уторак, 28. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Немачка као подизвођач за европске послове у корист америчких националних интереса - Бајденова администрација гура Немце у рат против Русије
Савремени свет

Немачка као подизвођач за европске послове у корист америчких националних интереса - Бајденова администрација гура Немце у рат против Русије

PDF Штампа Ел. пошта
Волфганг Штрек   
четвртак, 30. март 2023.

Према Хофстадтеровом закону, који се очигледно ослања на Марфијев закон, „све траје дуже него што сте очекивали“. Прошле године први се са тим правилом суочио руски господар рата Путин, који је, наравно, могао да себе поштеди мука да је следио пример Троцког и Мао Цедунга и провео неко време читајући Клаузевица. Пошто специјалном војном операцијом није успо да заузме Кијев за недељу или две, као што је било планирано, и да тако једном заувек буде стављена тачка на украјински ендогени фашизам и егзогено западњаштво – Путин је морао да се суочи са непријатном перспективом правог рата неограниченог трајања, не само са Украјином већ и, у овом или оном облику, са Сједињеним Државама. 

Мање од годину дана касније у сличној ситуацији нашао се Путинов амерички колега Бајден. Украјинска победа није на видику, а серије економских санкција против Русије и Путинових олигарха нанеле су запањујуће малу штету руској способности да задржи Донбас и полуострво Крим. Међуизбори у новембру 2022. године, на којима су демократе изгубиле већину у Представничком дому, непогрешиво су указали на то да је спремност америчког бирачког тела да финансира авантуру Бајден-Блинкен-Саливан-Нуланд далеко од безграничне. Рат исцрпљивања коме се не назире крај, све више постаје потенцијално оптерећујући на председничким изборима 2024. године.

 

Сигнализирајући Русији, која зависи од Кине као најближег и најмоћнијег савезника, да нуклеарни одговор на украјинско напредовање уз употребу америчког наоружања неће бити прихваћен, Кина је учинила Сједињеним Државама и НАТО-у важну услугу, довољно важну да је мало вероватно да је то учињено без неке противуслуге. Постоје индиције да су заузврат Сједињене Државе морале да се обавежу да ће задржати војну снагу Украјине на нивоу на коме она не може да  Русију доведе у ситуацију да мора да прибегне нуклеарном оружју

Још једно повлачење попут авганистанског не долази у обзир будући да оно из 2021. још није заборавила чак ни озлоглашено заборавна америчка јавност. Путин нема избора, он мора да настави са оном што је започео или да буде проклет. Сада је на Бајденовој администрацији да одлучи како ће се рат развијати. Почетком марта 2023. изгледало је да Сједињене Државе морају да бирају између две широке алтернативе, и то брзо. Прву можемо назвати Кинески излаз. Од Шолцове једнодневне посете Пекингу 4. новембра, Кина и Си лично су више пута истакли да се употреба нуклеарног оружја, укључујући и тактичко на огрниченом ратишту, мора искључити под свим околностима. Из очигледних разлога, ово се више тицало Русије него САД или Украјине, с обзиром на сада лако видљиве недостатке руских конвенционалних снага. Са војним буџетом који је једва вец́и од немачког – који се сматра прилично неадекватним из перспективе Zeitenwende ( нем. прекретница-назив говора у Бундестагу канцелара Олафа Шолца 27. фебруара 2022. поводом руског напада на Украјину- прим. прев). Русија, за разлику од Немачке, мора да одржава нуклеарни арсенал, укључујући стратешки интерконтинентални, једнак капацитету Сједињених Држава. Због тога преостаје недовољно средстава за руске конвенционалне војне снаге. Последице су постале евидентне када се руска војска показала неспособном да заузме Кијев, који се налази око 300 километара од руско-украјинске границе. 

Сигнализирајући Русији, која зависи од Кине као најближег и најмоћнијег савезника, да нуклеарни одговор на украјинско напредовање уз употребу америчког наоружања неће бити прихваћен, Кина је учинила Сједињеним Државама и НАТО-у важну услугу, довољно важну да је мало вероватно да је то учињено без неке противуслуге. Постоје индиције да су заузврат Сједињене Државе морале да се обавежу да ће задржати војну снагу Украјине на нивоу на коме она не може да  Русију доведе у ситуацију да мора да прибегне нуклеарном оружју. Резултат оваквог договора, ако он заиста постоји, што се чини вероватним, био би у суштини „замрзавање“ рата: заустављање две војске на садашњим територијалним положајима  које би могло да траје годинама. 

За разлику од Авганистана, Сједињене Државе би могле успети да се полако извуку од оперативног вођења Украјинског рата, уместо да га воде. Оне би могле да материјалну подршку, тактичке одлуке и саопштавање лоших вести украјинској влади препусте локалном поткоманданту који би, ако би ствари кренуле наопако, могао да послужи као жртвени јарац и дежурни кривац

Штавише, ако би Сједињене Државе биле вољне, дипломатија ове врсте под окриљем Кине могла би да се настави. Није дуг пут од прекида ватре до нечега попут мировног споразума, чак и ако се испостави да је нестабилан као у Босни или на Косову. Сједињене Државе би морале да обуздају радикализам украјинске владе, што не би требало да буде превише тешко с обзиром на то да су САД помогле да се она доведе на власт: „ Бог дао, бог узео, нека је благословено име божије” . Међутим, из америчке перспективе, важна мана у овој врсти решења сукоба била би то што би Кинези, у замену за своје добре услуге и, у ствари, њихову помоћ око Бајденовог реизбора, могли да очекују уступак у Азији који би Бајдену отежао да уради оно што он очигледно жели да учини након Украјине - да нападне Кину, на овај или онај начин. Тако би он избегао оно што се у актуелним америчким стратешким дебатама назива „Тукидидова замка” - садашњи хегемон мора да нападне ривала који је у успону довољно рано да би био сигуран да ће победити. 

Колико год била примамљива перспектива изласка из украјинског блата, постоје знаци да Сједињене Државе нагињу ка другом, алтернативном приступу, који бисмо могли назвати европеизацијом, па чак и германизацијом рата. Сетите се вијетнамизације? Иако је та стратегија била неуспешна јер су на крају Сједињене Државе биле поражене, а не њихов регионални савезник – који никада није био ништа више од плода америчке маште – ипак је она обезбедила предах за САД. Такође, омогућила је пропагандној машинерији да америчкој јавности прода верзију о часном повлачењу са бојног поља, које је у најбољој намери даљу борбу препустило политички поузданом и војно способном савезнику. Није било таквог савезника у југоисточној Азији 1960-их, али у Европи 2020-их ствари би можда могле бити другачије. За разлику од Авганистана, Сједињене Државе би могле успети да се полако извуку од оперативног вођења Украјинског рата, уместо да га воде. Оне би могле да материјалну подршку, тактичке одлуке и саопштавање лоших вести украјинској влади препусте локалном поткоманданту који би, ако би ствари кренуле наопако, могао да послужи као жртвени јарац и дежурни кривац.

Германизација сукоба би поштедела Бајденову администрацију од обавезе да даје уступке Кинезима јер су јој помогли да се повуче из рата који прети да постане непопуларан у земљи. Напори да се Немци регрутују као европске помоћне јединице могу се ослањати на наслеђе Другог светског рата, које укључује снажно америчко војно присуство у Немачкој, које је и даље делом правно засновано на безусловној капитуалцији 1945. 

Ко би могао да уради тај посао? Европска унија сигурно не. Садашња председница Комисије, Урсула фон дер Лајен, док је била министар одбране Немачке пре него што се преселила у Брисел, сматрана је некомпетентном, а само је за длаку избегла парламентарну истрагу због њеног јадног учинка. Што је још важније, ЕУ нема правог новца, а ко у Бриселу одлучује, о чему и са ким,  мистерија је чак и за инсајдере. То обично доводи до спорих, двосмислених и неодговорних одлука – које нису корисне у рату. Тај посао се не може доделити  ни Уједињеном Краљевству, које се брегзитом одвојило од законодавне машинерије ЕУ. Такође, Велика Британија већ служи као глобални ађутант за Сједињене Државе, помажући им да изграде светски фронт против Кине, потенцијално следећег циља америчког вечитог рата. Подједнако не долази у обзир и чувени француско-немачки „тандем“, за који нико са сигурношћу не зна да ли је ишта више од новинарске или дипломатске химере. 

Остаје само Немачка. Гледајући уназад, чини нам се да су је САД већ неко време припремале као свог поручника за украјински део глобалног рата за „западне вредности“. Германизација сукоба би поштедела Бајденову администрацију од обавезе да даје уступке Кинезима јер су јој помогли да се повуче из рата који прети да постане непопуларан у земљи. Напори да се Немци регрутују као европске помоћне јединице могу се ослањати на наслеђе Другог светског рата, које укључује снажно америчко војно присуство у Немачкој, које је и даље делом правно засновано на безусловној капитуалцији 1945. Тренутно је око 35.000 америчких војника стационирано у Немачкој, са 25.000 чланова породица и 17.000 запослених цивила, више него било где другде у свету осим, како се чини, на Окинави. Сједињене Државе имају 181 војну базу које су распоређене по целој земљи, од којих су највеће Рамштајн у покрајини Рајна-Палатинат и Графенвер у Баварској. Рамштајн је служио као оперативни штаб у Рату против тероризма – између осталог и за координацију транспорта затвореника из целог света у Гвантанамо – и наставља да буде командно место за америчке интервенције на Блиском истоку. У америчким базама у Немачкој налази се непознат број нуклеарних бојевих глава, од којих би неке требало да употреби немачко ваздухопловство за нападе на циљеве које су одредиле САД употребом бомбардера са америчким сертификатом (под окриљем онога што се зове „нуклеарно учешће“). 

Било је тренутака у послератној ери када су немачке владе покушавале да развију сопствену политику националне безбедности – попут детанта Вилија Бранта, на који су Никсон и Кисинџер гледали са сумњом. Ту спада и Шредерово одбијање, заједно са Шираком, да се придружи коалицији западних држава у неуспешној потрази за оружјем за масовно уништаваање у Ираку; Меркелова је 2008, заједно са Саркозијем, уложила вето на пријем Украјине у НАТО; Меркелова са Оландом је покушала да посредује у некој врсти нагодбе између Русије и Украјине што је довело да споразума из Минска, I и II; Немачка канцеларка је тврдоглаво одбијала да пррихвати захтев НАТО-а о буџету за одбрану од 2% БДП-а. До 2022. године, међутим, слабљење Социјалдемократске партије и успон Зелених ослабили су немачки капацитет и жељу за мало стратешке аутономије. О томе је два дана након рата свједочио Шолцов говор Zeitenwende у Бундестагу, који је представљао обец́ање Сједињеним Државама да се нец́е поновити непослушност Бранта, Шредера и Меркелове. 

Шолц се можда надао да ће специјални фонд од 100 милијарди евра (Sondervermögen) издвојен за унапређење Бундесвера, који се финансира задуживањем и стога је невидљив у стандардним фискалним рачунима, ублажити све преостале сумње у немачку непослушност. Уместо тога, прва година Украјинског рата довела је до низа тестова праве искрености немачког преобраћења од послератног пацифизма у англо-америчко западњаштво

Шолц се можда надао да ће специјални фонд од 100 милијарди евра (Sondervermögen) издвојен за унапређење Бундесвера, који се финансира задуживањем и стога је невидљив у стандардним фискалним рачунима, ублажити све преостале сумње у немачку непослушност. Уместо тога, прва година Украјинског рата довела је до низа тестова праве искрености немачког преобраћења од послератног пацифизма у англо-америчко западњаштво. Када су не више од неколико недеља након говора Zeitenwende, скептични посматрачи приметили да трошење фонда од 100 милијарди евра није ни почело, немачкој влади није било довољно да истакне да нови војна опрема мора бити прво наручена па онда плаћена, већ и да пре тога она мора бити изабрана. Дакле, да би показала своју добру вољу, Немачка је пожурила да потпише уговор за 35 борбених авиона Ф-35 са владом Сједињених Држава – а не, како се могло очекивати, са произвођачима, Локид Мартином и Нортроп Груманом. Авион, који је дуго био предмет жеље министра спољних послова Зелених, требало би да замени наводно застарелу флоту авиона Торнадо коју Немачка одржава за своје „нуклеарно учешће“. За процењену цену од 8 милијарди долара, укључујући поправку и одржавање, обећано је да ће авиони Ф 35 бити испоручени до краја деценије, уз јединствену одредбу да америчка влада може једнострано да повец́а цену ако сматра да је то сврсисходно. 

Како се испоставило, посао са Ф-35 Немцима није донео ништа више од кратког предаха. Док су се службе и лобисти из Немачке и шире борили око тога на шта би се остатак фонда најбоље потрошио, Шолц је, да смири америчко нестрпљење, отпустио министарку одбране Кристину Ламбрехт, старог партијског јуришника СПД-а која је на тај положај постављена против њене воље да би се задоволљили тобожњи јавни захтеви за родним паритетом. Непосредно пре њеног разрешења, једна од претенденткиња на тај ресор, која је обављала функцију омбудсмана Бундесвера, захтевала је да се фонд од 100 милијарди евра повећа на 300 милијарди евра. Неколико дана касније положај је припао неком другом, Борису Писторијусу, дотадашњем министру унутрашњих послова државе Доња Саксонија, човеку који такође није имао војног искуства, али је зрачио нечим попут свестране менаџерске компетенције. Једна од првих ствари које он је урадио била је да је разрешио до тада пажљиво неговану нејасноћу у говору Zeitenwende, а то је да ли ц́е 100 милијарди евра редовни буџет за одбрану повећати на 2 посто, како је тражио НАТО, или ће то бити додатак на 2%, као новчана казна за ранији немар. Према Писторијусу, у питању је ово друго, тако да би редовна потрошња за одбрану морала да расте за 10 милијарди евра сваке године, неколико година, изнад и изван онога што се троши на Sondervermögen. Штавише, када је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг ставио је до знања да је 2 посто само минимум, Писторијус се међу првима сагласио. Столтенбергова изјава дошла је у моменту када је саопштено да ће он бити следећи гувернер централне банке Норвешке. Ако је икада постојала синекура, онда је то.

Како је постало очигледно да Украјина неће моћи да се одржи без сталног прилива материјалне подршке од оживљеног Запада, САД су инсистирале да европске земље носе све већи део терета, посебно оне које су криве за занемаривање своје војске, пре свега Немачка

У септембру 2022. године, следећи тест, опет тежак, био је уништење гасовода Северни ток 1 и 2 од стране, према речима Симора Херша, америчко-норвешког ударног одреда. У вези с тим задатак немачке владе био да се претвара да нема појма ко је то урадио, да ћути о томе и да натера штампу или да учини исто или да саопшти јавности да је „Путин“ кривац. Овај испит је бриљантно положен. Када је чланица Бундестага из партије  Линке – једина од 709 посланика – неколико недеља након догађаја питала владу шта зна  о томе, речено јој је да због Staatswhl  – државног разлога – на таква питања неће бити одговорено – ни  сада, ни у будућности. (Дан након што је Херш објавио своје налазе, Франкфуртер алгемајне је о томе известио под насловом „Kreml: USA haben Pipelines beschädigt (Кремљ: САД оштетиле гасоводе). 

Још један испит лојалности, дуготрајнији и кумулативнији, вођен упоредо са битком за буџет, односио се на испоруку оружја и муниције украјинској војсци. Украјина је од 2014. имала далеко највеће годишње повећање потрошње на одбрану, које нису плаћали њени олигарси, већ Сједињене Државе, у потрази за такозваном “интероперабилношћу” између украјинске војске и НАТО-а (званично је највљено да ће бити постигнута 2020.). Вероватно је то био разлог за забринутост међу руским генералима – који су сигурно били свесни да ће њихове конвенционале снаге бити запостављене након Путинове одлуке да руски нуклерани арсенал прати модернизацију америчких нуклеарних снага. Од првог дана руског напада од државе НАТО-а је тражено да пошаљу све моћније оружје у Украјину и у све већем броју. Како је постало очигледно да Украјина неће моћи да се одржи без сталног прилива материјалне подршке од оживљеног Запада, САД су инсистирале да европске земље носе све већи део терета, посебно оне које су криве за занемаривање своје војске, пре свега Немачка. 

Опет је Немачка, убедљиво највећа западноевропска држава, морала више од свих других да докаже, под будним оком Сједињених Држава и међународних медија, своју спремност да „стане уз Украјину“. У почетку је тадашњи немачки министар одбране понудио 5.000 шлемова и панцира за украјинску војску, због чега су се савезници, а све више и јавност, ругали Немачкој

Убрзо се, међутим, показало да националне армије нису биле одушевљене због тога што ће морати да предају део своје најдрагоценије и најпрестижније опреме Украјини, уз тврдњу да би то умањило њихову способност да бране сопствене земље. У основи њиховог оклевања можда је био страх да би оружје испоручено  Украјинцима могло пасти у руке непријатеља, бити оштећено у борбама без могућности поправке или продато на међународном црном тржишту -  без изгледа за надокнаду чак и када је у питању опрема која је формално била само позајмљена. Друга забринутост односила се на изгледе за поновно наоружавање када се рат заврши и на обнову Украјине. Из Брислела је неуморно највљивано да је “Европа” за тако нешто способнија него икад. Постојала је и забринутост, коју обично у јавности износе пензионисани високи војни официри, због тога што су европске земље увучене у рат, а препустиле су Украјинцима да одлучују о ратним циљевима и начину вођења рата - што су су захтевале Сједињене Државе и јавно мњење. Чини се да постоји и забринутост да би, ако би се рат изненада завршио, Украјина имала највеће и најбоље опремљене копнене снаге у Европи. 

Опет је Немачка, убедљиво највећа западноевропска држава, морала више од свих других да докаже, под будним оком Сједињених Држава и међународних медија, своју спремност да „стане уз Украјину“. У почетку је тадашњи немачки министар одбране понудио 5.000 шлемова и панцира за украјинску војску, због чега су се савезници, а све више и јавност, ругали Немачкој. У наредним месецима је тражено и испоручено све моћније оружје, укључујући ракете противваздушне одбране попут система Ирис-Т који нема ни немачка војска и хаубице (Panzerhaubitze 2000). Сваки пут је Шолцова влада повукла црвену линију и била је принуђена да је пређе под притиском својих савезника, као и два мања коалициона партнера, Зелених и Либерала – први контролишу министарство спољних послова, а други одбор за одбрану Бундестага, којим председава посланик ФДП из Диселдорфа, где се налази седиште компаније Рајнметал, једног од највећих произвођача оружја у Европи и шире. 

У зиму 2022. дебата о наоружавању Украјине почела је да се фокусира на тенкове. Конкретно, Немачка је гурана корак по корак ка све моћнијим моделима наоружања, од оклопних транспортера до чувеног борбеног тенка, Леопард 2, глобалног извозног успеха који производи конзорцијум предвођен, Рајнметалом

У зиму 2022. дебата о наоружавању Украјине почела је да се фокусира на тенкове. Конкретно, Немачка је гурана корак по корак ка све моћнијим моделима наоружања, од оклопних транспортера до чувеног борбеног тенка, Леопард 2, глобалног извозног успеха који производи конзорцијум предвођен, Рајнметалом. (Око 3.600 најнапреднијих Леопарда 2А5-плус продато је широм света, укључујући и тако ентузијастичке присталице западних вредности као што је Саудијска Арабија, како би јој се помогло у њеним неуморним напорима да донесе мир Јемену.) Делимично због тога што немачки тенкови заузимају истакнуто место у руском историјском памћењу, али и због тога што није било знакова да ће се Немачка питати о томе за шта ће се њени тенкови користити (од украјинске границе до Москве нема више од 500 километара), Шолц је у почетку, као и обично, износио разлоге зашто Леопард 2, на жалост, није могуће испоручити. Као одговор, неки од савезника Немачке, посебно Пољска, Холандија и Португал, дали су до знања да су вољни да донирају своје леопарде, чак и ако Немачка није спремна да то учини. Пољска је чак најавила да ће послати леопарде у Украјину, ако буде потребно, без немачке дозволе – што је законски услов немачке политике извоза оружја.

Друго, амерички истраживачки новинари, посебно из Волстрит журнала, открили су да ће се тенкови Абрамс појавити у Украјини тек за неколико година, ако и тада. Немачки преговарачи су то изгледа превидели, или су од њих америчке колеге тражиле да то превиде, а сигурно то није предочено немачкој јавности 

Начин на који се ова прича одиграла можда је био од формативног значаја за будући ток догађаја. Сатерана од стране својих европских савезника, Немачка се више није противила слању леопарда у Украјину, под условом да Сједињене Државе такође пристану да испоруче њихов главни борбени тенк, М1 Абрамс (још један светски извозни хит, са укупном производњом до сада од 9.000 комада). Као „први корак“, Немачка је обећала да ће обезбедити 14 од својих 320 Леопарда, који ће бити предати Украјини у року од три месеца. Потом би била формирана два тенковска батаљона, са по 44 тенка Леопард 2, од сопствених леопарда и оних који се очекују од европских партнера – укључујући обуку, резервне делове и муницију – који би били испоручени украјинској војсци спремни за борбену употребу. (Према проценама стручњака, Украјини је потребно око 100 најнапреднијих Леопарда за значајно побољшање њених војних капацитета.) 

У том тренутку, међутим, у време одржавања Минхенске безбедносне конференције, уследила су два непријатна изненађења. Прво, немачки европски савезници, када је немачки отпор био савладан, почели су да износе разлога због којих не могу да испоруче своје леопарде, препуштајући снабдевање борбених тенкова у суштини Немцима. (Све у свему, НАТО располаже са око 2.100 Леопарда 1 и 2.) Друго, амерички истраживачки новинари, посебно из Волстрит журнала, открили су да ће се тенкови Абрамс појавити у Украјини тек за неколико година, ако и тада. Немачки преговарачи су то изгледа превидели, или су од њих америчке колеге тражиле да то превиде, а сигурно то није предочено немачкој јавности.

 

На крају, дакле, Шолцова влада остала је као практично једини добављач борбених тенкова за Кијев. Оно што је ово учинило још непријатнијим је то што је украјинска влада управо на дан када су Немци пристали на договор о леопардима објавила да ће, сада када је то постигнуто, следеће ставке на њеној листи жеља бити борбени авиони, подморнице и бојни бродови, без којих нема наде да Украјина може добити рат

На крају, дакле, Шолцова влада остала је као практично једини добављач борбених тенкова за Кијев. Оно што је ово учинило још непријатнијим је то што је украјинска влада управо на дан када су Немци пристали на договор о леопардима објавила да ће, сада када је то постигнуто, следеће ставке на њеној листи жеља бити борбени авиони, подморнице и бојни бродови, без којих нема наде да Украјина може добити рат. (Бивши амбасадор Украјине у Немачкој, извесни Андреј Мелник, који се вратио у Кијев и сада је заменик министра спољних послова, 24. јануара је твитовао на енглеском: „Алелуја! А сада, драги савезници, хајде да успоставимо моћну коалицију борбених авиона за Украјину са Ф-16 и Ф-35, Еурофајтер & Торнадо, Рафал & Грипен млазњацима и свиме што можете да испоручите да спаситеУкрајину!') Поврх тога, на Минхенској конференцији о безбедности украјинска делегација је затражила од САД и Велике Британије касетне и фосфорне бомбе, забрањене међународним правом, али, како су Украјинци истакли, имају их у великом броју њихови западни савезници. (Франкфуртер алгемајне, који је увек желео да не збуни своје читаоце, у свом извештају је назвао касетне бомбе umstritten – „контроверзним“ – уместо илегалним.) 

За немачку владајућу коалицију, али и за Бајденову администрацију, кључно питање у вези са додељивањем водеће улоге Немачкој је да ли је послератни пацифизам у њој још увек довољно јак да омете овакву замисао. Одговор је да можда и није. Као и у Седињеним Држава, чини се да је укидање обавезне регутације олакшало да се рат прихвати као одговарајуће средство у служби добра. За разлику од Украјине, немачки синови, момци и мужеви нису у опасности да морају да иду у борбене редове. У великим деловима млађе генерације, морални идеализам прикрива сирови материјализам убијања и умирања. Унутар и око Зелене партије појавило се међу онима који су до скоро припадали постхеројској генерацији нешто попут новог осећања херојства. Нема више родитеља, чак ни баба и деда, који би могли да из прве руке сведоче о животу и смрти у рововима. Појавили су се снови о педантно чистом рату, који се води стриктно према Хашкој конвенцији, барем са  наше стране. Не ради се више о рату већ злочину и казни, са крајњим циљем, по цену стотина хиљада људских живота, да се Путин изведе пред суд.

Можда су на делу и специфично немачки фактори. У оквиру зелене генерације, национализам као извор друштвене интеграције, успешно је замењен, више него било где другде у Европи, продорним манихејством који дели свет на два табора, добро и зло. Постоји хитна потреба да се разуме ова промена у немачком Zeitgeist-u, која се, чини се, постепено и углавном неприметно развијала. То имплицира да, за разлику од света нација, не може бити мира заснованог на равнотежи снага и интереса, већ само беспоштедна борба против сила зла, које су суштински исте на међународном и унутрашњем плану. Јасно је да ово има неку сличност са америчком концепцијом политике, коју подједнако деле неоконзервативци и демократски идеалисти, а коју оличава Хилари Клинтон. Чини се да је тај синдром посебно јак на левој страни немачког политичког спектра, који је у прошлости могао бити природна основа покрета против рата и за мир или  барем за прекид ватре. Сада, међутим, чак ни Дие Линке није подржала мировне демонстрације које су 25. фебруара организовале Сара Вагенкнехт и Алис Шварцер, немачка феминистичка икона, уз ризик да се партија распадне и престане да буде политичка снага. 

Штавише, послератни Немци су дуго са симпатијама слушали не-Немце када им ови приписују колективне моралне недостатке и захтевају понизност у овом или оном облику. Тешко је замислити како другачије објаснити изузетну популарност коју ужива горе поменути бивши украјински амбасадор у Немачкој Мелник, непостиђени обожаватељ терористе, нацистичког сарадника и ратног злочинца Степана Бандере и другог вође украјинских националиста. у међуратним годинама и под немачком окупацијом, који се такође звао Андреј Мелник

Штавише, послератни Немци су дуго са симпатијама слушали не-Немце када им ови приписују колективне моралне недостатке и захтевају понизност у овом или оном облику. Тешко је замислити како другачије објаснити изузетну популарност коју ужива горе поменути бивши украјински амбасадор у Немачкој Мелник, непостиђени обожаватељ терористе, нацистичког сарадника и ратног злочинца Степана Бандере и другог вође украјинских националиста. у међуратним годинама и под немачком окупацијом, који се такође звао Андреј Мелник. Путем Твитера, Мелник је немилосрдно критиковао немачке политичке личности, од савезног председника Франка-Валтера Штајнмајера, наниже, због тога што не подржавају довољно Украјину, и то језиком који би у свим другим земљама довео до одузимања његове акредитације. Готово да није прошла ниједна недеља у којој Мелник није био позван у неку од телевизијских емисија да оптужи немачке политичке лидере за геноцидну заверу са Русијом против украјинског народа. Именован за заменика министра спољних послова у јесен 2022. године, Мелник је наставио да заузима истакнуто место у немачкој дебати о обавезама земље према Украјини. На пример, позивајући се на чланак у Зидојче цајтунгу у коме се Јирген Хабермас залаже за прекид ватре у Украјини како би се омогућили мировни преговори, Мелник је твитовао: „То што је Јирген Хабермас такође тако дрско у Путиновој служби оставља ме без речи. Срамота за немачку филозофију. Имануел Кант и Георг Фридрих Хегел би се од стида окренули у гробовима.“ (Да бисте проценили тон већег дела дискусије, погледајте твит младог амбициозног комичара, Себастијана Билендорфера: “Сахра Вагенкнехт је једноставно празна љуштура потпуно ментално и људски изопаченог кластера ћелија. Не треба је позивати у дебате, треба је лечити.’ Дан касније: „Твитер је обрисао твит. За жаљење. Истина остаје.’)

