недеља, 20. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Храњење аутошовинизма, или нисмо ваљда баш толико рђави
Куда иде Србија

Храњење аутошовинизма, или нисмо ваљда баш толико рђави

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Милојевић   
среда, 05. јун 2013.

Јесмо, попе, него шта смо. Рђави смо – одговара Петар Божовић, Валенса из филма Ноћ у кући моје мајке из 1991. године. Нема сумње да би се многи, из ових или оних разлога, сложили са овом његовом констатацијом. Кад год се у Србији деси неки злочин који привуче медијску пажњу, то се искористи као повод за различите аутошовинистичке тираде, који се заснивају на напрегнутом политизовању случајева који по свој прилици немају никакво политичко значење.

Заступљеност црне хронике у српским медијима и морбидно извештавање о злочинима које се не да избећи посебна је и врло значајна тема коју нећу отварати овом приликом – довољно је запазити да се информација о злочину код нас врло лако надогради политичком интерпретацијом а да за овакво тумачење нису дати никакви разлози. Политизовани не морају бити само актуелни злочини. Напротив, разне годишњице сасвим добро могу да послуже овој сврси. Када је у питању убиство премијера Зорана Ђинђића тако нешто је делимично и разумљиво иако заговорници тврдог политизовања овог случаја врло ретко дају конкретне доказе, већ подразумевају да је политички смисао овог догађаја саморазумљив. Неке друге годишњице које се користе да се покаже како је Србија најгори од свих светова имају далеко мање смисла.

Физички напад на Француза Карла Одбура привукао је посебну пажњу. Наиме, Одбур живи у Београду и покретач је сајта Serbia’s Ambassador to the World којим настоји да промовише лепоте Србије широм света, а судећи по популарности сајта, ово му сасвим добро полази за руком. Одбура је напала група младића у центру Београда, док је са својом ћерком возио ролере. Није ми познато да ли је споменута група идентификована. Без обзира на имена и презимена или побуде нападача, моралну мизерију људи који су напали оца који је шетао са својом ћерком није потребно посебно елаборирати. Претпостављам да већина људи са гађењем осуђује овакав злочин, и нада се да ће починиоци бити похватани и кажњени у складу са законом. Ипак, за одређен број читалаца и коментатора вести о овом догађају морална осуда, поверење у законитост и брига за јавну безбедност нису довољни. Потребно је нагласити да су Срби претукли чак и човека са Запада који се залаже за позитивну слику о Србима и Србији у белом свету! Наравно подразумева се да су мотиви национализам, шовинизам, хомофобија, урођени бандитизам и усвојени бизантизам – о мотивима злочина може само да се нагађа, али сам уверен да постоји поприличан број добрих кандидата вероватнијих од аутошовинистичких парола. Можемо се запитати да ли неко заиста верује да српски националисти сматрају прихватљивим овакво кршење закона и нарушавање јавне безбедности у престоници Србије? Зар нарушавање јавне безбедности није акт који би требало да осуде сви грађани, без обзира на политичко опредељење?

Када се један акт насиља измести из свог основног контекста – а то је нарушавање јавне безбедности и кршење закона – и смести у политички и идеолошки (аутошовинистички) оквир, онда лако може да послужи за самоуверавање оних који су ту идеологију усвојили. Нажалост, овакви напади пре смештају Београд у шири европски и светски оквир (не заборавимо да је недавно у самом Лондону у по бела дана мачетом измасакриран британски војник!) где је пад степена јавне безбедности уобичајна ствар него што га чине неком посебно опасном оазом насумичног насиља.

Други случај који ми је привукао пажњу је годишњица убиства Вјерана Миладиновића – Мерлинке обележена на порталу Б92 пригодним текстом пренетим са сајта хомосексуалне тематике Оптимист. У првој речиници текста каже се како је правда спора али достижна, али да у Србији она често не стигне на своје одредиште. Али зар је тако само у Србији? Према неким изворима у Сједињеним Америчким Државама годишње остане нерешено и до 6.000 убистава! И поред ефикасних и све напреднијих истражних техника о којима се снима толико телевизијских серија, у земљи где је законитост највиша вредност, релативно велики број случајева убистава остане нерешен. Посебно је занимљива чињеница да се проценат нерешених убистава повећава (за шта је вероватно могуће дати неко објашњење у контесту промене друштвених структура) – током 60-их проценат решених случајева убистава је премашивао 90%, док је последњих година опао на неких 65%. У случају убиства Вјерана Миладиновића постојали су осумњичени и вођен је судски поступак али су оптужени на крају ослобођени кривице – да ли је узрок томе траљава истрага треба да процени неко далеко компетентнији за ову тематику! Сваки нерасветљени злочин поставља питања која вапе за одговорима али трагати за одговорима у неким специфичностима српске правде је неозбиљно и у крајњој линији потпуно непродуктивно.

Ако је истрага извршена траљаво, или је суд био корумпиран или некомпетентан то се подједнако тиче свих грађана али за такве тешке оптужбе треба изнети и чврсте доказе. Ако је случај недовољно испитан за то могу бити одговорни поједини припадници истражних органа а не како наводе поједини коментатори на сајту Б92 дубоко болесно српско друштво. Вјеран Миладиновић није жртва транзиције (навод другог коментатора) већ неког конкретног убице који можда може бити откривен и осуђен.

Склоност појединих аутошовинистичких кругова да политизују овакве случајеве је не само потпуно незаснована него је и апсолутно контрапродуктивна. Наиме, суштински разлози су унапред познати – деведесете, Милошевић, ЈУЛ, националисти – па се тако сваки појединачни случај лако уклапа у унапред припремљену матрицу. Овакво резоновање има форму самоиспуњавајућег пророчанства које искључује било какву могућност промена. Друга, по мом мишљењу далеко продуктивнија могућност је да се овакви случајеви сместе у реални контекст, опадање јавне безбедности или лошег рада истражних органа, и да се онда покуша решавање сасвим конретних проблема. Јер ова питања нису ствар ове или оне групе већ питања од најопштијег значаја.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер