Дакле, док се албански прваци међусобно такмиче у ПОДИЗАЊУ лествице својих захтева, српска власт (читај, Вучић), добар део опозиције и већина медија раде управо супротно – непрестано спуштају улог, смањују аспирације и погоршавају ионако не нарочито повољну преговарачку позицију Србије

Коначно – и најважније – није ли, можда, читава драма са „разграничењем“, „поделом“ итд. био само игроказ за домаћу јавност и СНС гласаче, не би ли лакше прогутали оно што је од почетка једино и било у игри: потписивање траженог и по свему судећи олако обећаног „правно обавезујућег споразума“ са Косовом, у замену за коначно формирање „заједнице/асоцијације српских општина“ у складу са уставом и законима Косова и планом Мартија Ахтисарија?  

 Укратко, чините што хоће или оно што морате. Али барем признајте да то не радите због народа, због будућности и због деце – већ због свог опстанка на власти.

„Када ће Скупштина Србије коначно расправљати о Косову? Има ли релевантнијег места за ту расправу од овог дома, уз сво поштовање свих других места на којима се тзв. унутрашњи дијалог води?“ Ово питање које сам у више наврата постављао председнику-председници скупштине и владе упорно остаје без одговора.

Прошлонедељно бомбардовање Сирије од стране здружених снага САД, Велике Британије и Француске најављивано је као Армагедон, „коначни обрачун“ и  „судњи дан“, а у сваком случају – као дефинитивни почетак Трећег светског рата. А на крају је испало тек нешто између петарде и прскалице.