Amerika se ove godine bliži onom nivou i stepenu globalne dominacije koji je u istoriji imala samo posle Drugog svetskog rata. To joj daje puno opravdanja da se svet koji vidimo ovih dana izjednači s rađanjem jedne „nove Pax Americane", isto onako kako se zvao u razradama ideje o „zapadnoj hemisferi" razvijane u Studijskim grupama za pitanja rata i mira koje su rad počele uoči Drugog svetskog rata. Inicijator njihovog rada bio je Hamilton Fiš Armstrong o kome smo nedavno pisali. Grupe su se najpre sastajale u Savetu za spoljne odnose, a onda ih je Feliks Frankfurter „preselio" u Stejt department.
Koncept „Pax Americana" imao je imperijalne uzore Pax Romana i Pax Britannica, a nazivan je i „Dugi mir", što je termin koji se primenjuje na koncept relativnog mira na zapadnoj hemisferi i kasnije u svetu nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. godine, kada su Sjedinjene Države postale dominantna svetska ekonomska i vojna sila.
Rat Rusije i Ukrajine rezultirao je potpunom lojalnošću zapadnih i najrazvijenih država sveta prema Americi o kakvoj ona nije mogla da sanja posle okončanja Hladnog rata, a posebno od početka ovog milenijuma i američkih vojnih intervencija na Balkanu, Bliskom istoku i Avganistanu. A sve to događa se u doba jednog od javno najpotcenjenijih američkih predsednika, DŽoa Bajdena.
Činilo se da su SAD nepovratno na putu opadanja, ali događaji su nehotice učinili ogromnu uslugu Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima. Rusko-ukrajinski rat dao im je istorijsku priliku da se pregrupišu i ponovo pokrenu za eru intenzivnog rivalstva - ne samo sa Rusijom već i sa Kinom - i da, na kraju, ponovo izgrade međunarodni poredak sa američkom dominacijom koji je nedavno izgledao kao da je završio u kolapsu.
Na upravo okončanom samitu NATO-a u Madridu, alijansa je ojačana uključivanjem Finske i Švedske, čime je znatno uvećana sposobnost odbrane baltičkih država, dok će Ukrajina imati najveće konvencionalne kopnene snage u Evropi povezane sa NATO-om. U Americi smatraju da će Rusiji time biti pokazano da strah od ruske konvencionalne vojske koja bi prodrla u Evropu preko utvrđenih granica, a koji je visio nad Evropom od Drugog svetskog rata, ima svoje granice i da može da se spreči konvencionalnom akcijom NATO-a. „Prvi put u novijoj istoriji Rusija bi morala da se suoči sa potrebom da koegzistira sa Evropom kao celinom, umesto da Amerika sa svojim nuklearnim snagama bude glavni element u odbrani Evrope ", kaže u poslednjem intervjuu za The Spectator Henri Kisindžer.
Istovremeno, tri decenije nakon nastanka jednog dokumenta koji je presudno promenio američku politiku, pokazuju se obrisi njegovog ostvarenja, iako se činilo da su neokonzervativne snage koje su stajale iza njega definitivno izgubile svoju istorijsku pretenziju da posle „američkog veka" kreiraju još jedan „novi američki vek".
Doktrina Pola Volfovica
Naime, poslehladnoratovski razvoj i oblikovanje sveta veoma brzo su u SAD dobili neokonzervativne oblike. Verovatno nijedan američki dokument o planiranju odbrane od kraja Drugog svetskog rata (sa mogućim izuzetkom NSC-68, koji nije bio striktno odbrambeni dokument), nije dobio toliko pažnje i rasprava kao „Uputstvo za planiranje odbrane" (Defense Planning Guidance - DPG) iz 1992. godine, poznatiji kao „Volfoviceva doktrina".
Ukoliko proguglate „Uputstvo za planiranje odbrane iz 1992", dolazite do preko 40 miliona jedinica u kojima se on nalazi.
Pol Volfovic, zamenik američkog ministra odbrane 1992. godine, nadgledao je izradu ovog dokumenta o američkoj misiji u eri posle Hladnog rata. Nacrt „Uputstva za planiranje odbrane", koji su izradili tadašnji službenici Ministarstva odbrane I. Luis Libi, Pol Volfovic i Zalmaj Kalilzad, smatra se ranom formulacijom neokonzervativske agende nakon Hladnog rata, sa nizom ekonomskih i vojnih ciljeva koji su trebalo da obezbede stvaranje i održanje unipolarnog globalnog sistema predvođenog SAD.
Naime, u poslednjim mesecima Hladnog rata, malo pre nego što se Sovjetski Savez konačno raspao, grupa neokonzervativnih kreatora politike i intelektualaca počela je da tvrdi da je došao trenutak za stvaranje svetskog poretka kojim dominira Amerika. Neki od njih su to nazvali „unipolarističkim imperativom". Umesto da smanje vojnu potrošnju, tvrdili su, Sjedinjene Države treba da prošire svoj vojni doseg do svakog regiona sveta, koristeći ogromnu američku vojnu i ekonomsku moć, i da stvore novi Pax Americana.
Neokonzervativna ideologija i praksa
Iako je u vreme njegovog nastanka DPG bio naširoko kritikovan, mnoge ideje predložene u ovom dokumentu opstale su do danas.
Ideologija američke globalne nadmoći nastala tokom predsednikovanja DŽordža Buša Starijeg i razvijena 1990-ih, postala je odlučujući instrument američke vlasti naročito od kada je DŽordž Buš Mlađi pobedio na predsedničkim izborima i zatim preoblikovao američku spoljnu politiku nakon 11. septembra 2001. godine.
Neokonzervativizam je politički pokret koji je nastao u Sjedinjenim Državama 1930-ih godina među levičarskim, uglavnom trockističkim intelektualcima, da bi se utemeljio među liberalnim jastrebovima koji su postali razočarani pacifističkom spoljnom politikom Demokratske stranke, rastućom novom levicom i kontrakulturom 1960-ih, posebno protestima zbog rata u Vijetnamu kao i spremnošću „realista" na sporazumevanje sa SSSR.
Glavni ideolozi neokonzervativnog pokreta bili su Irving i Vilijam Kristol i Gertruda Himelfarb, Norman Podhorec, Donald, Robert i Fred Kegan, Henri DŽekson, DŽošua Muravčik i Pol Volfovic, a intelektualnu osnovu pokreta našli su u moralnoj i vrednosnoj filozofiji Lea Štrausa.
Neokonzervativci su pristalice „izvoza demokratije" i intervencionizma u međunarodnim poslovima, uključujući mir preko upotrebe sile, poznati su po preziru komunizma i političkog radikalizma, imaju dugu istoriju konfrontacije sa Rusijom, a imali su važnu, a ponegde i odlučujuću ulogu u stvaranju javnog mnjenja za intervencije na Balkanu tokom 1990-ih godina. Odlučne su pristalice militarizacije američke spoljne politike. Njihov cilj je svetski poredak kojim dominiraju SAD, poput „benevolentne svetske imperije". Ideal njihovog predsednika i politike je Ronald Regan.
Bušova administracija
Istaknuti neokonzervativci u administraciji DŽordža V. Buša bili su Pol Volfovic, Eliot Abrams, Ričard Perl i Pol Bremer. Iako se nisu identifikovali kao neokonzervativci, visoki zvaničnici potpredsednik Dik Čejni i ministar odbrane Donald Ramsfeld pažljivo su slušali savete neokonzervativaca u vezi sa spoljnom politikom, naročito odbranom Izraela i promocijom američkog uticaja na Bliskom istoku. Mnogi od neokonzervativnih pristalica postali su politički uticajni tokom republikanskih predsedničkih administracija 1970-ih, 1980-ih, 1990-ih i 2000-ih, dostižući vrhunac u vreme administracije DŽordža V. Buša, kada su igrali glavnu ulogu u promovisanju i planiranju invazije na Irak 2003.
Američki „jatrebovi" svet koji oni imaju u vidu nazivaju „Pax Americana", a vojne snage i doktrina bezbednosti trebalo bi da izraze i očuvaju američku vodeću poziciju u svetu. Amerika nije više ni „supersila", ni „velesila", nego „megasila" - kako je definiše direktor londonskog „Četam hausa" Viktor Balmer Tomas.
Drugi njihov zahtev jeste da se ostatku sveta stavi na znanje da SAD smatraju da su u sukobu, čak i u ratu, ali sve do sada nije bilo jasne predstave o geografskom obimu tog sukoba.
„Dugi rat" koji se najavljuje, čini se, treba da zadovolji i ovaj uslov - to je izraz koji će se od sada pa nadalje upotrebljavati u svim zvaničnim vojnim dokumentima. Ono što je doskoro u svim zvaničnim dokumentima pokrivao izraz „globalni rat protiv terora", zamenjeno je drugom frazom „rat protiv ekstremizma", a „dugi rat" zameniće sada ono što se nekoliko decenija nazivalo „hladnim ratom".
Mnogo pre nego što je moglo da se predvidi da će terorizam postati takva pretnja, „jastrebovi" u američkom establišmentu su još sredinom devedesetih tražili da SAD učvrste svoju poziciju u svetu, prevashodno na vojnom planu. Oni su tvrdili da kod zemalja poput Kine i Indije ili bilo koje druge sile, samo uverenje da su bez šansi u vojnom nadmetanju sa SAD može da ih spreči da dovedu u pitanje svetski poredak ili da požele da se nadmeću u tehnologiji ili brojnosti snaga.
„Amerikanci treba da se raduju tome da su njihovi troškovi za armiju veći nego sledećih šest zemalja uzevši zajedno", tvrdili su radikalni američki militaristi, pozivajući se na standard Velike Britanije iz 19. veka o „dvostrukoj moći", odnosno princip da britanska mornarica mora da bude dva puta veća od dve sledeće pomorske sile zajedno. Oni su predlagali da i SAD usvoje sličan standard o dvostrukoj, trostrukoj ili četvorostrukoj vojnoj premoći.
Uputstvo za planiranje odbrane
Dokument nazvan „Uputstvo za planiranje odbrane" je interni skup vojnih smernica koje Ministarstvo odbrane obično priprema svakih nekoliko godina. Ove smernice se distribuiraju vojnim zapovednicima i civilnim šefovima ministarstava odbrane kako bi im se pružio geopolitički okvir za procenu nivoa njihovih snaga i budžetskih potreba. Pre tri decenije, pod pokroviteljstvom tadašnjeg ministra odbrane Dika Čejnija, Luis Libi i Pol Volfovic, dvojica retkih neokonzervativaca na položajima u administraciji DŽordža H. V. Buša, dobili su zadatak da naprave poverljivi dokument koji bi opisao buduće vojne strategije SAD i pružio okvir za razvoj budžeta za odbranu. Pošto bi to bilo prvo „Uputstvo za planiranje odbrane" od kraja Hladnog rata, zvaničnici su imali pred sobom veliki zadatak da osmisle ono što bi u suštini bio potpuno novi okvir za odbrambenu politiku SAD.
Volfovic, nekadašnji diplomac i profesor na Jejlu, s manje od 30 godina u Niksonovoj administraciji bio je zadužen za izradu najvažnijih dokumenata za okončanje Vijetnamskog rata. Istovremeno, bio je student Lea Štrausa i proteže Alberta Volštetera, „sive eminencije" vrhovnog „tink tenka" američkog vojno-industrijskog kompleksa - RAND korporacije.
Zadatak pripreme dokumenta pao je na Luisa Libija, koji je delegirao pisanje nove strategije Zalmaju Kalilzadu, dugogodišnjem Volfovicevom pomoćniku. Kalilzad, avganistanskog porekla, rođen 1951. i odrastao u Kabulu, studirao u SAD, da bi u Reganovoj administraciji bio savetnik za Sovjetsko-avganistanski rat, kasnije je imao veoma važnu ulogu na Bliskom istoku i vodio je pregovore s talibanima praktično do američkog povlačenja iz Avganistana.
U početnoj fazi izrade dokumenta, Kalilzad je tražio mišljenja širokog kruga insajdera i autsajdera Pentagona, uključujući Endrjua Maršala, Ričarda Perla i Volfovicovog mentora na univerzitetu u Čikagu, nuklearnog stratega Alberta Volštetera.
Smernice nove strategije
Završavajući nacrt u martu 1992, Kalilzad je zatražio dozvolu od Libija da ga prosledi drugim zvaničnicima u Pentagonu. Libi je pristao. Tajni dokument od 46 stranica kružio je na višim nivoima u Pentagonu i u roku od tri dana Kalilzadov nacrt je objavio Njujork tajms, poslat mu od „zvaničnika koji je verovao da ova debata o strategiji posle Hladnog rata treba da se vodi u javnom domenu".
Kada je nacrt procurio u Njujork tajms i Vašington post, izazvao je uzbunu među demokratama i mnogim ličnostima iz administracije, što je podstaklo Belu kuću da ga odmah i javno povuče.
Među njegovim važnijim tačkama, ovaj nacrt poziva na masovno povećanje troškova za odbranu, tvrdnju o statusu Amerike kao usamljene i jedine supersile, sprečavanje pojave bilo kakvih regionalnih konkurenata, upotrebu preventivne sile i ideju o napuštanju multilateralizma ako to ne odgovara interesima SAD.
Smernice su tvrdile:
„Naš prvi cilj je da sprečimo ponovnu pojavu novog rivala. Ovo je dominantno razmatranje koje leži u osnovi nove regionalne odbrambene strategije i zahteva da nastojimo da sprečimo bilo koju neprijateljsku silu da dominira regionom čiji bi resursi, pod konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni za stvaranje globalne moći. Ovi regioni uključuju Zapadnu Evropu, Istočnu Aziju, teritoriju bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugozapadnu Aziju.
Postoje tri dodatna aspekta ovog cilja:
Prvo, Sjedinjene Države moraju pokazati liderstvo neophodno za uspostavljanje i zaštitu novog poretka koji obećava da će uveriti potencijalne konkurente da ne moraju težiti većoj ulozi ili zauzimati agresivniji stav kako bi zaštitili njihove legitimne interese.
Drugo, u oblastima koje nisu odbrambene, moramo u dovoljnoj meri uzeti u obzir interese naprednih industrijskih nacija kako bismo ih obeshrabrili da osporavaju naše vođstvo ili pokušaju da sruše uspostavljeni politički i ekonomski poredak.
Konačno, moramo zadržati mehanizme za odvraćanje potencijalnih konkurenata čak i od težnje ka većoj regionalnoj ili globalnoj ulozi."
Američke vrednosti
Drugi veliki cilj predviđen ovom strategijom bi trebalo da bude zaštita interesa SAD i promovisanje američkih vrednosti.
Prema nacrtu dokumenta, SAD bi trebalo da imaju za cilj „da se pozabave izvorima regionalnih sukoba i nestabilnosti na takav način da promovišu veće poštovanje međunarodnog prava, ograniče međunarodno nasilje i podstiču širenje demokratskih oblika vlasti i otvorenih ekonomskih sistema".
Nacrt navodi i nekoliko scenarija u kojima bi interesi SAD mogli biti ugroženi regionalnim sukobom: „ograničeni pristup vitalnim sirovinama, prvenstveno nafti iz Persijskog zaliva; širenje oružja za masovno uništenje i balističkih projektila, pretnje građanima SAD od terorizma ili regionalnog ili lokalnog sukoba i pretnje američkom društvu zbog trgovine narkoticima".
Nacrt se oslanja na sedam scenarija na potencijalnim problematičnim mestima - pri čemu su primarne studije slučaja Iraka i Severne Koreje.
U nacrtu dokumenta se navodi da bi SAD, ako je potrebno, moraju biti spremne da preduzmu jednostranu akciju, kao i da bi „trebalo da očekuju da buduće koalicije budu ad hoc okupljanja", formirane da bi se izborile sa određenom krizom i koje možda neće nadživeti rešenje krize.
U dokumentu se navodi i da ono što je najvažnije u smislu svetskog poretka kojeg podržavaju SAD jeste da „Sjedinjene Države treba da budu spremne da deluju nezavisno, kada kolektivna akcija ne može da se obezbedi, ili u krizi koja zahteva brz odgovor".
Obuzdavanje Rusije
Mnogo prostora posvećeno je Rusiji. U razradama dokumenta i pripremnim materijalima posebno se definisala uloga Rusije u novim okolnostima, gde je smanjivanje i suzbijanje ruskog uticaja neskrivena intencija dokument:
„Trebalo bi da ohrabrimo Moskvu da preduzme značajna jednostrana smanjenja konvencionalnih snaga izvan onih o kojima je već pregovarano u Sporazumu o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (CFE). Trebalo bi da obezbedimo da budući pregovori ili jednostrano smanjenje snaga Zapada ne stvaraju disparitete nepovoljne za Zapad. U svim budućim pregovorima sa Moskvom, trebalo bi da obezbedimo da adekvatan nuklearni kapacitet NATO-a u Evropi ne bude ugrožen. Trebalo bi da osiguramo da bilo kakav sporazum o daljem smanjenju konvencionalnih snaga ne isključuje američko jačanje Evrope ili sposobnost SAD da odgovore na regionalne krize koristeći sredstva u Evropi."
„Što se tiče preostalog sovjetskog/ruskog prisustva i mogućih ambicija van teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza", piše dalje u dokumentu, „naši ciljevi su da obezbedimo završetak povlačenja sovjetskih/ruskih trupa iz Nemačke i Poljske, integrišući nezavisne baltičke države i one bivše sovjetske republike koje će postati miroljubive demokratije sa tržišnim privredama i poštovanjem individualnih prava u sveukupne evropske ekonomske i bezbednosne institucije, i sprečimo Rusiju da ponovo uspostavi hegemonističku poziciju u istočnoj Evropi, ako to pokuša."
„Izvan Evrope, bivša sovjetska pretnja u jugozapadnoj i jugoistočnoj Aziji je značajno smanjena sovjetsko-ruskim povlačenjem iz ovih oblasti i predstojećim krajem vojne i ekonomske pomoći bivšim klijentima. Najavljeno povlačenje sovjetskih vojnih elemenata sa Kube je još jedan važan korak u povlačenju Moskve iz njenog bivšeg prekomorskog carstva. Trebalo bi da nastavimo da vršimo pritisak na Moskvu da se potpuno odvoji od preostalih komunističkih režima", navodi se u memorandumu vojnog sekretara Majkla P. V. Stouna, koji je upućen šefu Pentagona 23. aprila 1992.
Jasno je, u svakom slučaju, da se od Rusije očekuju dalje jednostrane koncesije i da joj se neće dozvoliti ispoljavanje i demonstracija uticaja u istočnoj Evropi, što objašnjava američko nastojanje da se po svaku cenu ukloni „maligni" ruski uticaj, ali i daje prilika da se razumeju motivi pojedinih ruskih postupaka.
Iako ga je Bela kuća zvanično odbacila, nacrt ovog dokumenta je imao svoje pristalice. Ministar odbrane Dik Čejni bio je impresioniran i rekao je Kalilzadu, koji je bio odgovoran za pisanje DPG-a: „Otkrio si novi smisao za našu ulogu u svetu".
Neokonzervativci izvan vlade, poput kolumniste Čarlsa Krauthamera, takođe su bili impresionirani. U kolumni u Vašington postu Krauthamer je pitao: „Koja je alternativa? Alternativa su japanski nosači koji patroliraju Malajkim moreuzom i nuklearna Nemačka koja dominira Evropom".
Mediji su izvestili da je demokratski senator DŽozef Bajden, kada je video nacrt DPG-a iz 1992, osudio ga je kao recept za „bukvalnu Paks Amerikanu". Prošlost je, kako je rekao, bila samo prolog.
Nacrt DPG-a iz 1992. nije potpuno nestao nakon što ga je Bela kuća odbacila. Revidirana konačna verzija koju je načinio Luis Libi samo je ublažila neke od tvrdih stavova ranijeg nacrta, dok je sačuvala osnovu koncepta, kao što je aktivno oblikovanje sigurnosnog okruženja, samostalno delovanje kada je potrebno i održavanje dominantne prednosti u vojnoj sposobnosti.
Mnoge ideje sadržane u nacrtu DPG-a su takođe ponovo oživljavane tokom sledeće decenije, služeći kao široki okvir za izgradnju novog neokonzervativnog konsenzusa čiji je istaknuti izraz na kraju stigao u obliku „Strategije nacionalne bezbednosti" predsednika DŽordža V. Buša iz 2002. godine.
Skoro 10 godina nakon što je nacrt DPG-a odbijen, DŽordž V. Buš je ušao u Belu kuću i ubrzo nakon toga bio suočen sa terorističkim napadima 11. septembra. Nakon napada, kada je američka invazija na Irak 2003. počela da dobija na snazi, mnogi komentatori su počeli da primećuju zapanjujuće sličnosti između ideja koje su proizašle iz administracije DŽordža V. Buša o njenoj strategiji „rata protiv terorizma" i ideja koje promoviše „Projekat za Novi američki vek" (Project for the New American Century, PNAC), grupa za pritisak predvođena neokonzervativcima, stvorena 1997. da bi progurala „reganovsku" spoljnu politiku SAD u svetu posle Hladnog rata.
Jedan od prvih koji je o tome izvestio bio je DŽim Lobe iz „Inter pres servisa" (IPS), koji je u jednom članku još u decembru 2001. skrenuo pažnju da se autori nacrta DPG-a nalaze u administraciji DŽordža V. Buša.
Među potpisnicima ove izjave bili su Čejni, Volfovic, Libi i Kalilzad. Drugi potpisnici, budući visoki zvaničnici administracije DŽordža V. Buša bili su Donald Ramsfeld, Piter Rodman i Eliot Abrams.
Nakon 11. septembra, sa mnogo istih ljudi uključenih u promovisanje ideja nacrta DPG-a koji su bili u Pentagonu i kancelariji potpredsednika Čejnija, stare ideje su našle novi život. Konkretno, kada je administracija objavila verziju Strategije nacionalne bezbednosti iz 2002. godine, posmatrači su primetili mnoge sličnosti između nacrta smernica iz 1992. i tada novonastale „Bušove doktrine", posebno njihovog zajedničkog pozivanja na preventivnu odbranu.
Bušova doktrina se sastoji od „snažnog verovanja u važnost domaćeg režima jedne države u određivanju njene spoljne politike i srodne ocene da je ovo pogodno vreme za transformaciju međunarodne politike; percepcija velikih pretnji koje se mogu pobediti samo novom i energičnom politikom, pre svega preventivnim ratom; spremnost da se po potrebi deluje jednostrano; i, kao uzrok i rezime ovih uverenja, preovlađujući osećaj da mir i stabilnost zahtevaju od Sjedinjenih Država da potvrde svoj primat u svetskoj politici".
Drugim rečima, doktrina je predstavljala destilaciju osnovnih neokonzervativnih ciljeva, kao što je navedeno u nacrtu DPG-a iz 1992. i kasnije u PNAC-ovoj osnivačkoj izjavi 1997, o principima i obnovi američke odbrane.
Kada je 2007. okončano postojanje PNAC-a, ostao je samo pepeo od ugašene vatre neokonzervativizma. Narednih 15 godina bili su doba njegovog raspada, iako su intelektualni resursi, časopisi i javnost i dalje delovali. Barak Obama je javno raskrstio s njima, a ni Bajden nije bio poznat kao njihov simpatizer.
Ali, budeći Ameriku iz strateške letargije, Bajden je probudio i neokonzervativni san: stvaranje novog sveta, „Pax Americana".
.jpg)
Klizanje evra prema dolaru odražava posledice rata u Ukrajini - rast cena energenata i drugih berzanskih roba, pad poslovnog poverenja, te galopirajuću inflaciju koja ubrzava slabljenje zajedničke evropske monete. Da li dramatičan pad evra prema dolaru kome svedočimo ukazuje na dugoročno oslabljeni ekonomski potencijal zemalja Evrozone, odnosno EU? Da li pad evra u odnosu na dolar odražava ciklične promene u globalnoj ekonomiji ili je strukturne, dugoročne, prirode?
Čini mi se da ste se odlučno i jednoglasno vratili dobrom starom jednoumlju – i da vršite pritisak na ceo slobodumni svet - da i svi oni moraju misliti onako kako i vi mislite! A to je tek bezumlje – i to ono njagore: bezumlje jednoumlja!
Mnogo je komplikovanija situacija kada treba oceniti ko u ovom ratu dobija, a ko gubi. Iako formalno ratuju dve države, drastično nejednakih resursa, broj indirektih učesnika u sukobu daleko je veći
Za blokiranje mogućih oružanih akcija u ruskoj enklavi s kopnenom granicom od 400 kilometara već su predviđena četiri bataljona NATO-a plus lokalne nacionalne trupe. NATO grupu u Litvaniji predvodi nemački kontingent, kome su pridodati vojnici iz Hrvatske, Francuske, Holandije i Norveške
Osnova ove ruske pobune je klimava kao i početni pokušaj da se istorijski Zapad transformiše u veći Zapad. Samo dublji program koji je okrenut budućnosti mogao bi da kombinuje istinski razvoj prepoznatljive kulturne i civilizacijske posebnosti sa rešavanjem stvarnih bezbednosnih problema
Vaseljenska patrijaršija pokazala se kao veoma dragocena za Sjedinjene Države zbog svoje uloge u obuzdavanju Moskve
Situaciju je moguće sagledati i na drugačiji način. Šta ako su sankcije Zapada u ruskom dugoročnom interesu?
Pronalaženje alternativnih proizvoda na drugim tržištima neće biti lako, jer čak i „radionica sveta" - Kina - ne može za kratko vreme da popuni „rupe" na ruskom tržištu nastale povlačenjem zapadnih firmi, čak i tamo gde ima sopstvenu proizvodnju
Zaista, izjednačavanje Putina sa Hitlerom, kao što su to učinili eminentni Amerikanci od Hilari Klinton i Zbignjeva Bžežinskog do DŽordža Vila, je još jedan primer kako naši pobornici novog haldnog rata bezobzirno nanose štetu nacionalnoj bezbednost SAD u vitalnim oblastima, gde je Putinova saradnja od suštinskog značaja
Klinton je to prilično izričito rekao svom prijatelju Borisu Jeljcinu: Nemojte suviše ozbiljno shvatati taj NATO biznis. Širićemo se, ali meni je to potrebno samo zbog glasova manjina u SAD
Tri meseca nakon početka ruske invazije, otpor Kijeva je onemogućio Rusiju da postigne svoj prvobitni cilj potčinjavanja Ukrajine, ali ishod rata ostaje nejasan. Ono što je izvesno jeste da rusko-ukrajinski sukob dovodi do nepoverenja među državama EU i da će se podele verovatno i dalje produbljivati
Odnos morala kao specifičnog vrednosnog kriterijuma koji se primenjuje na ljudske postupke i prakse i politike kao jednog od vidova tih praksi oduvek je intrigirao istraživače i teoretičare politike
