среда, 16. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Дачићева Европа и наше "европске вредности"
Политички живот

Дачићева Европа и наше "европске вредности"

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Милојевић   
недеља, 07. јул 2013.

Поводом ауторског чланка премијера Ивице Дачића, Европа није циљ, Европа је пут, Данас 21. јун 2013.

Ако бисмо желели да потражимо историјску аналогију са предвидовданском Србијом 2013. могли бисмо је можда наћи у посткумановској Србији 1912. године. Колико је усхићење захватило српски народ после великих победа у Балкансим ратовима тако је, ако не и више, раздраганост захватила српску политичку елиту[1] која је ишчекивала зелено светло, датум или нешто слично. Додуше, посткумановска Србија је летела на крилима великих победа, на ловорикама српског оружја, док је предвидовданска Србија ишчекивала један папирић на чије усвајање готово да није имала никаквог утицаја. Али, зашто кварити расположење тричаријама?

У оваквим моментима српски политичари очекивано дају бројне изјаве, али мало који се потруди да своје мисли преточи у неку литерарну форму. Овога пута премијер Владе Републике Србије и млађи коалициони партнер Ивица Дачић у београдском листу Данас покушао је да са грађанима подели расположење усплахиреног ишчекивања и великих нада недељу дана пре Видовдана и дана када је требало да буде саопштена одлука о фамозном датуму.

Не треба изгубити из вида да су и други политичари давали изјаве које одражавају слично расположење. Тако је потпредседник републичке Владе и старији коалициони партнер Александар Вучић још почетком маја указивао како Срби морају у Европу, да би половином јуна у покајничком тону указивао како је Србија урадила много више него што је било ко из Европе очекивао и да не би било фер да се изневере очекивања политичке врхушке.[2] Како не би заостајао, и један од опозиционих лидера Чедомир Јовановић је неколико дана пре европског Видовдана изјавио како Срби итекако схватају значај Европе јер је у питању кисеоник [sic!] и једини могући покретач модернизације на овим хронично примитивним просторима.

У невеликом тексту од отприлике шест стотина речи можемо да се упознамо са тиме шта је за премијера Европа којој Србија треба да тежи. Сами ставови изнети у овом тексту нису ни претерано оригинални нити нарочито вешто представљени, али су итекако значајни јер одражавају размишљање и вредносни систем носиоца једне од најважнијих политичких функција у земљи. Да ли су вредности и ставови које Дачић заступа у овом тексту аутентично његови или су својеврсна политичка мимикрија суштински и није претерано важно. Како запажа Слободан Антонић у студији Постоји ли у Србији транснационална капиталистичка класа?: У социологији није ретка грешка да се о друштвеним групама закључује на основу онога што те групе кажу саме о себи. Ипак, у овом случају, а за потребе наше анализе, није претерано важно да ли је српска елита уистину толико интернационална и комуникативно интегрисана у структуре Европске уније, као што сама каже, или то није. Чак и ако наша елита не говори истину, сама потреба да се преувеличава сопствена интегрисаност довољно говори о њеном вредносном системуи њеним жељама.[3]

Кључно питање је стога шта је та Европа коју Дачић прижељкује за себе, а по свој прилици и за своје бираче? Дачић на самом почетку истиче да га интересују вредности, а потом елаборира да је Европа пут а не циљ, да је Европа систем, правила, институције, правда, поредак, закони – укратко цивилизовано друштво. У духу агитпроповских времена закључује да Европу треба довести у свако двориште, кућу, фабрику, школу, болницу... Ако се овога пута не будемо довољно старали о Европи коју будемо донели у Србију, упозорава Дачић, поново ћемо добити ни мање ни више него џунглу!

О каквој то Европи Дачић заправо пише? Ни о каквој другој него Европи која треба да цивилизује и просветли примитивно становништво које нема ни вредности, ни право, ни институције нити неопходне способности и енергију да било шта од споменутог изгради. У питању је својеврстан аутоколонијални дискурс где се једна заједница препоручује потенцијалним цивилизаторима – теоријски под паролом општег добра а практично, по свој прилици, зарад властитог политичког опстанка.

Морамо се запитати каква је Србија у којој недостаје све то што Европа наводно треба да донесе, да ли је таква Србија било коме потребна и да ли за лоше стање[4] макар делимичну одговорност сноси политичка елита која деценијама води ову земљу? Несумњиво, много од онога што Дачић спомиње као европске вредности треба имплементирати у српско друштво али сам уверен да у Србији постоји и друштвена свест и историјска традиција која живо сведочи о тим вредностима, подједнако аутентично као и у било којој другој европској држави. Јер Европска унија, свидело се то српској политичкој елити или не, није модернизацијски сервис него тржишна заједница висококомпетентних и висококомпетитивних еконимија – и без обзира колико идеолошких слојева нанела на то језгро ЕУ остаје пре свега једна велика и високоразвијена економска заједница а у таквом друштву има мало места за дачићевске изливе сентименталности.Мислим да поводом овог чланка треба поставити још два питања – прво, актуелно питање, коме се заправо Дачић обраћа и зашто му је потребан један овакав текст и друго, шта нам садржај чланка казује о политичкој елити чији је Дачић истакнути представник? На прво питање је, верујем, најбоље одговорити у контексту развоја српске страначке сцене – о реконструкцији Владе говори се све гласније а поједини социјалистички кадрови не котирају се у овим комбинацијама нарочито високо.[5] Да ли се Дачић својим писањем препоручује као сигуран европски партнер одан утврђеном политичком курсу? Могуће, јер чисто сумњам да претендује да у своје бирачко тело инкорпорира неког типичног читаоца Данаса. Истина, из ових кругова је својевремено долазила подршка Дачићевим уступцима у преговорима са косовским Албанцима али чак га је и у овоме претекао Александар Вучић![6]

Обриси српске политичке елите које је могуће назрети кроз Дачићев чланак нису нарочито охрабрујући – она се сматра суштински некомпетентном, неспособном да решава друштвене проблеме, не верује у своје сопствене снаге и снагу народа на чијем је челу. Колико год обесхрабрујући овај опис је прилично тачан. Ипак се надам да таква елита поседује још једну особину – дубоко непознавање снага, способности и вредности српског народа.


[1] Неко ће можда замерити што се за лидере српских странака и уопште политичаре у Србији користи термин српска политичка елита. Морам да нагласим да се овај термин користи у строго техничком смислу да означи личности које се налазе на челу политичког живота и на исти одлучујуће утичу.

[2] Видовданска награда и пратећа изјава којом је прослављен европски успех заслужују посебан коментар и излазе из тематског оквира овог текста.

[3] Видети Слободан Антонић, Лоша бесконачност. Прилози социологији српског друштва, Службени гласник, Београд 2012, стр. 19. [студија је првобитно објављена 2008. године]

[4] Притом не сматрам да је стање тако лоше како би се могло закључити из Дачићевог текста. Још мање сматрам да Србија нема способности да се великим делом сама избори са овим проблемима, што ће на крају и морати да учини.

[5] Два социјалистичка министра, Жарко Обрадовић и Милутин Мркоњић, последњих дана изазивају живо интересовање медија. Први, због пропуста у реализацији мале матуре, а други због, најблаже речено, бројних гафова и необичног политичког стила (сам Мркоњић себе означава као жртву коју прогоне због комунистичких уверења).

[6] У фебруару сам о феномену грађанистичке (илити другосрбијанске) подршке Дачићу писао у тесту Хајка на Дачића и косовско питање. Ту сам изнео тезу да Дачићево све отвореније кокетирање са Западом може да се разуме као покушај да се надомести слабљење унутрашњих позиција. Сматрам да је структура бирачког тела СПС-а таква да лако може да дође до преливања у растући напредњачки табор на шта треба придодати још јаче Вучићеве позиције, најаву реконструкције и нове афере на рачун појединих социјалистичких кадрова. Верујем да ће у овом смислу Дачићева кооперативност само расти.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер