уторак, 05. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > За глобалну економију наредна деценија је изгубљена. Сви индикатори економског раста - у паду
Савремени свет

За глобалну економију наредна деценија је изгубљена. Сви индикатори економског раста - у паду

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Николић   
среда, 12. април 2023.

Налази из најновије обимне анализе Светске банке јасно указују да би наредних 10 година могло донети најспорију стопу раста за глобалну економију у последњих неколико деценија. Просечно повећање БДП-а ће износити скромних 2,2% до 2030. године, и то под условом да се не остваре бројне прогнозе о надолазећој рецесији и глобалној финансијској кризи, што је са банкротством многих банака у земљама Запада током марта 2023. постало врло вероватно. Пријекције су да је за глобалну економију наредна деценија – изгубљена.

Заиста је неуобичајено да средњорочне прогнозе економског раста урађене од водећих светских институција не буду оптимистичне, будући да је сама вера у прогрес саставни део истог. У том смислу индикативна је студија Светске банке објављена марта ове године, која упозорава да се свет налази пред такозваном изгубљеном деценијом, односно спорим привредним растом. Истина, поменута анализа на преко 500 страна и урађена од импресивног броја референтних економиста, није добила већи публицитет, осим оног дана кад је објављена. Додатно, акценат је стављен на мере којима се може поправити стање и убрзати глобални БДП, што је уосталом и очекивано од организације те врсте.

Седиште Светске банке у Вашингтону

Истина, о успоравању економског раста, феномену с којим се Запад дуго суочава, говори се од 1970-их, када се завршила комерцијализација великих научних открића која су имала широку примену. Међутим, текстове те врсте потписују социолози, филозофи, историчари, антрополози, еколози, познати публицисти, а најмање економисти. Два најпознатија изузетка, који можда потврђују правило, јесу Роберт Гордон (са фамозном монографијом из 2016: The Rise and Fall of American Growth) и Тома Пикети са бестселером из 2004: Капитал у 21. веку (Capital in the Twenty-First Century).

Тома Пикети, српско издање његове књиге и књига Роберта Гордона

Дакле, оно што у литератури најчешће срећемо су анализе не-економиста, најчешће леве оријентације, који успоравање привредног раста углавном повезују са битним социјалним темама, попут високе неједнакости, распрострањеног сиромаштва, те дугорочног одржавања доходовних разлика. По некима, неуспех капитализма да реши највеће друштвене проблеме указује да га треба преиспитати као систем, иако заиста није очигледно зашто би само капитализам требало да буде одговоран за многе нерешене проблеме заједница у којима живимо (уосталом, и веровање да су многи проблеми решиви је наивно).

Економија без раста

Пандемија, односно резултирајући колапс доброг дела светске економије који је оставио милионе радника без посла, те све разорније поплаве и пожари широм света који су подстакнути климатским променама, извесно су допринели поменутој дебати, те су импликације све мање функционалног економског система одједном постале очигледније. Стога није изненађење да је чак и у земљама Запада преиспитивање могућности (и моћи) економског раста да креира просперитет дошло на дневни ред.

Проблем има и снажне политичке импликације. Наиме, успорени раст БДП и продуктивности, посебно у развијеним државама, негативно се одразио на реалне дохотке читавих генерација, постајући главни генератор незадовољства грађана које се често претвара у популистички бунт (који је ретко када од помоћи за решавање проблема који његови носиоци иницијално препознају).


Слика са протеста у Паризу, 28. марта 2023.

Истина, знакови антипатије према економском расту нису новост (трају већ пола века), али је данас забринутост због климатских промена, као и високе неједнакости, учинила да глас оних који аргументују против привредног раста буде јачи. Ипак, корпорације, које коначно више нису сасвим несвесне глобалног загревања, изгледају немоћне да направе промене које би могле битније неутралисати драматичне еколошке претње. Додатно, мало се прича о практичним корацима који би омогућили да економија без раста функционише.

