Хајде да кажемо у једној реченици: За сада, побеђују Руси, али на поене, неатрактивно и споро – а крај се још не види

Бојно поље“ је данас много шири појам од украјинске (тачније, „новорусијске“) равнице и приморја. Поприште је читав свет – а нарочито главе, мозак, ТВ, мобилни телефони и свест људи

Хоћу рећи, да се чини као да – макар последњих деценија – постоји неки чудан политички фатум који нас гура у ирационалне политичке реакције. И доприноси да приликом разних избора и одлука ми – по правилу – бирамо гору солуцију. И, такође, по правилу, ону глупљу, екстремнију и радикалнију. А и контрапродуктивнију са становишта самог декларисаног циља

Свака промена устава захтева широк политички и друштвени консезус. И широку јавну расправу и информисану јавност која на онову чињеница и изнетих разлога за и против, слободно одлучује. А код нас, у овом случају, нема буквално ништа од тога

Прође ли и најновија „коска“ са најављеним референдумом о промени устава (а за који већина грађана не зна ни да је расписан, нити чему предложене промене служе, нити чему уопште ова хитна промена устава), можда би збиља могло испоставити да је Александар Мартиновић са оном причом о „Вучићу-победнику“ био у праву – макар онолико колико је био и онда када се, као СРС функционер обрушавао на Вучића и Николића због „издаје“ Србије и Војислава Шешеља