уторак, 30. мај 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Сибир није на продају
Савремени свет

Сибир није на продају

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
петак, 12. мај 2023.

Да одмах кажем: пишем о рату у Украјини и периоду који му је претходио, али не по препоруци амбасаде те земље у Београду у којој се медијима и новинарима у нашој земљи сугерише „правилна терминологија о руској агресији“ са списком “дозвољених и недозвољених речи и израза“. Препорука је у најмању руку за чуђење. Пишем по сопственој савести, на основу аргумената који се не могу демантовати и сазнања које сам лично стекао током вишегодишњег боравка у Москви и повремених краћих боравака у Украјини.

Није никаква тајна да је основни циљ Запада распарчавање Русије против које се већ дуже времена води крсташки рат. Та чињеница се не крије и она је потпуно разголићена ратом који, већ дугу годину, НАТО на челу са САД води на територији Украјине против Русије. Ратом до последњег Украјинца, како то сликовито кажу аналитичари. Ангажоване су многе милијарде долара финансијске помоћи кијевском режиму, испоручују се огромне количине наоружања и друге војне опреме, обучавају војне јединице, ангажују плаћеници, указује логистичка подршка, заводе санкције против Москве, врши се груб притисак на земље које не желе да се сврстају у овом сукобу на страни Запада, међу којима је и Србија.

Погледајмо изјаве западних политичара и русофоба сваке феле: у њима се исказује не само основна жеља и циљ - пораз Русије, обарање Путина и распарчавање земље, већ и неприкривена мржња према свему руском

Погледајмо изјаве западних политичара и русофоба сваке феле: у њима се исказује не само основна жеља и циљ - пораз Русије, обарање Путина и распарчавање земље, већ и неприкривена мржња према свему руском. Руски званичници тврде да су, по налогу Пентагона, амерички фондови написали водич за распад Русије и да Запад покушава да уништи темеље руског идентитета, намећући јој туђе иновације, попут родне разноликости и историјског ревизионизма.

Настојања да се Русија уништи или распарча трају од њеног оснивања као државе. Али, истини за вољу, не увек оружјем, огњем и мачем, већ и на неки мирнији начин. Ево и примера.

Убрзо после распада Совјетског Савеза, у Америци се нашао човек, по имену Волтер Мид, који је предложио да Сједињене Америчке Државе купе од Русије читав Сибир. Ако је могла Аљаска, зашто не би могао и Сибир, пита овај амерички политиколог.

Да најпре подсетим. Царска Русија је за време императора Александра II, 1867. године продала Сједињеним Америчким Државама Аљаску. Читаво полуострво на крајњем северозападу америчког континента, површине нешто преко 1,5 милиона квадратних километара, продато је за 7.200.000 долара у злату, што је у то време одговарало суми од 11 милиона рубаља. Квадратни километар, дакле, коштао је 4 долара и 73 центи. Толико данас кошта порција сладоледа и чаша минералне воде у неком отменијем локалу. Аналитичари тврде да тај пазар у то време и није био тако лош по Русију чија је државна каса била испражњена после Кримског рата.

Аљаска је данас једна од најзначајнијих и друга по величини држава САД. Изузетно је богата природним ресурсима - нафтом, гасом, златом и другим сировинама. Највећи је амерички произвођач нафте после Тексаса.

Господин Мид, чију су изјаву својевремено пренели неки московски медији, каже да идеја о куповини Сибира није неостварљива. Његовом куповином, Американци би задовољили своју страст за освајањем нових земаља и истовремено „помогли Русима да реше неке своје проблеме“. А та „нова земља“ - Сибир са Далеким Истоком, дакле од Урала до Чукотке, има површину од 13 милиона квадратних километара и много је већа од територије САД.

Цена би, каже Мид, била повољна: између два и три билиона долара. То је знатно више него што је плаћено за Аљаску, али је од тада цена некретнина знатно порасла као и злата и нафте, а вредност долара опала.

У понуди господина Мида се наводи да би куповина Сибира добродошла Американцима из више разлога; отворила би се нова радна места и појачало би се осећање „националног јединства“. То би било слично својевременом освајању Дивљег Запада. У овом случају, за Американце би то био „Дивљи Исток“ па би холивудски глумци могли да снимају филмове са козацима које би називали „источњацима“.

Господин Мид сматра да би продаја Сибира добродошла и Русима. „Русија практично нема будућност - каже он. Продаја Сибира била би за Москву најбољи начин да реши своје проблеме. То би Русију учинило не само богатијом него и снажнијом земљом“. Амерички политиколог не објашњава како би то Русија била богатија и снажнија ако би остала без 13 милиона квадратних километара територије пребогате сировинама.

Сибир би, по концепцији господина Мида, био подељен на територије које би ушле у састав САД са истим правима као и остале америчке државе

Американци, као власници Сибира, били би врло толерантни према „дивљим источњацима“ - каже господин Мид. Они би постали амерички грађани али би могли да користе свој матерњи језик у бизнису. Они који желе да буду под влашћу Русије могу да оду, с тим што би добили „сасвим пристојну одштету“.

Сибир би, по концепцији господина Мида, био подељен на територије које би ушле у састав САД са истим правима као и остале америчке државе.

Московска гласила цитирала су својевремено америчке листове који сматрају да у свему томе нема ничег необичног. Када је Америка куповала Аљаску, говорило се да је то нешто „сасвим необично“, кажу амерички медији. Говорило се па је престало да се говори. Тако би исто било и са куповином Сибира: говорио би се да је то нешто необично па би престало да се говори.

Куповином Сибира, дакле, по схватању господина Мида, решили би се многи проблеми и на америчкој и на руској страни. Американци би (можда коначно) задовољили своју страст за освајање нових пространстава, а Руси би се решили беде јер су, по мишљењу овог господина, и иначе држава и народ који немају никакву перспективу. Узгред, Сједињене Америчке Државе удвостручиле би своју територију, помериле своју државну границу према Москви, постале гранична земља са Кином и неким другим азијским државама и приграбиле огромна богатства. И све то за тричавих два-три билиона долара. Према подацима надлежних руских институција, рудна богатства земље, која се претежно налазе на територији Сибира, процењују се на 30 трилиона долара према 8 трилиона у САД, 6,5 у Кини, 0,1 у Јапану и 0,5 у целој Европи.

Што је баби мило, то јој се и снило - што би рекао народ.

Приближно у исто време, бивши амерички председник Бил Клинтон, изнео је другачије виђење покоравања Русије, овладавања њеним природним богатствима и увршћивање статуса једнополарног света у коме би САД биле једина светска империја. О томе сам на овом месту већ писао, али бих да укратко то поновим јер је веома значајно за сагледавање целокупне ситуације од које може да зависи судбина човечанства.

Према тврдњи руског аналитичара В. Ашурова, Бил Клинтон је на тајном саветовању начелника штабова у Вашингтону 24. октобра 1995. године рекао да су последњих десет година САД постигли оно на шта се спремао са Совјетима да уради председник Труман употребом атомске бомбе. Истина, с једном суштинском разликом - ми смо добили сировински додатак а не уништење саме државе. Да, ми смо потрошили многе милијарде долара, али смо за четири године ми и наши савезници добили различите стратешке сировине вредности петнаест милијарди долара, стотине тона злата, сребра, драгог камења, више од двадесет хиљада тона бакра, скоро педесет хиљада тона алуминијума, две хиљаде тона цезијума, барелијума, стронцијума и других метала.

Агресија на Југославију била је генерална проба за рат против Русије

То, међутим, не значи да више немамо о чему да размишљамо, додао је Клинтон и набројао који су задаци Вашингтона у наредним годинама: разбијање Русије на ситне државе путем међурегионалних ратова, сличних онима које смо водили у Југославији; (агресија на Југославију била је, дакле, генерална проба за рат против Русије); дефинитивно уништавање војно- индустријског комплекса и армије Русије; успостављање нама погодног режима у републикама које су се отргле од Русије. „Да, ми смо дозволили Русији да буде држава, али империја ће бити само једна - САД“.

Такве намере Вашингтона, дакле, не измишља, руски председник Путин. Он само наводи оно што изјављују, желе и покушавају да остваре западни центри моћи, настојећи да одрже политичку, економску, војну и сваку другу доминацију у свету.

Ових дана, Бил Клинтон је изјавио да се веома каје што је после распада Совјетског Савеза, у разговору са Борисом Јељцином, пристао да атомско наоружање припадне само земљи - наследници, односно Руској Федерацији. Из тога произилази јасан закључак да би Русији биле везане руке ако би Украјина поседовала ракете са нуклеарним главама. Русија би у том случају била покорена без проблема.

Пажњу аналитичара привукла је и недавна изјава америчког генерала Џека Кина, који је рекао да је Вашингтон за свега 66 милијарди долара успео да добије Украјину која уместо Америке ратује против Русије

Пажњу аналитичара привукла је и недавна изјава америчког генерала Џека Кина, који је рекао да је Вашингтон за свега 66 милијарди долара успео да добије Украјину која уместо Америке ратује против Русије. „Та инвестиција у Украјину поприлично је исплатива будући да за релативно малу суму у рату са Русијом не гину Американци већ Украјинци... Направили смо на граници са Русијом озбиљног противника Москви који ће се супротставити руском руководству да шири утицај на Источну Европу“.

Да рат против Совјетског Савеза, а данас Русије, у разним облицима траје деценијама, сведочи и изјава шефа америчке обавештајне службе Алена Далеса дата још 1945. године. И о томе сам на овом месту опширније писао, а сада бих сасвим укратко поновио основне Далесове констатације. Оне су толико подле да изазивају гађење.

Како су својевремено пренели московски медији, Далес се заложио за специфичан али веома подмукао атак на совјетско и руско друштво, разарајући његове основне вредности. „У управљању државом створићемо хаос, збрку. Ми ћемо неприметно, али активно и непрекидно, доприносити самовољи чиновника, оних који примају мито, беспринципијелности. Бирократизам и женскарење прогласићемо као доброчинство. Часност и поштење биће исмејавани и никоме неће бити потребни, претвориће се у рецидив прошлости. Простаклук и дрскост, лаж и превару, пијанство и наркоманију, животни страх једних од других, и бестидност, превару, национализам и непријатељство народа, а пре свега непријатељство према руском народу; све то ћемо вешто и неприметно култивисати. Чупаћемо друштвене корене, банализирати и уништавати основе народног морала. На тај начин реметићемо поколење за поколењем. Усмерићемо се на особе још у дечјем узрасту и главну пажњу посветићемо омладини, кварити је, гонити на разврат. Направићемо од њих цинике, простаке, космополите. Ето, тако ћемо урадити“.

Да ли је и како Русија могла да се супротстави идејама које су лансирали господин Мид, Далас, Клинтон, а сада лансирају данашњи западни политичари и то у много оштријој форми? Како су се после распада Совјетског Савеза понашали руски политичари - почев од првог председниа постсовјетске Русије Бориса Јељцина и да ли су својим квазидемократским опредељењем олакшавали, па чак и подржавали амбиције западних земаља на штету сопствене земље?

О узроцима распада Совјетског Савеза и улози тадашњих совјетских и руских руководилаца доста се зна. Поновићу само једну од основних чињеница које су пресудно утицале на каснији развој догађаја.

После рушења Берлинског зида и уједињења Немачке (уз сагласност и благонаклон став Москве), западне земље се нису у званичној форми, писмено, обавезале да се НАТО пакт неће проширивати на Исток, према руским границама. Са правом или не, грешка се приписује тадашњем совјетском лидеру Михаилу Горбачову. Обавештени извори тврде да је усмених обећања било, али су она заборављена и пренебрегнута. Горбачов је касније изјављивао да је Запад просто обмануо Москву, да није поштовао оно сто је у разговорима било договорено, а да за све оно што је каснијих година учињено на штету Русије, одговорност сноси Борис Јељцин са својим тимом.

Ко се у то време налазио у најближем окружењу Бориса Николајевича и какву су позицију заступали?

После распада Совјетског Савеза, на челу дипломатије Руске Федерације пуних пет година налазио се изразито прозападно оријентисан Андреј Козирјев. Био је назван „министром да“ због саглашавања са свим што предлажу западни партнери, за разлику од Андреја Громика који је био „министар њет“. Већина руских аналитичара сматра да је добре односе са Западом Москва платила исувише великом ценом.