Све у свему, чини се да постоји заједнички покушај Сједињених Држава и НАТО-а да увуку Немачку у рат, са све истакнутијиом улогом и у све већем обиму. Током протекле године, друге европске земље су научиле како да гурну Немачку напред како би саме могле да остану по страни (Холандија) или да следе своје интересе са већим изгледима за успех (Пољска и балтичке државе)

Све у свему, чини се да постоји заједнички покушај Сједињених Држава и НАТО-а да увуку Немачку у рат, са све истакнутијиом улогом и у све већем обиму. Током протекле године, друге европске земље су научиле како да гурну Немачку напред како би саме могле да остану по страни (Холандија) или да следе своје интересе са већим изгледима за успех (Пољска и балтичке државе). Немачка, заузврат, уморна од тога да је други гурају напред, можда је склонија да гура саму себе. Већ прошле године, социјалдемократски лидери, укључујући новог председника странке Ларса Клингбејла, говорили су о потреби Немачке да води Европу и њиховој спремности да то учине. Важно је да се Француска више није помињала у овом контексту. Пошто се предуго претварала да није умешана, самоуверенија Немачка би сада могла да је третира управо тако. 

Могућа улога у коју би Немачка могла да прерасте могла би да буде улога привилегованог политичког и војног подизвођача Сједињених Држава. Немачка је била довољно јавно понижена у епизодама Северног тока и Леопарда 2 и схватила је да мора бити спремна да води Европу у интерсу САД како би избегла да на то буде натерна из Вашингтона. Наређења ће стизати из из Вашингтона преко Брисела, при чему Брисел није ЕУ већ НАТО. Нова линија командовања демонстрирана је редоследом седења на конференцијама у Рамштајну, са Сједињеним Државама, Украјином и Немачком на челу стола. У новоразвијеном капацитету, Немачка би била задужена да сакупи и плати оружје за које украјинске снаге сматрају да им је потребно за њихову коначну победу, а ако до те победе не дође, да Немачка буде проглашена кривом, уместо Сједињених Држава, због неспособности, кукавичлука, шкртости и, наравно, симпатија према непријатељу. 

Што се тиче борбених авиона, они би најбезбедније били смештени даље од ратишта, можда негде у Рајнској области где већ постоје објекти неопходни за њихово одржавање. Стручњаци за међународно право ће расправљати о томе да ли оваква закулисна подршка чини или не чини државу учесницом у рату - на крају ће Кинези, а не суд, бити ти који ће одлучити које акције Русија може да предузме као одговор

Како време пролази, индиректно немачко учешће у рату могло би да постане све директније а да се земља креће ка све клизавијем терену - попут њене улоге снабдевача оружјем. Значајан број украјинских трупа се већ обучава у Немачкој, у америчким, али све више и у базама Бундесвера, а не мали број Немаца, углавном десних радикала, бори се у међународним јединицама заједно са украјинском војском. Врло брзо, леопарди који су распоређени у Украјини мораће да буду сервисирани и поправљени, што би могло захтевати њихово слање назад у Немачку. Рајнметал је најавио да ће у Украјини отворити  фабрику за производњу око 400 леопарда годишње, очигледно претпостављајући да ће рат трајати довољно дуго да тенкови украјинске производње стигну на ратиште и да фабрика буде профитабилна. Наравно, фабрика ће морати да буде заштићена противваздушном одбраном – којом, претпоставља се, најбоље управљају искусни немачки тимови. Што се тиче борбених авиона, они би најбезбедније били смештени даље од ратишта, можда негде у Рајнској области где већ постоје објекти неопходни за њихово одржавање. Стручњаци за међународно право ће расправљати о томе да ли оваква закулисна подршка чини или не чини државу учесницом у рату - на крају ће Кинези, а не суд, бити ти који ће одлучити које акције Русија може да предузме као одговор.

 

У овом тренутку мораће да се позабаве и питањем како да се замени велики број мртвих, рањених или несталих украјинских војника. Да ли је можда наступио моменат „европске војске“, коју би обучавао Бундесвер и која би о немачком трошку била опремљена квалитетним производима из Рајнметала и других произвођача? Добровољци би могли бити регрутовани из источноевропских земаља или међу потенцијалним имигрантима из других региона, који би на крају могли да добију европско држављанство - по узору на прву европску војску, мултинационалне римске легије

Шолц је 4. марта изнененада посетио Вашингтон а ниједна страна није саопштила о чему је 80 минута разговорао са Бајденом. Можда је Шолц озбиљно упозорен, при чему му је Бајден, без сумње, објаснио од коликог је значаја за Немачку да буде, политички, материјално и војно поздан савезник Запада. Вероватно му је испоручен и “наратив” који су америчке тајне службе смислиле да се супротставе Хершовом извештају. Немцима је предочено да ће то бити званични прелиминарни резултат њихове сопствене истраге, подвргавајуц́и их тако још једном credo quia absurdum  тесту колико су они спермни да трпе зарад западног јединства. Занимљиво је да Вашингтон шири верзију  по којој је „проукрајинска група“ наводно одговорна за напад, иако није јасно да ли је она повезане са украјинском државом, остављајуц́и отворену могуц́ност да би то могло бити. 

Сасвим је могуће да су Бајден и Шолц такође разговарали о томе шта да се ради у ситауцији када се мудрост свих војних стручњака, довољно тривијална, више не може чувати у тајности – а то је да се копнени рат на крају може добити само на терену. У овом тренутку мораће да се позабаве и питањем како да се замени велики број мртвих, рањених или несталих украјинских војника. Да ли је можда наступио моменат „европске војске“, коју би обучавао Бундесвер и која би о немачком трошку била опремљена квалитетним производима из Рајнметала и других произвођача? Добровољци би могли бити регрутовани из источноевропских земаља или међу потенцијалним имигрантима из других региона, који би на крају могли да добију европско држављанство - по узору на прву европску војску, мултинационалне римске легије. Команданти на бојном пољу, неопходни чак и у доба вештачке интелигенције, тада би могли да имају два пасоша један од њих украјински или „европски“. Могли би се наћи и други начини да се Немачка укључи у рат, осим повратка на обавезну војну службу. Пошто Украјинци, према фон дер Лајен, храбро дају своје животе за наше „вредности“, нема потребе да Немачка поново уведе обавезну регрутациу уз ризик да не добије подршку народа. Мада, никад се не зна. 

Постоји, међутим, други пут којим би Немачкам могла кренути као европска фаншиза Сједињених Држава. Постоје назнаке да су Американци разочарани својим украјинским савезником због непрекидних захтева украјинске владе за све више оружја, посебно пошто спремност Конгреса да настави да финансира рат опада. У позадини се можда назире и сећање на јавни захтев Зеленског за нуклеарну одмазду САД због наводног руског ракетног напада на циљ у Пољској. Касније се испоставило да је била у питању погрешно усмерена украјинска ракета. Додајте овоме јавни захтев за касетним бомбама у тренутку еуффорије због успеха у вези са испорукама Леопарда 2. Гледано из ове перспективе, алтернативни извештај америчких тајних служби о уништењу гасовода Северни ток могао би се разумети као сигнал упозорења кијевској влади. 

Пошто је преузела европско вођство, како то захтевају Сједињене Државе, Немачка би се могла наћи у позицији да се супротстави покушају Украјине да је увуче дубље у рат. Можда има за циљ више од пуког замрзавања сукоба, нешто попут решења налик Минску II. Помажући Сједињеним Државама да се извуку из украјинског рата Немачка би са њима могла на крају да обнови лепо пријатељство

Повлачењем из оперативног вођења украјинског рата и склапањем уговора са Немачком, Сједињене Државе би се могле поштедети непријатности да обавесте Кијев да подршка Запада његовим амбициознијим ратним циљевима није неограничена. Немачка, са своје стране, може покушати да уради оно што агенти понекад раде ако њихов налогодавац не успева да контролише све што они раде наводно у његово име. Пошто је преузела европско вођство, како то захтевају Сједињене Државе, Немачка би се могла наћи у позицији да се супротстави покушају Украјине да је увуче дубље у рат. Можда има за циљ више од пуког замрзавања сукоба, нешто попут решења налик Минску II. Помажући Сједињеним Државама да се извуку из украјинског рата Немачка би са њима могла на крају да обнови лепо пријатељство. 

Да ли ће Немачка то заиста моћи да уради зависиће делимично од тога да ли ће бити у стању да ублажи нови ентузијазам за рат који је завладао у немачкој јавности, посебно у њеном зеленкастом делу. Бербок и њени следбеници осуђују као издају и непоштовање украјинске борбе све осим онога што је потребно за промену режима у Москви. Духови призвани да изазову Zeitenwende можда неће лако исчезнути када им се то нареди. Реторика прве године рата можда је за сада спречила било какво постизање мира који не значи украјинску потпуну победу, чинећи немогућим окончање покоља у кратком року, чак и након што су Сједињене Државе изгубиле интересовање за даљу инволвираност. Постоји и чињеница да је уништавање гасовода, вероватно намерно, лишило Немачку могућности да понуди Русији наставак испоруке гаса у замену за њено учешће у нечему попут мировног процеса. Оптимална варијанта садржала би приложену мапу пута – да не поменемо салве економских санкција које су, де фацто, наметнуле Сједињене Државе. 

Током Боксерског устанка 1900. године, европски експедициони корпус на челу са сер Едвардом Хобартом Симором, адмиралом Краљевске морнарице, био је на путу из Тјенцина у Пекинг. Близу свог одредишта наишао је на жесток кинески отпор. У тренутку највеће опасности адмирал Симур издао је команданту немачког контингента, адмиралу Гвиду фон Уседому, наређење: „Немци напред!“ Немачка војна традиција на ову епизоду гледа са поносом, као на тренутак врхунског признања међународне заједнице за немачку храброст. Историја се понекад понавља.

Wolfgang Streeck,  Germans to the Front

https://newleftreview.org/sidecar/posts/germans-to-the-front

16 March 2023

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер