субота, 20. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Зашто су бројне америчке војне интервенције биле неуспешне?
Савремени свет

Зашто су бројне америчке војне интервенције биле неуспешне?

PDF Штампа Ел. пошта
Џеннифер Каванах и Брајан Фредерик   
четвртак, 06. април 2023.

 Сједињене Државе су готово непрекидно после Другог светског рата војно интервенисале у иностранству. Најпознатије такве интервенције биле су  у Вијетнаму, Авганистану и Ираку. Трајале су дуго, биле су велике и скупе. Али, било је и на десетине других таквих војних операција, много мањих или краћих, чији циљеви су били одвраћање или обука. Све у свему, ове интервенције су имале изразито неуједначене резултате. Неке, као што је Пустињска олуја 1991. године, којом су снаге ирачког диктатора Садама Хусеина избачене из Кувајта, углавном су успеле. Али друге, као што су оне у Сомалији, Хаитију, Авганистану, Ираку, Либији и другде, биле су разочарења или потпуни неуспеси. Управо су ове неуспешне интервенције после краја Хладног рата изазвале озбиљне сумње међу креаторима политике и у јавности у вези са улогом силе у спољној политици САД.

Упркос томе, доносиоци oдлука  у Сједињеним Државама и даље снажно поджавају војне интервенције. Када избију кризе јавља се притисак за тренутни амерички војни одговор. Наводно, боље је покушати контролисати ситуацију него не чинити ништа. Али у многим случајевима Сједињене Државе су вероватно могле боље постићи своје циљеве без војне интервенције.

 Од 222 сукоба и криза од 1946. до 2018. које су укључивале интересе САД, Сједињене Државе су одлучиле да интервенишу у 50 наврата и да не интервенишу у 172

Да бисмо истражили колико често су америчке војне интервенције унапредиле америчке циљеве, израдили смо базу података о сукобима и кризама које су укључивале интересе САД између 1946. и 2018. Извор података за случајеве сукоба је једно истраживање универзитета из Упсале, а подаци о случајевима  кризе преузети су из Базе података о међународном понашању у кризним ситуацијама.

Да бисмо идентификовали случајеве који се односе на интересе САД, тражили смо сукобе и кризе који су представљали директну претњу по саме  САД или њихове савезнике, и који су се одвијали у регионима од великог стратешког значаја за Сједињене Државе или укључивали хуманитарну кризу великих размера. Затим смо идентификовали оне сукобе и кризе који су подстакли распоређивање америчких војних снага. Под интервенцијом смо подразумевали ситуације у којима је било ангажовано најмање 100 људи током целе године, или веће присуство у краћим временским периодима у случају копнених интервенција. За сваки сукоб или кризу прикупили смо више информација, укључујући трајање сукоба или кризе, интензитет, промене у економском развоју и демократским институцијама у земљи погођеној сукобом или кризом. Од 222 сукоба и криза од 1946. до 2018. које су укључивале интересе САД, Сједињене Државе су одлучиле да интервенишу у 50 наврата и да не интервенишу у 172.

Наши налази негирају конвенционалну мудрост - без обзира на то да ли су Сједињене Државе интервенисале или не, исходи су углавном били исти. У свакој од димензија које смо разматрали није било статистички значајне разлике између случајева који су подстакли интервенцију и оних који нису. Другим речима, оскудни су докази да америчке војне интервенције ефикасно постижу своје циљеве. 

Наши налази негирају конвенционалну мудрост - без обзира на то да ли су Сједињене Државе интервенисале или не, исходи су углавном били исти. У свакој од димензија које смо разматрали није било статистички значајне разлике између случајева који су подстакли интервенцију и оних који нису. Другим речима, оскудни су докази да америчке војне интервенције ефикасно постижу своје циљеве. Али то не значи да све интервенције не успевају. Пажљивији поглед сугерише да постоје операције које повећавају вероватноћу да ће интереси САД  бити унапређени или постигнути. То су биле интервенције које су имале јасне и  оствариве циљеве и које су покренуте на основу тачних процена локалних услова.

Вашингтон очајнички треба да преиспита свој однос према војној сили. Изнад свега, треба да престане да војне авантуре посматра као решење за све потенцијалне претње. Истовремено, међутим, САД не могу сваку потенцијалну интервенцију посматрати као неизбежну катастрофу која ће ускратити ресурсе за домаће приоритете. Права опасност нису војне интервенције саме по себи, већ оне велике са мегаломанским циљевима који нису у додиру са реалношћу на терену. То су оне које се коцкају са америчком крвљу и богатством.

Зашто је војна сила неуспешна

Јасно је да неке војне интервенције унапређују интересе САД. Наше истраживање показује да могу успети мале, кратке интервенције са oграниченим циљевима за које је подесна употреба војне силе. Током 1980-их, на пример, амерички авиони и носачи авиона осујетили су покушаје Либије да контролише залив Сидра;1998. године, америчке крстареће ракете погодиле су мете у Авганистану и Судану у знак одмазде за бомбардовање америчких амбасада у Кенији и Танзанији за које је одогворна Ал Каида.

Од раних 1990-их, удео интервенција које нису успеле да остваре своје циљеве стално је растао. Наша анализа указује да су пре 1945. Сједињене Државе постигле око 80 процената својих интервенционистичких циљева. Током времена Хладног рата, међутим, успех је остварен само у око 60 процената а у периоду после Хладног рата, стопа успеха је пала на нешто мање од 50 процената

Али када се предузимају у неповољним околностима, интервенције могу пропасти. Велике су посебно ризичне. Иако масовна примена силе понекад може бити једини начин да се постигну најважнији амерички циљеви – као у Другом светском и Корејском рату – исход је неизвесан. Ако се велике интервенције не изводе крајње пажљиво, могу се претворити у неуспехе због тога што су оперећене неумереним политичким циљевима који се не могу постићи само војном силом и чије остварење  захтевају велике ресурсе. Америчка војска је слабо опремљена за обављање политичких задатака. Војна сила може да сруши диктатуру, али не може успоставити ефикасну демократску алтернативу. Takoђе, америчке интервнције не могу  окончати дуготрајне грђанске ратове или вековне етничке поделе. Америчка војна ангажовања која су имала такве циљеве — у Вијетнаму, Сомалији, Авганистану и Ираку — била су неуспешна. Чак и задаци за које су војне снаге подесне - на пример оспособљавање партнерске војске – могу пропасти када је обим задатка превелик или када мисија не добије довољну подршку. Колапс локалних снага безбедности у Авганистану након повлачења америчких снага 2021. је најбољи доказ.

Иако постоје јаки докази да постављање превеликих циљева често води неуспеху, наша анализа показује да су војне интервенције за постизање амбициозних циљева постале све чешће после Другог светског рата. Пре рата, Сједињене Државе су интервенисале првенствено да би освојиле друге земље или одбраниле своју. Али потом, када је почео Хладни рат, америчке амбиције су порасле. Вашингтон је у том периоду настотојао да побољша регионалну безбедност, супротстави се комунизму, обнови земље и промовише глобалне норме. После Хладног рата, борба против тероризма је додата на листу циљева, и иако Сједињене Државе нису чешће интервенисале, њихови циљеви су добијали све шире размере. Није изненађујуће што су повећане амбиције смањиле стопу успешности америчких интервенција. Упркос томе што су имале најмоћнију војску на планети, Сједињене Државе су често трпеле неуспехе. Од раних 1990-их, удео интервенција које нису успеле да остваре своје циљеве стално је растао. Наша анализа указује да су пре 1945. Сједињене Државе постигле око 80 процената својих интервенционистичких циљева. Током времена Хладног рата, међутим, успех је остварен само у око 60 процената а у периоду после Хладног рата, стопа успеха је пала на нешто мање од 50 процената.

Али, како су ограничења за употребу војне моћи избледела током и након Хладног рата, Сједињене Државе су усвајале све амбициозније циљеве за интервенције и сходно томе су биле све мање у стању да те циљеве остваре ослањајући се искључиво на војну силу

Критичари би могли тврдити да у нашој студији постоји проблем селекције. У неким кризама и сукобима у које су се умешале Сједињене Државе неуспех би уследио без обзира на све. Али мало је доказа који подржавају ту примедбу. Десетине студија случајева сугеришу да не постоји веза између тежине сукоба и криза и вероватноће интервенције. Постоји много тешких случајева у којима су Сједињене Државе интервенисале и много лаких случајева у којима су одлучиле да то не ураде. Али, како су ограничења за употребу војне моћи избледела током и након Хладног рата, Сједињене Државе су усвајале све амбициозније циљеве за интервенције и сходно томе су биле све мање у стању да те циљеве остваре ослањајући се искључиво на војну силу.

Разлози америчких неуспеха  

Зашто су америчке интервенције биле неуспешне? Један од кључних налаза нашег истраживања је да ће војна интервенције бити успешна уколико одлучно промени локални однос снага у корист Сједињених Држава и њихових савезника. Успех интервенције зависи од војне снага како локалних америчких савезника тако и противника; од нивоа народне подршке америчким циљевима и спремности трећих страна да се умешају. Ипак, Вашингтон има тенденцију да разматра ове факторе прекасно (или чак да то уопште не чини), и склон је да се ослања на нетачне или недовољне информације када то  чини.

Сједињене Државе имају посебно лошу репутацију када је у питању тачна процена војне моћи других. Током Вијетнамског рата, амерички креатори политике су у великој мери потценили ефикасност Вијетконга и стога су погрешно проценили изгледе за успех. Сједињене Државе су често чиниле сличну грешку када су оцењивале своје партнере. У Вијетнаму Вашингтон је био превише оптимистичан у погледу способности и самодовољности свог јужновијетнамског партнера, Војске Републике Вијетнам. Године 1979. Сједињене Државе су прецениле способност свог дугогодишњег савезника у Ирану, шаха Мохамеда Резе Пахлавија, да угуши домаће немире и биле су изненађене његовим брзим падом с власти. У скорије време, Вашингтон је имао превише поверења у вештину и посвећеност безбедносних снага које је организовао у Авганистану а које су брзо пропале суочене са напредовањем Талибана.

Недостатак локалне подршке је довео до пропасти многих војних  интервенције САД. Када су Сједињене Државе интервенисале на Хаитију 1994. године, амерички креатори политике погрешно су веровали да подршка Хаићана уклањању војне хунте у усто време представља и подршку  демократској влади коју подржавају САД. Исто тако, у Ираку након 2003., ружичасте процене Пентагона о ентузијазму јавности за политичку трансформацију имале су за последицу да америчке снаге нису биле спремне да сузбију побуну која је уследила

Цена ових грешака је висока. Прецењивање способности партнера или потцењивање снага противника може навести креаторе политике да започну ризичне или скупе интервенције које би избегли да су користили боље информације. Такве погрешне процене их такође могу навести да оправдају одуговлачење интервенција за које не постоји вероватноћа да ће успети. Недостатак локалне подршке је довео до пропасти многих војних  интервенције САД. Када су Сједињене Државе интервенисале на Хаитију 1994. године, амерички креатори политике погрешно су веровали да подршка Хаићана уклањању војне хунте у усто време представља и подршку  демократској влади коју подржавају САД. Исто тако, у Ираку након 2003., ружичасте процене Пентагона о ентузијазму јавности за политичку трансформацију имале су за последицу да америчке снаге нису биле спремне да сузбију побуну која је уследила.

Креатори америчке политике такође су често били изненађени способношћу трећих страна да им промрсе рачуне. Стране милиције, суседне државе и други ривали су у више наврата рушили најбоље планове Сједињених Држава. Године 1950. доносиоци одлука у Вашингтону нису успели да предвиде кинеску интервенцију у Корејском рату. Поновили су грешку у Ираку након инвазије 2003. године, када су били изненађени брзим јачањем иранских милиција. У оба случаја, учешће треће стране било је предвидиво, а пропуст Вашингтона да то узме у обзир био је скуп.

Снага могућег

Увек ће постојати ситуације у којима је војна интервенција најбоља или једина опција за Сједињене Државе. Али креатори политике такође морају да увиде да је у многим случајевима најбољи одговор на кризу или потенцијалну претњу да уопште не предузму војну акцију и да се уместо тога ослоне на дипломатију или санкције – или једноставно науче да живе са повећаном претњом.

Сједињене Државе никада не би требало да војно интервенишу  без претходног разматрања да ли то може брзо и довољно да промени локални однос снага како би се америчким снагама или партнерима омогућило да остваре своје циљеве. Ако је одговор не или можда, онда креатори политике треба да фаворизују невојне алтернативе. Доносиоци одлука треба да буду посебно обазриви према предлозима који укључују велике интервенције и треба да буду опрезни у постављању превеликих циљева. Често такви циљеви спајају циљеве које би било пожељно остварити са онима који су суштински. Након инвазије на Авганистан 2001. године, на пример, огрничена антитерористичка мисија испреплетена је са нереалним пројектом изградње нације. Такав подухват постао је приоритет националне безбедности, иако никакви витални интереси САД нису били у питању.

Уместо да повећавају обим или трајање интервенције како би постигли све амбициозније циљеве, доносиоци одлука би требало да се фокусирају на оне циљеве који су оствариви. Креатори политике морају имати тачне информације о локалним приликама како би проценили шансе за успех предложене интервенције. Да би се осигурало да они који одлучују о итервенцијама добију информације које су им потребне, обавештајне службе би требало у својим анализама озбиљније да узимају у обзир и мишљења различитих локалних експерата — укључујући и оне који су склони да саопштавају информације које се Вашингтону можда неће  свидети. Такве информације могу пружити тачније податке о потенцијалним ризицима које би локални политички ставови и динамика могли представљати за војне интервенције САД. Ови локални стручњаци би такође требало да сарађују са обавештајним и одбрамбеним руководством у Вашингтону како би идентификовали треће стране које имају способности, интересе и намеру да се умешају у случају интервенције, као и услове који би могли да изазову такво мешање. Ако би Кина извршила инвазију на Тајван, на пример, Северна Кореја или Русија би се могле укључити. Изазов је разумети како и када би оне могле одлучити да да интервенишу. Озбиљно схватање црвених линија других политичких лидера треба да буде суштински део планирања сваке војне интервенције САД.

Будуће америчке војне интервенције су вероватне, али скупи неуспеси нису неизбежни.Ефикаснија политика захтева од Вашингтона да преиспита своје виђење војне интервенције. То није лек за све болести  већ специјално оруђе које је најбоље користити штедљиво и пажљиво

Коначно, креаторима политике су потребне детаљне и благовремене информације како би проценили војну моћ противника и партнера Сједињених Држава. Обавештајне службе често имају потешкоће да обезбеде такве податке. Уочи руске инвазије на Украјину 2022. године, на пример, америчка влада је прецењивала руску војну снагу и потцењивала украјинску способност за одбрану. Као резултат тога, доносиоци одлука су очекивали — и чак су почели да планирају — брзу победу Русије. Развијање поузданијег разумевања војних способности противника и партнера мора постати главни приоритет за обавештајну заједницу. Аналитичари морају да ураде више од бројања тенкова, бродова и авиона. Они морају да узму у обзир софистицираније процене друштвених, економских и индустријских основа војне моћи неке земље, политичку и стратешку културу те државе и њену спремност да се бори.

Будуће америчке војне интервенције су вероватне, али скупи неуспеси нису неизбежни.Ефикаснија политика захтева од Вашингтона да преиспита своје виђење војне интервенције. То није лек за све болести  већ специјално оруђе које је најбоље користити штедљиво и пажљиво.

Why Force Fails-The Dismal Track Record of U.S. Military Interventions

By Jennifer Kavanagh and Bryan Frederick

https://www.foreignaffairs.com/united-states/us-military-why-force-fails

March 30, 2023

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер