Најважнији аспект ове посете и истовремено онај о којем је у званичним извештајима било најмање речи, јесте Путинова поновљена чврста подршка територијалном интегритету Србије („узајамно прихватљиво решење на основу Резолуције 1244“)

Вучић веома добро зна и осећа: без обзира на конкретан повод – ово је, у суштини, на почетку и на крају, пре свега протест против њега лично, његове диктатуре, његове медијске свеприсутности и политичке свевласти

Павле је био изузетак. Пример аутентичне егзистенције и духовности у мору баналности. И са сваким даном његовог продуженог боловања то као да је бивало све јасније. Тихо одлазећи Павле постајао је све већи, управо у мери у којој се све око њега смањивало, бледело, компромитовало и профанисало.

Просто је невероватно колико труда, енергије и манипулације председник Србије улаже у то да по сваку цену неутралише и елиминише „замрзнути конфликт“ као легитимну и, у тренутним околностима, вероватно „најмање лошу“ опцију решавања косовског проблема. (При чему то, заправо, и није никакав „замрзнути конфликт“, већ само одбијање вештачких, унапред зацртаних – или обећаних – рокова и ултиматума.) 

Дакле, или су најстрашније неспособни, или су у најстрашнијем дилу. Али, у сваком случају, не заслужују да буду на челу државе. Сваки дан њиховог опстанка на том месту, наша је колективна и  национална срамота.