Ко је генерал Хафтар? Он је имао бурну прошлост. Помагао је пуковнику Моамеру Гадафију да дође на власт 1969. год. И од тада је био пуковников миљеник, међутим после неуспешног рата са Чадом он одлази у Америку где је и сарађивао са ЦИА-е. Претходно био је на школовању у Русији и наводно говори руски језик. Он се након свргавања Гадафија враћа из Америке где окупивши бивше Гадафијеве војнике и уз помоћ Египта и Уједињених Арапских Емирата наставља борбу против исламских терориста. За ту борбу је добио пуну подршку Москве у којој је и боравио неколико пута по повратку у земљу

Не бих да коментаришем „уметничку“ страну ове чудновате инсталације. Само ћу рећи да она одлично осликава сву „таштину празнине“ насталу симбиозом другосрбијанско-скоројевићког „граџанизма“ и вулгарне идолатрије актуелног режима. И ко зна каква ће све уметничка чуда из те симбиозе тек да проистекну.

Европска унија је до сада била на становишту да питања Косова и уласка Србије нису формално повазана. „Није било формалне условљености,“ рекао је Гарлаг, додајући да Срби сада разумеју да, да би постали члан Европске Уније, на крају морају признати Косово.

 Вучићеву власт може угрозити само масовни социјални покрет, а и АВ  и већи део опозције ће његово настајање покуштати да спрече. Они су заинтересовани да очувају капиталистички економски систем и политички монопол елита. Опозциони лидери настоје да стекну таман толико утицаја колико је потребно да натерају Вучића да им да неке мрвице, тј да их корумпира.

У конкуренцији изгубљених у небраном грожђу у земљи Србији српска опозиција је високо пласирана. На тренутке се чини да је било лакше бити опозиционар и у Титово време, него у ових Вучићевих седам година.

Сваки покушај одговора  на питање да ли треба продати Комерцијалну банку, претходно мора да договори на питање „ какав банкарски систем уопште желимо“. У овом тексту сва друга, иначе  легитимна питања, остављам по страни

Према нацрту споразума о нормализацији односа Косова са Србијом који је предложила влада Рамуша Харадинаја, у који је Н1 имао увид, Србија и Косово би се међусобно признале као суверене државе које пристају да се подржавају у међународним организацијама укључујући УН.

Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. 

Последњи којем је то пошло за руком на овим просторима био је Јосип Броз. По Милу Ђукановићу се, вероватно, неће називати цео један период или идеологија, али по многим критеријумима, једини прави наследник покојног маршала управо је овај Никшићанин.

Искрено говорећи, мислим да је један део опозиције ту седницу избегао зато да се не би видело како, заправо, немају став о Косову, или да им се тај став не разликује много од Вучићевог