Protesti su već jasno politički artikulisani, jer to jesu i politički protesti, a sadržani su u izraženom zahtevu da se u Narodnoj Skupštini donese Zakon o zabrani iskopavanja litijuma i bora u Srbiji

Takozvana nova „zelena ekonomija“ koja navodno ne zagađuje okolinu postala je hit tema u žučnim raspravama u politici, investicijama i proizvodnji. Razvijene zemlje se utrkuju u tome koja će da prednjači u sprovođenju takve politike. Međutim, u takvim usmerenjima još uvek ima mnogo nepoznanica i nejasnoća. Pogledajmo samo na nekoliko koje su povezane sa mogućim velikim prelaskom na novu vrstu automobila na električni pogon i posledice koje sve to može da ima na potrošače, zaposlenost, okolinu i na celokupnu ekonomiju.

I danas se često dešava da se u raspravama građanistički orijentisanih ideologa Druge Srbije o „malignom uticaju velikosrpskog nacionalizma“ ova knjiga navodi kao jedan od „glavnih izvorišta srpskog ekskluzivizma, mitomanije i samo- viktimizacije“

Opozicija ima loptu na penalu, i dilemu da li da šutira u pravcu vanrednih izbora ili vanredne građanske neposlušnosti. Ali uopšte nije nemoguće da će, iz ovih ili onih razloga, na kraju pogoditi korner zastavicu ili loptu šutnuti preko prečke

Najveći protivnici Ahmadinedžada su luksuz, Izrael i Amerika. Sa Vašingtonom bi verovatno našao zajednički jezik, da nije Izraela. Sa Izraelom bi možda i mogao da sarađuje na nekom nivou, kada bi Jerusalim ispunio minimum zahteva Palestinaca. Ali, protiv luksuza – nema kompromisa.

Strah od ponavljanja istorije nastavio je da se širi Nemačkom, ali i Evropom, i posle minulih pokrajinskih izbora u Saksoniji i Tiringiji.

Vučić ne bira sredstva i nema preko čega neće gaziti ne bi li kupio ljubav i saosećajnost naroda. Ono čega polako postaje svestan to je da se polako, ali sigurno bliži kraj njegove vladavine. Živi bili pa videli, ali nije daleko dan kada će se to desiti

Diverzifikacija stranih, mahom „greenfield“ investicija, povezano i sa praktičnom stagnacijom u evrozoni od 2020, donela je nesumnjivu korist srpskoj industriji. Upravo su ulaganja kineskih firmi dominantno generisala dinamičan rast domaće industrijske proizvodnje. Saradnja sa zemljom koja ima višak slobodnih sredstava i kompanije koje posluju na visokom tehnološkom nivou, te su posledično sposobne da produkuju globalno konkurentan izvoz, bez sumnje je dobitna kombinacija. Zdrav, i čini se održiv rast srpske industrije, koji od početka 2020. znatno nadmašuje onaj koji ostvaruje većina evropskih država, može se dobrim delom povezati sa povećanim angažmanom kineskog kapitala u našoj zemlji. Sa rastućom prisutnošću firmi iz Kine u Srbiji usko je povezan i porast domaćeg izvoza, ne samo u tu državu.

Srpska istoriografija, naučna disciplina koja se neguje na srpskim univerzitetima i u institutima, nalazi se u stanju slobodnog pada. Ona kao da više nema ničeg zajedničkog sa onim što je bila u vreme svojih velikih utemeljivača: Stojana Novakovića, Ilariona Ruvarca, Ljubomira Kovačevića, Mihaila Gavrilovića, Slobodana Jovanovića, Jovana Radonjića, Stanoja Stanojevića, Vladimira Ćorovića, Vasilja Popovića, Nikole Radojčića, Mite Kostića i ostalih srpskih istoričara s kraja 19. i iz prve polovine 20. veka.

Da se ne lažemo. Zemlja i narod koji nisu u stanju da jasno i glasno odbiju sramni ultimatum u vidu tzv. „nemačko-francuskog sporazuma o normalizaciji sa Kosovom“, zaista teško da može od bilo koga bilo šta da traži i očekuje