 посланика у скупштини, него рецимо 150. Смањењем посланика за 100 комада, ће се постићи такве уштеде да ћемо сви добити оних обећаних Динкићевих 1000 евра (и то месечно), и сви постати високи, лепи и плави, а то се не може без промене Устава. Народ ће одушевљено прихватити то образложење, гласати на референдуму ЗА промену Устава, и не размишљајући даље. Кладим се у то.

Па нешто размишљам: ако један посланик кошта 3.000 евра месечно, њих 100 које ћемо уз Косово избрисати из Устава нас кошта 300.000. Ако Срба има 10 милиона, значи да ћемо ушпарати по 3 цента месечно,  сваки од нас. Ето на колико смо проценили „најскупљу српску реч“.

Понављањем фразе да „никада нећемо признати Косово“, а истовремено из петних жила се трудити да Косово добије што више државних атрибута, постајемо у међународним односима веома смешни. Нешто као кад ја не бих признао републику Вануату, на пример. За оне који на Косову нису скоро били можемо да посведочимо да на унутрашњеполитичком плану последњих неколико година од како ми вучемо „храбре потезе“, почиње да личи на сасвим озбиљну државу, и то што би се рекло, „на читавој својој територији“. На спољнополитичком плану, уз помоћ Србије се процес такође заокружује, укључујући постепено успостављање једне од „тврђих“ граница западно од Црног мора.

До када ћемо понављати ту фразу да нећемо признати нешто у чијој изградњи активно учествујемо? Па вероватно до оног тренутка када се неко од наше врхушке не досети најхрабријег од свих храбрих потеза - да абдицира у корист Јахјаге.


[1] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/begova-corba.html

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер