четвртак, 04. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > „Прекомпоновање“ или освештени опортунизам
Политички живот

„Прекомпоновање“ или освештени опортунизам

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Милојевић   
среда, 07. новембар 2012.

Прекомпоновање локалних власти, карактеристично за политички живот Србије још од формирања Владе која је недавно обележила првих сто дана, ушло је у посебно интензивну фазу након састанка лидера Социјалистичке партије Србије Ивице Дачића, лидера напредњака Александра Вучића и лидера Уједињених региона Србије Млађана Динкића 23. октобра. На овом састанку, медијски промовисаном на нивоу значајног међудржавног сусрета, партијски тројац се сагласио како ће се СНС поштовати као највећа странка у Србији. Шта год значио овај омаж СНС-у, на ширем плану јасне су непосредне политичке последице овог догађаја: у низу општина дошло је или ће тек доћи до прекомпоновања коалиција у складу са договором постигнутим на републичком нивоу.

Не улазећи у појединачне случајеве прекомпоновања, који могу бити у мањој или већој мери оправдани и у складу са односом политичких снага на локалу, сматрам да је важно осврнути се на политички речник и оправдања која се нуде за ове политичке чинове а који потенцијално казују много више о политичком стању Србије него што се на први поглед чини. Неке раније коалиције на локалу несумњиво нису оправдале очекивања, а у неким општинама проста аритметика одборничких места, услед објективних околности, без обзира на коалиције које се формирају, тешко да може да донесе знатан економски или било који други бољитак. Процена квалитета рада појединих локалних власти заслужује да јој се посвети доста времена и простора од различитих јавних делатника, а тешко да су овакве анализе обавиле београдске централе владајућих политичких партија када су донеле обавезујућу одлуку за све општине и градове где је то могуће (Београд се у овим комбинацијама редовно заобилази) да се изврши раскидање старих и формирање нових коалиција.

Оно што је посебно забрињавајуће у овој вежби политичког рачуна је уздизање ситног опортунизма на ниво саморазумљивог принципа. Пре неколико дана, 29. октобра, дошло је до смене локалне власти и у Ужицу, чиме је разрешена тромесечна политичка криза настала након што су одборници СПС-а иступили из коалиције са ДС-ом и образовали нову одборничку већину. Од 67 одборника нови градоначелник Саша Милошевић може да рачуна на подршку 41 одборника коалиције коју чине СНС (12), СПС—ПУПС—ЈС—НС (15) и по седам одборника ДСС и УРС. Током вишесатне расправе у којој су нуђена образложења за склапање новог савеза на локалу могли су се чути различити разлози. Додуше, у расправи се нису могла чути нека образложења која раније већ нису спомињана, попут оног о континуитету републичке и локалне власти, бољој координацији између локалних и републичких органа и уопште бољег функционисања институција.

Тако је одборник из редова СНС-а Неђо Јовановић споменуо како је концепт прекомпоновања власти заснован искључиво на принципима прагматизма. Са овим се можемо несумњиво сложити јер је реч о очитом страначком прагматизму и политичком опортунизму, али тешко да се можемо сложити са другим делом образложења где се спомиње како ће то прекомпоновање омогућити бољу координацију са републичким органима. Заправо, овакво образложење имплицитно сугерише колика је институционална слабост Србије, јер страначка припадност локалних власти има утицаја на координацију са републичким органима. Ако се осврнемо на политичко уређење Србије, страначка припадност не би смела бити услов за нормално функционисање било које институције, а инсистирање како је баш страначко усаглашавање нужно за функционисање локалних власти показује колико прокламовани принцип департизације нема никакве везе са реалним политичким дешавањима. Бранко Ружић, функционер СПС-а, изјавио је у емисији Упитник на Првом програму РТС-а да се ради пре свега о једном прагматичном приступу. Кад локална власт кореспондира са републичком, тај степен (координације републичких и локалних органа, прим. М.М) је много виши и реалније је да се реализују стратешки пројекти и мислим да то није ништа чудно. Да ли је Ружић овим сугерисао како се не може сарађивати са општинама и градовима где на власти нису наши, па ће се онда у тим местима теже реализовати стратешки пројекти? Да ли је овим сугерисано како се може очекивати својеврсна дискриминација по партијској линији појединих општина?

Разуме се, на истој седници могло се чути и пребацивање претходној власти – не СНС већ ДС је увео овај тобожњи принцип када је слична прекомпоновања вршио 2008. године. Али зар није баш окосница садашње владајуће коалиције, СНС, најављивала велики дисконтинуитет у односу на манире претходне власти, а један од кључних елемената тог дисконтинуитета требало је да чини департизација. Са одобрењем је дочекан потез председника Републике Томислава Николића када је поднео оставку на место председника СНС-а и определио се да се искључиво посвети државној дужности. Очито да је било лакше добити председника који би био председник грађана а не партије него што ћемо добити ниже функционере који неће бити зависни од своје партијске припадности. Такође, оправдавање властитих политичких потеза (лошом) праксом претходне власти, раније оштро критиковане, указује да никаква суштинска промена политичке праксе не долази у обзир. ДС је 2008. смењивао наше а 2012. ми ћемо смењивати њихове – у складу са овом реваншистичком максимом очито делује већина политичких делатника у данашњој Србији.

Још један важан моменат је дошао до изражаја током процеса прекомпоновања власти у локалним срединама: централе из Београда готово неодољиво намећу своја решења, без било каквог изнијансираног погледа на локалне прилике. Идеја да се власт на локалу формира по републичком кључу обесмишљава само постојање локалних избора, на шта су многи коментатори указивали. Такође, овакав приступ не узима у обзир специфичности проблема локалних средина где може да влада потпуно другачија политичка логика од оне на републичком нивоу. Интересантно да се оваквом начину формирања локалних власти повиновала и странка која је на истицању регионалних разлика и специфичности изградила свој политички идентитет (а свакако да је на основу тога прикупила и добар део гласова). Колико је страначка логика надмоћна у доношењу одлука на било ком нивоу може нам сугерисати још једна изјава на споменутој ужичкој седници – један одборник је навео да у политичком животу има онолико демократије колико је има у странкама. Не улазећи у формалне мањкавости оваквог става (који узгред речено негира самосталност било које институције или политичког система у земљи) он је врло интересантна илустрација слабо развијене грађанске и политичке свести. Странка, судећи по овом ставу, представља нормативни оквир за оне друштвене сфере које би требало да стоје високо изнад партијске политике и да коригују и понашање странака и принципе по којима се оне носе.

Ипак, партијске структуре се нису задовољиле да вештом аритметиком дођу до места градоначелника и председника општина – што би у складу са праксом у Србији било потпуно разумљиво и не би ни изазвало претерану пажњу. Њима је ипак стало да и теоријски утемеље своје гледиште, да нас убеде како је то нешто сасвим нормално. Отуда су увели принцип континуитета локалне и републичке власти. Није ми познато који је аутор овог термина, али очито да је он ту само да покрије опортунизам страначких делатника и да нема никакво упориште у стварности. Континуитет вршења власти би требало да обезбеде чврсте институционалне везе и то са страначком припадношћу (или неприпадношћу) не би смело да има било какве везе. Ова тежња да се опортунизам страначке политике уздигне на ниво принципа представља снажан изазов упућен српској јавности. Наметање страначке свести као преовлађујуће форме јавног мишљења потенцијално може озбиљно да угрози елементарне демократске принципе, који су ипак далеко важнији, од неког метра асфалта или мало дубљег захватања у ионако не препуне фондове за регионални или равномерни развој.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер