Nesvršeni student po obrazovanju, a ružičasti TV voditelj po profesiji, za direktora Lutrije. Keramičar i opskurni trgovac kafom sa maglovitim školovanjem za čelnika obaveštajne službe. Nezaposleni akademski slikar za direktora Centra za promociju nauke.  

 Tako da je odgovor koji se sam nudi na pitanje da li je Srbija, odnosno srpska državnost dobila nešto time što je Vučić „prevario Zapad“ – jedno veliko NE. Dobio je jedino Vučić i svi koji su imali političko-materijalnu korist od te politike. Dobio je Milo Đukanović. Dobio je velikoalbanski faktor. Dobio je, razume se, i zapadno-globalistički faktor. 

 Bez obzira na slatkorečivost domaćih i inostranih političara koji često gostuju u Srbiji, njihove reči u pogledu pristupanja Srbije EU imaju malu ili nikakvu obavezujuću snagu. Toliko je izlizano uveravanje o ‘evropskom putu’ ili ‘evropskoj perspektivi’ Srbije da su navedene reči odavno postale trula daska. 

 Kada se Srbija oslobodi kompradorstva i mafije, prvo što će morati da uradi jeste da oslobodi Kosovo. I tek onda ćemo konačno znati da smo i mi ostali u Srbiji – bezbedni i slobodni.

Opisujući sebe, Mihajlović je rekao da je "stara čekalica" i "zaista znam mnogo, nema zavere ili projekta u poslednjih deset godina gde nisam učestvovao". A o drugima: "Vremena su teška – viski je postao tako skup, ljudi tako jeftini."

A ipak, neke promene na globalnom planu i veoma vidljivi sukobi koji se rasplamsavaju zbog verskih pitanja, dovode u pitanje tu tvrdnju da religija gubi na relevantnosti.

 Razgovori Trampa i Erdogana produžili su se svega 20 minuta. Zatim su izašli pred medije, istupili sa izjavama i udaljili se. Izgleda da su uprkos uzajamnim deklaracijama o namerama da se poprave ekonomski odnosi i da se sarađuje u borbi sa teroristima, ključne nesuglasice između Ankare i Vašingtona ostale

Raspravu o budućnosti Evrope je organizovala Hertie škola upravljanja iz Berlina 16. marta 2017. Razgovor je moderirao potpredsednik Hertie škole Henrik Enderlajn.

Poseban aspekt čitave priče jeste Srbija i držanje aktuelne vlasti u Beogradu, koja se ponaša kao da je se događaji u Podgorici ne tiču i kao da se dešavaju negde u centralnoj Africi, a ne u najbližem geografskom, političkom, verskom i etničkom okruženju. A po pitanju crnogorskog članstva u NATO Beograd zauzima stav koji je negde na sredini između nezainteresovanosti i odobravanja. 

Dualno obrazovanje – kako nam predstavlja Vučić, a kakvo ono i jeste u Nemačkoj – nešto je sasvim drugo. Ono proizvodi radnike koji ne samo što osim svoje mašine ne znaju za ostalo, već ni ne žele da razmišljaju o ostalom. U našem  slučaju dualno obrazovanje je potrebno kako bi se u Srbiji proizvela jeftina radna snaga za nemačke firme