И имам утисак да би распрострањена сумња да он лично има неке везе са овим московским фијаском Вучића могла коштати више него све опозиционе оптужбе за „диктатуру“, „аутократију“ и да је „издао Косово“ заједно.

А ако се којим случајем испостави да су чак и ту, такорећи, једину позитивну и неоспорну иницијативу једнократно инструментализовали и злоупотребили у дневнополитичке сврхе, и уколико рад ове комисије убрзо по формирању прекрије мрак и вео заборава – утолико ћемо их пре због тога више прозивати и презирати

Реално гледано, победа СНС на градским изборима није (пре)велико изненађење – мада јесте извесно изненађење њена претерана и, искрено говорећи, сумњива убедљивост, с једне, као и тотални дебакл већине „традиционалних“ опозиционих и парламентарних странака, с друге стране.

И нема те позиције, привилегије или власти, централне или (бео)градске, која би смела бити вредна ризика од крви на рукама. На месец дана од избора за Скупштину града Београда можда на то није згорег подсетити. А дај боже да се то подсећање испостави као сувишно и непотребно. Али, нажалост – слушајући шта из се из СНС-а и уста Александра Вучића сваки дан чује на рачун опозиције и тренутно главних политичких противника – све ми се чини и све указује да то подсећање неће бити сувишно, а ни упозорење послушано.

Очигледно је да у овом тренутку власт заиста „може шта хоће“. Али није сасвим извесно да ли ће моћи и докле хоће. Заправо, оно што у свему овоме највише иритира јесте елементарно вређање интелигенције и једна свеопшта таблоидизација и инфантилизација – да не кажемо, „кимџонгунизација“ – политичког живота