Занимљиво је да и неки економисти изван „anti-growth“ кампа, који не одбацују у потпуности важност привредног раста, доводе у питање нашу слепу приврженост њему. Ово је последица нечега што је очигледно – раст БДП је спор већ деценијама, наравно са неким изузецима. Поменути Роберт Гордон сматра да би спори раст, који је доминантно последица успоравања раста продуктивности, могао бити нова нормала за већи део света. Он верује да се, симболички, ера брзог раста завршила 16. октобра 1973, на дан када је почео ОПЕК-ов нафтни ембарго (од тада се раст БДП-а у САД и Европи никада није у потпуности опоравио).

Корак даље иду они који мисле да је можда време да напустимо опсесију економске професије растом, потенцирајући да спор раст није разлог за бригу, барем не у богатим земљама (он је углавном резултат ниже стопе наталитета – односно смањење расположивости радне снаге – те „преласка“ на услуге, које имају мањи потенцијал од прерађивачке индустрије да убрзавају БДП).

Лондон, септембар 2022.

Референтни амерички економиста, Дарон Ачемоглу, позива на „нову стратегију раста” усмерену на стварање технологија потребних за решавање наших најхитнијих проблема. Будући да привредни раст генеришу велике корпорације посвећене дигиталним технологијама, аутоматизацији и вештачкој интелигенцији, последична концентрација иновација у неколико доминантних компанија довела је до повећања неједнакости и четвородеценијске стагнације плата за већи део популације на Западу. Оно што Ачемоглу види као решење је креирање и примена технологија стварно потребних друштву, дакле не оних које генеришу огроман профит за „одабране“.

Упозорења Светске банке

Велики шокови који су погодили глобалну економију у последње три године, укључујући пандемију Ковид-19 и рат у Украјини, довели су до драматичног успоравања привредног раста. Ствар отежава то што, након енормне фискалне експанзије чији је циљ био помоћ предузећима и појединцима погођеним пандемијом, цикличне политике постају контрактивне (односно такве да погоршавају економску ситуацију). Додатно, нагли раст инфлације у последње две године, последица снажне монетарне експанзије у последњих 15 година, довео је до најоштријег пооштравања монетарне политике на глобалном нивоу од почетка 1980-их. Фискална политика је такође постала мање проактивна након значајног повећања буџетских дефицита током глобалне рецесије 2020, када је ниво државних и укупних дугова достигао историјски максимум.

Док се креатори економске политике суочавају са овим изазовима, дугорочно успоравање које се назире на основу наведених негативних трендова постаје највећи проблем. Наиме, раст је нагло успорио, посебно након Велике рецесије (опао са максимума од 4,5% у 2010. години на пројектовани најнижи ниво од 1,7% у 2023).

Успоравање је посебно изражено у земљама у развоју (ЗУР), те је, као резултат, опао темпо којим приходи по глави становника ових економија сустижу оне у развијеним привредама (конвергенција дохотка). На пример, иако су од 2011. до 2021. per capita приходи у ЗУР порасли за два процентна поена годишње брже од оних у напредним економијама, то је било знатно мање од остварене разлике од 3,4 процентна поена годишње током прве деценије 21. века.

Потенцијални и остварени привредни раст за свет, развијене и земље у развоју (EMDEs) 2000-2021.

Налази из обимне анализе Светске банке (2023) јасно указују да би наредних 10 година могло донети најспорију стопу раста за глобалну економију у последњих неколико деценија. Просечно повећање БДП-а ће износити скромних 2,2% до 2030. и то под условом да се не остваре бројне прогнозе (слутње) о надолазећој рецесији и глобалној финансијској кризи, што је са банкротством многих банака у земљама Запада током марта 2023. постало врло вероватно (анализа је рађена пре банкарске кризе у марту).

Наиме, искуство у протекле две деценије показало је да финансијске кризе, посебно рецесије, наносе трајну штету расту. Негативан утицај рецесија на националном нивоу на потенцијални раст се манифестује и чак пет година након њиховог почетка, те је он у просеку нижи за 1,4 процентна поена, и то услед слабије динамике инвестиција, запослености и продуктивности.

Ствар је погоршана и неповољном геополитичком ситуацијом, пре свега услед покушаја САД да технолошки изолује Кину, што ће неопходну координацију на светском нивоу која подразумева политичку вољу главних актера учинити тешко остваривом (то се често дешавало и током протекле деценије).

Аутори студије Светске банке сматрају да ће потенцијални раст (максимална дугорочна стопа раста БДП-а коју светска привреда може одржати под пуним капацитетима и с пуном запосленошћу, а без изазивања инфлације) опасти за трећину у преосталом делу треће деценије 21. века. У цитираној анализи, у којој су обухваћени показатељи потенцијалног раста за 173 земље од 1981. до 2021, показује се да сви индикатори потенцијалног раста доследно показују стабилан пад. У периоду 2011-21. потенцијални раст је био испод просека из 2000-10. за 96% обсервираних развијених економија и 57% ЗУР.

Пројекције указују да ће глобални потенцијални раст пасти на 2,2% 2022-30. просечно годишње, након 2,6% 2011-21. и 3,5% од 2000. до 2010. Код развијених економија пројектован потенцијални раст биће тек 1,2% у периоду 2022-30, након 1,4% 2011-21. и 2.2% 2000-10. Потенцијални раст ЗУР пао је са 6% 2000-10, на 5% годишње од 2011. до 2021. а очекује се да опадне за још један процентни поен у периоду 2022-30, на тек 4%.

Пад потенцијалног раста на глобалном нивоу и у земљама у развоју (EMDEs) 2000-2030.

Оно што је кључно јесте да су основни покретачи економског раста изгубили замах од 2011. до 2021. Наиме, раст укупне факторске продуктивности је успорен, инвестиције су ослабиле, а раст радне снаге опао.

Половина успоравања се може објаснити неповољном демографијом, тј. смањеном расположивошћу радне снаге, посебно у развијеним земљама („бејби-бумери“ су отишли или ускоро одлазе у пензију). Додатно, раст међународне трговине, важан генератор глобалног БДП-а, на најнижем је нивоу од краја Другог светског рата. Наиме, светска трговина која је имала двоструко бржи раст од глобалног дохотка 1990-2011, у последњих 11 година расла је чак спорије од светског БДП-а.

Побољшања у образовању и здравственим системима су успорена, што такође негативно утиче на раст светске производње. Нижи очекивани раст последица је и пандемије Ковида и последичног кидања глобалних ланаца вредности, погоршаних финансијских услова (раст укупних дугова, и државних и корпорацијских), рата у Украјини, те пада учешћа инвестиција у БДП-у (онеспокојава пројекција изнета у цитираној студији да ће просечни раст инвестиција 2022-30. бити за 0,3 до 1,8 процентних поена нижи него у периоду 2011-21).

Просечни раст светског БДП-а (доходак – output) и трговине

Могући правци деловања

Анализа Светске банке показује да се потенцијални раст БДП-а може повећати за чак 0,7 процентних поена — на 2,9% просечно годишње — ако се на националним нивоима усвоје одрживе политике оријентисане на раст, које би биле праћене чврстим оквирима за фискалну и монетарну политику, као и регулацију финансијског (банкарског) сектора. За ово је потребна снажна политичка воља код лидерства водећих светских економија, чиме би се омогућиле потребне акције којима би се повећала продуктивност рада и капитала, као и расположивост радне снаге. Последично би се повећале инвестиције, убрзала би се међународна трговина и у већој мери искористио потенцијал услужног сектора.

Кључним се сматрају акције које би омогућиле унапређење људског капитала (кроз боље образовање и обуку), повећање понуде радне снаге (кроз дужи радни век и слободније миграције) те раст продуктивности. Повезано се претходним, потребно је наћи начине да се подстакну инвестиције (посебно у инфраструктуру код ЗУР), олакша међународна трговина, те спроведу реформе ради убрзања експанзије сервисног сектора.

Седиште Дојче банке у Франкфурту

Као што је речено, око половине очекиваног успоравања потенцијалног раста БДП-а до 2030. може се приписати лошој демографији („старење друштва“), што се пре свега односи на опадање учешћа запослених у укупној популацији у радном узрасту. Побољшање образовања би повећало удео запослених у укупној популацији радног узраста, будући да боље образовани радници имају тенденцију да буде чвршће везани за тржишта рада. Пораст стопе запослености могао би подићи глобалне потенцијалне стопе раста за 0,2 процентна поена годишње до 2030. У неким регионима – као што су Јужна Азија и Блиски исток и Северна Африка – повећање стопе запослености женске радне снаге на просек за све ЗУР могло би да убрза потенцијални раст БДП-а за чак 1,2 процентна поена годишње између 2022. и 2030.

Оно што је од фундаменталног значаја је активирање популације која је тренутно ван контингента радне снаге („обесхрабрени радници“). Ради се о групацијама радне снаге са историјски ниским стопама учешћа, као што су жене, те млађе и старије становништво. На пример, на глобалном нивоу просечно учешће жена у радној снази 2011-21. од 54% је тек на трочетвртинском нивоу онога код мушкараца (72%), а јаз између мушкараца и жена је већи у ЗУР (25 процентних поена). Додатно, просечна стопа активности радника старости 55 и више година је за половину мања у односу на раднике између 30 и 45 година. Јасно је да је неопходан скуп реформи који постепено подиже стопе учешћа сваке од ових старосних и полних групација.

Опомињућа је пројекција да би раст глобалне трговине могао да се смањи за додатних 0,4 процентна поена просечно годишње током остатка текуће деценије у поређењу са 2011-21. Ово је добрим делом повезано са тзв. фрагментацијом трговинских и инвестиционих мрежа, што је последица и политика које фаворизују добављаче из „савезничких“ или „оближњих“ земаља.

Слика са 53. годишњег састанка Светског економског форума у Давосу, Швајцарска, 20. јануара 2023.

Додатно, трошкови трговине – углавном повезани са отпремом, логистиком и прописима – отежавају међународну размену. У том контексту, напори да се спречи пад међународне кооперације (деглобализација) чине се преко потребним. Додатно, земље са највећим трошковима транспорта и логистике могле би преполовити своје трговинске трошкове усвајањем пракси земаља са најнижим трошковима транспорта и логистике.

Могућа светла тачка може бити сектор услуга под условом да се њихов продуктивни потенцијал ослободи. Пандемија је довела до наглашеног померања ка дигитализацији, односно ка висококвалификованим off-shorable услужним активностима, будући да су многе пословне активности пребачене на интернет (извоз дигитално испоручених професионалних услуга повећан на више од 50% укупног извоза услуга у 2021, са 40% у 2019). Јасно је да би се могла остварити значајна повећања продуктивности, поред осталог, кроз бољу испоруку услуга.

Очекује се да ће климатске промене погоршати екстремно сиромаштво у ЗУР и то услед смањења пољопривредне производње, повећања цена хране, те погоршања доступности здраве хране и воде. Додатно, природне катастрофе повезане са климом, посебно поплаве и пожари, постају све чешће. Одговор су еколошки одговорне инвестиције, које би могле повећати потенцијални раст до 0,3 процентна поена годишње. У том контексту, потребно је повећати улагања, посебно у областима као што су транспорт и енергија, системи за наводњавање, „климатски паметна“ пољопривреда.

Жетва у Јемену, децембра 2022..

Појачана глобална координација се чини предусловом за активности које би могле спречити даље успоравање глобалног БДП-а. Олакшавање међународне трговине, интензивирање климатских акција и мобилисање инвестиција потребних за постизање циљева одрживог развоја, ургентне су активности на међународном плану. На националном нивоу, кључне су мере за унапређење понуде радне снаге и повећање продуктивности.

Поред тога, јасно је да ће без одрживог раста инвестиција бити тешко радити на ублажавању последица климатских промена или остварити прогрес када су у питању други развојни циљеви. На крају, потребно је и обезбедити стабилност финансијског сектора и одрживо смањење дугова, повећати фискалну одговорност, те предузети активности на смањивању још увек високе инфлације.

У одсуству препоручених мера, за глобалну економију 2020-е би могле бити изгубљена деценија. То би могло имати озбиљне импликације на способност света да се ухвати у коштац са све већим низом изазова данашњице – климатским променама, израженом доходовном неједнакошћу и још увек високим нивоом сиромаштва. Не тако давно прокламовани циљ – смањење екстремног сиромаштва у ЗУР на 3% популације до 2030. – сада изгледа недостижан.

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер