Претприступни преговори РС са ЕУ отварају питање промена Устава Републике Србије као неопходног услова за коначно приступање ЕУ.

Виђали су се и раније у Паризу, виђали су се у Њујорку, могу да се виде и разговарају, незванично или званично, и у Бриселу, а не да се овим поводом представници наше државе појаве испод заставе такозваног „Косова“, јер је то шамар свим жртвама свих ослободилачких ратова Србије у 20. веку. 

 Углавном, мајстори из Заставе и СДПР-а (не војници) на приказу су се опет испромашивали, исто као и у новембру прошле године. Наиме, оптички нишани се морају "наштелавати" сваки пут кад дође до случајног пада пушке или кад се једном скину због транспорта. У овом конкретном случају, мењан је калибар и цеви различитих дужина, што је неминовно довело до потпуне непрецизности оптике. Због тога су уместо мета и стављени балони у које се гађа, јер су они осетљиви и пуцају и кад метак прође близу њих 

Овај серијал убедљиво и са много талента захвата суштину унутрашњих сукоба у људском друштву, а све да би нам причао једну у великој мери вечну причу о хуманости и отуђењу, емпатији и ксенофобији, баналности зла и узвишености добра, а све то стављено у реалполитички контекст који је сасвим примењив на савремено друштво. И који му је, можда, преко потребан. 

Нико у свету нема проблем са државом као озбиљним играчем у привреди, нити са идејом да држава буде власник предузећа. У Србији, на помен такве идеје креће салва напада у којима се помиње увек исти аргумент, да су државна предузећа рак-рана српске привреде. 

Наглашавамо да ово није питање дневне или страначке политике, већ дословно ствар државног и националног опстанка – а предложене мере су само први, али неопходан корак ка том циљу. И зато је овај апел отворен за све појединце, групе или организације које деле исту забринутост и подржавају овде изнете захтеве.

Иако је у питању било очито кршење људских и грађанских права, као и права на слободу мишљења истакнутих српских интелектуалаца - и то од стране владе која је чланица НАТО и верна савезница евроатлантске политичке оријентације - овом приликом није се огласила ниједна међународна организација, од оних које се тако приљежно баве одбраном и заступањем људских права и слободе мишљења.

Неки посматрачи, указујући на његов рекорд у приватном сектору, тврде да Трамп лаже само из навике. Други верују да учесталост, понављање и очигледност његових лажи не одражавају навику, него промишљену политичку стратегију за уништавање институција повезаних са истином.

На западу већ постоји оно што је некад било у комунизму – аутоцензура. Они су ту аутоцензуру увели кроз идеју политичке коректности, дакле све оно о чему не треба да се прича, они као дисциплиновани људи који припадају протестантском и католичком одгоју, они то врло лако прихватају. 

 Посебно плаши оно што је Ђилас наговестио при крају текста, то јест да су „ово само смернице“ и да је „неопходно донети стотине мера које би пратиле овакав развојни концепт“. Коме досада није било јасно какав концепт предлаже Драган Ђилас, сада се у то може лако уверити. У две речи – државно администрирање.