Да ли желите да Црна Гора иде кроз глобалну кризу сама или у друштву најбогатијих земаља свијета“, само је једно од предложених упустава које нуде НАТО пропагандисти.

Ове године, у марту, прва потпредседница Врховне Раде Ирина Герашченко написала је на свом налогу на Фејсбуку да се на сајту НАТО појавила информација да је Украјина добила статус кандидата за пријем у ову организацију. Међутим, Украјина не може да постане пуноправна чланица НАТО све док траје сукоб у Донбасу.

 Невероватан је осећај угрожености, страха код народа. Од стотинак људи са којима сам разговарао током првих пар недеља на слободи, нема ниједног који у првих пар реченица није поставио питање безбедности. Да се одмах разумемо: ти људи се не боје Албанаца него Срба, локалних кабадахија и криминалаца који се возе у џиповима без таблица. Дрога се продаје на сваком ћошку, сваки родитељ стрепи због тога. 

 Стране директне инвестиције не могу и не смеју бити основа развоја наше економије. Савет страних инвеститора не може и не сме бити орган који захтева измене законских прописа и доношење економских мера.

У чему се огледа интерес Срба и Србије да у том сукобу Москве и Ђукановића буду фактички на Ђукановићевој страни, форсирањем и подржавањем више него сумњиве теорије о „државном удару на Црну Гору“ и покушају атентата на црногорског премијера?  

Позивамо Србију да се уздржи од коришћења било каквих владиних мера које би подржале нове трговинске везе, попут извозних субвенција, кредита и гаранција или битног повећавања српског извоза у Русију тако што би тај извоз заменио производе ЕУ који су незаконито забрањени у Русији.

Већина учесника у унутрашњем дијалогу се залагала за „статус кво“ и „чекање боље прилике“. Међутим, Вучић је изнео да он одбацује већински став учесника дијалога. Србија неће добити „ништа“ ако се послуша већински став учесника дијалога, већ ће само „изгубити“ казао је српски председник.

Уколико држава Србија не подржи повратак Удружења „Иво Андрић“ у Мадриду на програмску оријентацију усклађену макар са Предлогом стратегије развоја културе који је сама донела, њиме ће потпуно овладати агенда Сорошевог Фонда за отворено друштво

Кустуричине филмове, и овај најновији међу њима, треба стога разумети у контексту онога што је редитељ урадио у Андрићграду. Иако је његов посао стварање илузија (илузија да људи лете, или да је у центру Вишеграда одувек постојало старо градско језгро), његов коначни циљ је стварање нечег трајног, вредног и истинитог. Тај филозофски, трагалачки потенцијал провејава кроз овај филм, и даје му додатну дубину.

И шта после свега треба да мисле обични грађани, или, на пример,ти безбројни „страни инвеститори“ који, наводно, хрле да улажу у Србију –  земљу у којој свако мало неко припрема државни удар и/или атентат на премијера? Или, пак, у којој премијер лично (или неко у његово име) режира „атентате“ ради преузимања институција и постизања неких политичких циљева.