Ево само неколико фрагмената о његовом понашању. Док многи у Москви критикују НАТО због намере да се прошири на Исток, шеф руске дипломатије изјављује да НАТО сматра не само партнером него и пријатељем Русије. Док кандидат за америчког председника, Боб Дол, поручује америчким генералима да су амерички интереси на обалама Каспијског језера и у Сибиру, Козирјев говори о партнерским и равноправним односима са Вашингтоном. Он то говори и када руски амбасадор у Вашингтону, Владимир Лукин, тврди да је био позван у Стејт департмент где му је сугерисано како Русија треба да се понаша на међународној сцени.

У време када се фебруара 1997. године нови амерички државни секретар, Мадлен Олбрајт, припремала да посети Москву и преговара о проширењу НАТО пакта, Андреј Козирјев објављује у америчком часопису Њусвик чланак у коме позива госпођу Олбрајт да не обраћа пажњу на Русе који оштро иступају против експанзије Атлантског савеза. Он изражава наду и жељу да ће Олбрајтова знати да се одбрани од „антинатовских повика који долазе из неких руских кругова“. „Пљуните ви на руске критике, проширујте се себи у здравље“ - изјављује шеф руске дипломатије. Такво стање ума, каже познати руски политичар Алексеј Пушков, својствено је делу руског друштва и може се описати као „козирјевштина“. То је стање ума нове руске лумпен-буржоазије која се родила из неограничене слободе предузетништва и економског нереда.

Говорило се како је бивши амерички председник Никсон, после сусрета са Козирјевим, изјавио да му је руски министар саопштио да нова Русија нема националне интересе него само општечовечанске вредности. „Дуго нисам могао да испљунем горак укус у устима. Ја, као пасји син, цео живот поштовао сам националне интересе. Кисинџер је био још већи пасји син, а овај момак (Козирјев) требало би да ради у некој добротворној организацији, а не да руководи дипломатијом једне велике земље“.

О господину Козирјеву имам доста и личног сазнања и искуства. Више пута постављао сам му питања приликом сусрета са новинарима и увек, знајући ко сам и одакле сам, добијао одговор са готово неприкривеним цинизмом. Памтим како се, возећи се током зиме у Москви традиционалном руском коњском запрегом - „тројком“, пред камерама поздрављао са немачким министром иностраних послова Клаусом Кинкелом: на начин како се срдачно поздрављају тенисери. За њега је Београд био главни кривац за рат на просторима бивше Југославије. Јавно је говорио како „ветрови рата“ дувају у Београду. Познато је да је скривао депеше које су из руске амбасаде у Београду стизале у Москву како би спроводио свој лични, антисрпски став. Кажу да је лично инсистирао да се Русија прикључи санкцијама против Србије.

Господин Козирјев данас живи у САД. Каже да му је то друга домовина. Прва и стара отаџбина, Русија, служи му за њено пљување. Није познато чиме се бави, али сигурно не живи у сиромаштву.

Да је само Козирјев, ни по јада. Једно време, секретар Савета за безбедност био је Борис Березовски, такође изразито прозападно оријентисан политичар, који је касније емигрирао и под недовољно јасним околностима преминуо. Говорило се да су, док је био на том положају, о појединим веома поверљивим државним информацијама пре сазнавале личности у Вашингтону него у руској влади и парламенту.

Председник Борис Јељцин, због унутрашњих проблема, економске зависности од Запада, жеље да се докаже као демократа и бриге да очува „пријатељство“ са лидерима западних земаља, првенствено са Билом Клинтоном и немачким канцеларом Хелмутом Колом, није био у стању да промени такав став. Али, то не умањује његову одговорност за промашаје Москве на међународном плану и снисходљивост према Западу. А пре свега, што није испољио енергично противљење захтевима и жељама за проширење НАТО пакта на Исток.

Само неколико месеци после тешке операције на срцу (новембра 1996) Јељцин, иако још реконвалесцент, обновио је активност на међународном плану. Организован је сусрет са америчким председником Билом Клинтоном „на неутралном терену“, у финској престоници Хелсинкију. Сусрет је требало да „дефинише односе Русије и НАТО пакта за наредни век“. Било је предвиђено да се разговара и о великом броју уговора, о јачању узајамног поверења и партнерства, о милијардама долара које из САД и других западних земаља треба да се слију у Русију на име помоћи, улагања и инвестиција.

Од свега тога ништа, или готово ништа. На заједничкој конференцији за штампу, којој сам присуствовао, Клинтон и Јељцин су изјавили да ће се НАТО проширивати али да Русија то сматра „великом грешком“. Клинтон је рекао да свака земља има право да одлучује о чланству у међународним организацијама.

И већ после неколико месеци, јула 1997. године, на састанку НАТО-а у Мадриду, Чешка, Пољска и Мађарска постале су чланице Алијансе, а у наредном вучењу и бивше совјетске републике Литванија, Летонија и Естонија. У окружењу америчког председника већ тада су се могли чути гласови да би и Украјина у будућности мога постати чланица Алијансе.

Једну од веома крупних Јељцинових грешака открио је тадашњи потпредседник владе Михаил Полторањин својевремено у интервјуу једном украјинском листу. Рекао је да је почетком деведесетих година, када се преламала судбина Совјетског Савеза, било речи о враћању Крима у састав Русије. Јељцин је, наводно, рекао: до ђавола са тим Кримом и Севастопољем. Имамо довољно простора на Балтику и тамо ћемо преместити нашу ратну флоту. Ако је ова тврдња Полторањина тачна, била би то једна од највећих Јељцинових грешака од стратешког значаја.

Русија је крајем деведесетих година потписала уговор о односима са НАТО пактом који је, како се испоставило, представљао мртво слово на папиру. У њему нема ни речи о томе да Москва тражи да се организација неће ширити према руским границама. Познати руски политиколог Андрањик Миграњан каже да се у овом документу препознаје да је Русија претрпела пораз у Хладном рату и да јој је припало испијање горке чаше понижења. Уговор опредељује нови однос нага у свету. Русији се показује какво јој се место сада додељује и она се фактички са тим мири. Победници су су одлучили да искористе плодове своје победе и да их озаконе на међународном плану.

Русија је десетак година после распада Совјетског Савеза била у веома подређеном положају у односу на западне земље

Бивши секретар Савета за безбедност, Александар Лебед, (који је пре више година погинуо приликом пада хеликоптера) у својој оцени је још оштрији. Он каже да је овај уговор потребан Русији „за унутрашњу употребу“ и треба да спасе образ Јељцину. Његова садржина сведочи о потпуном краху руске политике, привреде и њених оружаних снага. Уговор показује до које је мере Русија ослабљена – нема никаквих аргумената да се супротстави експанзији Запада. „Ми нећемо утицати на европска кретања пошто смо потпуно искључени из процеса доношења најважнијих међународних одлука. То су потврдили Персијски залив, Југославија и Албанија“- каже Лебед. Он закључује да је споразум - друга Јалта али без Русије. „Сада су победници у хладном рату Сједињене Америчке Државе и НАТО. Русија је изгубила рат и сада потписује капитулацију“.

Из свега тога произлази да је Русија десетак година после распада Совјетског Савеза била у веома подређеном положају у односу на западне земље. Да ли се на Западу још тада размишљало да је дошло време да се са Русијом „коначно заврши“, како се то могло чути у појединим западним престоницама?

Таква Русија, политички располућена, економски слаба, у великој мери зависна од Запада, престала је да постоји првог дана овог века. Она је за релативно кратко време прерасла у велесилу без које се ни један светски проблем не може решавати.

Дошавши на чело државе, Путин, кога је Јељцин назначио за свог наследника, спасао је земљу од распада, очувао њен суверенитет и територијални интегритет, успоставио је политичку стабилност. „Били смо само на један корак од понора, од највеће несреће која може задесити једну земљу а то је њен распад, губљење суверенитета и интегритета и њен нестанак са географске карте“ - изјавио је Владимир Путин. „Превазишли смо тешкоће и преживели захваљујући храбрости и издржљивости руског народа, његовој пожртвованости, хероизму и патриотизму“.

У његовој ери Русија је политички, економски и социјално стабилизована, војно ојачала. Престала је да се политички потчињава Западу, да буде њен економски прирепак. Успоставила је партнерске односе са многим земљама света и пружила је и даље пружа руку сарадње са свима који такву сарадњу желе на равноправним основама. „Равноправни партнери - да, вазали – не“, каже руски председник.

Русија постала је поново кост у грлу Вашингтону и другим западним престоницама па су антируски апетити поново порасли, сада чак у оштријој форми него и током хладног рата

О новој, постсовјетској Русији и њеном лидеру, Владимиру Путину, оцену дају и поједине угледне личности на Западу. Пре неколико година проглашен је за личност године. А бивши функционер америчког маринског корпуса, Скот Ритер, ових дана је изјавио да је руски лидер један од највећих људи овога века. Истиче да је управо он спасао Русију после смутног времена деведесетих година прошлог века.

И таква Русија постала је поново кост у грлу Вашингтону и другим западним престоницама па су антируски апетити поново порасли, сада чак у оштријој форми него и током хладног рата.

Украјина је послужила као најпогоднији чинилац за операцију обуздавања (читај-покоравања) Русије; то је велика, значајна европска држава са преко четрдесет милиона житеља, директно се граничи са Русијом, а антируска расположења код одређеног, не малог броја људи, нарочито на западу земље, прерастају у мржњу и непријатељство. У ту чињеницу и лично сам имао прилике да се уверим. Западни партнери су таква (антируска) осећања деценијама подстицали, припремајући се за почетак финала које ће уследити 2014 године. „Десетинама година, западни центри су градили мржњу према Русији пре свега у Украјини коју су припремали за антируски полигон одакле ће кренути даље, а сам украјински народ претворили у топовско месо и гурнули га у рат с нашом земљом“ - изјавио је председник Путин.

Запад је игнорисао страховања Русије за њену безбедност која су испољена после распада Совјетског Савеза. Напротив, почео је да размешта војне базе у близини руских граница и увлачи Украјину у НАТО пакт. „У свету данас ситуација није добра. Свет је болестан и налази се на прагу новог светског рата који ипак није неизбежан“ - каже заменик председника Савета за безбедност Русије Дмитриј Медведев. „Иако смо настојали готово тридесет година да се рат избегне, он је ипак започео. Нама су наметнули тај рат који у суштини представља последицу распада Совјетског Савеза“.

И док руски званичници понављају да је циљ специјалне војне операције - заштита људи од истребљења које је спроводио кијевски режим и уклањање опасности по безбедност земље од стране НАТО пакта, западни лидери и украјински званичници у хору тврде да је то ничим изазвана агресија и грубо кршење међународног права. Председник Украјине Володимир Зеленски каже да руски војници врше злочине на освојеним територијама, да свет неће бити безбедан док се „агресивни апетити“ Москве не обуздају, да рат треба да се заврши међународним судом сличан Нирнбершком процесу на коме би се судило ратним злочинцима - а то су, по оцени Зеленског, руски лидери. Он даље каже да је Русија као велика торта која се не може прогутати као целина већ се мора распарчати на комаде. А украјински парламент донео је резолуцију у којој се режим Путина квалификује као расистички. Не треба губити из вида ни чињеницу да Пољска и неке друге суседне земље имају своје интересе и претензије око рата у Украјини.

Последњих дана доста се говори о разговору Зеленског и кинеског председника Сија, о украјинској контраофанзиви, што би могло да означи нову, можда и одлучујућу фазу рата. Изгледи за његово окончање међутим нису на видику.

И без обзира када се и како он завршио, ко је крив а ко прав, свет неће изгледати како је изгледао до његовог почетка. Да поновим већ много пута изречену констатацију - да је почело ново одбројавање историје и да је по свему судећи једнополарном свету додао крај. А што се самог рата тиче - он ће оставити тешке последице на обема странама и продубити ране које ће тешко моћи да се залече. Аналитичари износе претпоставку да ће се досадашња суревњивост, нетрпељивост па и непријатељство код једног дела становништва проширити, подубити и прерасти у дубоку мржњу са трајним последицама. А прави кривац који је ту мржњу усађивао да би остварио своје глобалне циљеве, настојаће да убире плодове свог непочинства.

Амерички филозоф Ноам Чомски недавно је изјавио да се Русија понаша у Украјини хуманије и уздржаније него што су се Сједињене Америчке Државе понашале у Ираку. Сматра да се свет налази можда у најкритичнијој фази у својој историји. У таквом мишљењу није усамљен, а страх шта доноси сутрашњи дан присутан је и видљив у великом делу међународне јавности.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер